(Контра)револуција

Колики је пут заправо Србија прошла од 5. октобра 2000. до премијерке Ане Брнабић

Много је очигледне ироније стало у то што је баш на јубилеј, тачно 20 година после петооктобарске револуције, име новог (старог) премијера Србији саопштио кадар оног режима за који се тог 5. октобра 2000. мислило да је заувек отишао у историју, њен актуелни председник Александар Вучић. Но није тако једноставно као што можда делује на први поглед; та је иронија (наше) судбине, кад се само мало подробније размисли, кудикамо суптилнија него што се чини. Те се управо у тим нијансама и открива сва логика процеса који нас је, од 5. октобра 2000, преко Александра Вучића као председника Србије, и довео до, ево, најављеног другог мандата Ане Брнабић на челу српске владе. Која ће, како је саопштио досадашњи министар финансија Синиша Мали, бити „влада политичког континуитета и нових лица“.
Па да видимо о каквим је све континуитетима реч.

[restrict]

6. ОКТОБАР Вратимо ли се, из данашње перспективе, тих двадесет година уназад, и даље је, као што је било и тада, јасно да је тај 5. октобар морао да се деси. Превише се беса према носиоцима тадашње власти било накупило, исувише осећања безизгледности и уверења да горе од онога не може, све то уз уверење да ће нам боље донети баш они због којих нам је до тада и бивало све горе; мислимо ту наравно на наше западне пријатеље којима су Срби тад још желели да верују да су их напали и узели им Косово због Слободана Милошевића, а не обрнуто. Било је то време, уосталом, у коме алтернативе тим западним пријатељима није било ни на видику, Русија на коленима а Кина заузета својим растом, и не могу се Срби кривити што су помислили да из изолације, у којој су већ провели превише времена и то без икакве перспективе изузев пророчанстава баба Ванге да их утеше, другачије и не могу него тим 5. октобром.
Другим речима, Слободан Милошевић морао је да падне већ и зато што је до тог 5. октобра 2000. доспео у фазу у којој му нико није веровао када је говорио да му то ЦИА ради о глави и да им је циљ да нас покоре све, а не само њега.
Да би се убрзо, али прекасно, показало да је био потпуно у праву. Почев од оних тврдњи о „Отпору“ као продуженој руци, то јест песници америчке Централне обавештајне агенције, што ће „Вашингтон пост“, у тексту под насловом „Амерички савети управљали су српском опозицијом; политички консултанти помогли су југословенској опозицији да обори ауторитарног лидера“, открити већ 11. децембра 2000. А уврежено мишљење било је да овакве тврдње представљају још један доказ тог терминалног, параноидног стања у које је тај ауторитарни режим запао.
Тек, имајући у виду ову америчку инвестицију у промене у Србији – калкулише се бројевима од стотинак милиона долара, тачан износ никада нећемо сазнати – можда и не треба да чуди што се оно што смо мислили да представља наше громко ослобађање од ненародног режима претворило у тихо подвргавање наше земље туђем интересу.
Руку на срце, техника обојених револуција тада је још била довољно нова и нераскринкана да нам се може опростити на исказаној наивности. Нисмо, наиме, могли да знамо да је и наша револуција обојена, зеленом бојом америчког долара, па да самим тим и није наша него њихова.
Тихо покоравање том њиховом интересу, чега ће већинска Србија почети да бива свесна тек кад је оно добрано поодмакло, исказало је своје корозивно дејство у свакој сфери која једну државу чини достојном сопственој суверености; од уништавања српске војске у складу с НАТО стандардима, жељама и потребама у тој области, преко распродаје економије која је довела до тога да нам индустријска производња у 2012. години буде мања него ратне 1999, па све до подвргавања земље путу у Европску унију с кога не сме да се скрене јер је то „геополитички избор“ како то рече Доналд Туск, и до прекомерне улоге коју ће у свему томе, што у јавности да је преуме што склоњени од очију те јавности у државној управи, а не зна се шта је од та два горе, добити припадници невладиног сектора који сав свој демократски капацитет и легитимитет црпе из џепова својих донатора.
Негде у то време, узгред буди речено, у Србију се, да ради за УСАИД, вратила и њена потоња премијерка Ана Брнабић.
Хоћемо да кажемо да, упркос увреженом мишљењу, постоји обиље доказа да је онај 6. октобар, као симбол недовршеног посла који се са задивљујућом и готово очајничком упорношћу призива већ тачно две деценије, свануо још те 2000. године. Догодило (нам) се баш оно што је и било замишљено да нам се догоди. Сад, што смо прижељкивали да нам се догоди нешто друго, и што смо притом били и убеђени да ће нам се баш то што прижељкујемо и догодити јер смо веровали да смо 5. октобра 2000. државу узели у своје руке уместо што смо је подвели туђем интересу, само је резултат једне жалосно погрешне процене.

МЕРА САМОСТАЛНОСТИ Поступак изласка из ове заблуде потрајаће онолико колико је ваљда и морао да потраје, читавих 12 година, све док на изборима 2012, и свима који су потом уследили, убедљива већина народа петооктобарским елитама није поручила да је било доста. Некадашња, како оно беше, црвено-црна коалиција социјалиста и радикала, снаге поражене 5. октобра 2000, радикали сад пресвучени у напредњаке а социјалисти у Ивицу Дачића, враћају се на власт. Грађани Србије тиме су на најпрецизнији начин изрекли своју пресуду Петом октобру.
А опет, одлука народа ове земље да се одрекне петооктобарских тековина, исказана гласањем за СНС и СПС уместо за партије које су проистекле из некадашњег ДОС-а, није обавезала и нову власт СНС-а и СПС-а да то учини; таква је, изгледа, природа демократије каква нам је доведена пре две деценије.
И тако остадосмо на оном европском путу да с њега не скренемо по цену да се стрмоглавимо, и с истом врстом економске политике због које смо и постали зависни од оних који су нас опљачкали, и са свим оним невладиним (полу)светом као оруђем наших окупатора, да нам објасни да смемо једино тако и никако другачије, ма како гласали.
С друге стране, ипак, не може се оспорити ни да нам је војска постала много опремљенија него што је била док смо од америчких конгресмена добијали похвале уместо претњи санкцијама због сарадње с Русијом. И да је сарадња с Русијом на много вишем нивоу него у оно време када смо јој, ваљда да је увредимо, за амбасадора слали сарадницу Хелсиншког одбора за људска права па је Русија одбијала да јој изда агреман. О сарадњи с Кином да и не говоримо.
И ко зна, можда је баш ово мера самосталности коју имамо. Већа него што је била када смо је укинули мислећи да је освајамо, мања него што би морала да буде ако желимо да опет будемо суверени у сопственој земљи.

АМАЛГАМ ДВЕ ПОЛИТИКЕ Што ће рећи да је створен један амалгам двеју опречних политика чија је крајња резултанта још непозната, а који се и сада најбоље огледа у парадигматичној најави да ће у новој влади Ане Брнабић бити установљена и два нова министарства, једно за људска права, равноправност полова и друштвени дијалог, друго за бригу о породици, деци и демографији. Једно да задовољи туђе прохтеве, друго да ради за наше интересе. Парадигма коју можемо да уочимо и у истовременом инсистирању на геј парадама и у приљежном раду на завршетку Храма Светог Саве. Шизофрени спој неспојивог или пак једини начин да се колико-толико сачувамо у условима ограниченог суверенитета.
И нема сумње да ће, као нова-стара премијерка, Ана Брнабић и у наредном периоду наставити да испуњава улогу коју јој је Вучић поверио, а то ће рећи да спроводи ову политику коју је он успоставио, и да то чини, маниром разредног старешине, у релативном миру и без трзавица које би омеле спровођење те политике.
У том смислу је и њено формално именовање за мандатара, на које смо без видљивог разлога и с још мање реалне потребе, осим за бесмисленом драматизацијом, чекали више од сто дана, готово ирелевантно за све осим за њу саму и за онога који ју је именовао. Исто ово, али још више, важи и за министре који ће заузети места у предстојећој „влади политичког континуитета и нових лица“, све и ако су сва та лица, нова и она који би да не постану стара, иза сцене, као што можемо и да замислимо, била љуту битку. Што је и Вучић сугерисао када се аустријском „Клајне цајтунгу“ пожалио да „формирање владе није лако“ јер „постоје особе које мисле да имају закупљену министарску фотељу“. Но овај је део политичког ријалитија, најколоритнији по својој природи све док не изазове мучнину, заправо најмање битан.
А нама остаје да се надамо да нећемо и за идућу округлу годишњицу петооктобарске револуције говорити о њеним неуништивим тековинама. Јер, ако је оно била револуција, и такав је испао њен резултат, Србији је сад преко потребна једна ваљана контрареволуција. Али за то је неопходна и нова политика, а не само нова лица.

[/restrict]

2 коментара

  1. … obrazovanje, pravda, moral; put u spas.

    … lazne diplome, korumpirano sudstvo, realiti sou; sadasnja realnost.

    4
    1
  2. Маторац

    Кратко објашњење свим разочараним петооктобарцима – хтели сте промене, ал’ да вам не уђе.

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *