Кавкаски чвор

Русија је крајем 2019. саопштила да је борбени потенцијал њене 102. војне базе у Јерменији удвостручен увођењем нове технике и не треба сумњати да по потреби може бити додатно, брзо и значајно увећан

Априла 1990. године Врховни совјет СССР-а донео је закон по којем аутономне области унутар совјетских република – у случају њихове одлуке о изласку из Совјетског Савеза – могу саме да решавају своју судбину. На располагању су биле три опције: да и даље буду део отцепљене републике, да остану у саставу СССР-а, или да формирају сопствену државу. То је био катализатор за настанак непризнатих или делимично признатих држава на тлу бившег Совјетског Савеза, али и сепаратистичких и аутономашких покрета унутар Русије и других совјетских република. Сукоб православних хришћана Јермена и муслимана Азербејџанаца око планинске области Нагорни Карабах – која формално припада Азербејџану, али је насељена јерменским живљем – ових дана поново је у центру пажње светске јавности. Многи су свесни разорног потенцијала у случају да рат изађе из локалних оквира, имајући у виду да су три велике државе у непосредном окружењу – Русија, Турска и Иран. А да очи, уши и прсти свих глобалних играча вире иза кулиса конфликта. И да нису сви међу њима заинтересовани за миран расплет…

[restrict]

КАКО ЈЕ ОБЕЋАВАН „РАЈ НА ЗЕМЉИ“ Ограничени, односно „прокси“ оружани сукоби пратили су распад СССР-а посвуда. У самој Русији најпознатији пример је Чеченија (тзв. независна република Ичкерија), али аутономашки покрети помаљали су главу и у Ингушетији, Калмикији, Адигеји, Дагестану и другим федералним јединицама у којима су већину чинили грађани неруске националности. Чеченија је чак у једном тренутку од председника Бориса Јељцина добила и полуформално признање, па је до доласка на власт Владимира Путина била фактички одвојена од Русије. У складу с Јељциновом поруком руским федералним субјектима – „Узмите онолико суверенитета колико можете да прогутате“ – многи су се тако и понашали. Најбољи пример је Република Татарстан која 1990-их није прогласила независност највише зато јер је са свих страна „окружена Русијом“ па отцепљење и не би имало много смисла. Идеје „самосталности“ рађале су се и на руском Далеком истоку, где су грађане убеђивали да их чека „рај на земљи“ ако се одвоје од Москве и оријентишу ка Токију. А Јапанци су све време меркали и Курилска острва.
Ни у другим совјетским републикама сепаратистичке тенденције нису биле мање, с бројним отцепљеним и полуотцепљеним територијама након 1990. године. Све те „државе“, углавном с бројним руским становништвом, желеле су да остану у саставу СССР-а, односно буду део Русије. А то су покушавале спроводећи референдуме о независности, где је опција „за“ углавном побеђивала са 80–90 процената подршке. Пример Аутономне Републике Крим, која је четврт века касније, после другог референдума ушла у састав Русије, даје наду разним отцепљеним подручјима да би једног дана могли да реше свој коначни статус у складу са испољеним тежњама. Међу њима су и Придњестровље (Молдавија), Абхазија и Јужна Осетија (Грузија) које Москва признаје за независне државе, као и последњи примери на тлу Украјине – Доњецка и Луганска Народна Република. На постсовјетском простору и даље постоји читав низ мањих аутономашких и сепаратистичких покрета и тенденција, које у датом тренутку могу да ступе на велику сцену.
Све су то последице (можда и намерно) нерешених националних питања унутар совјетске државе, којима се нико озбиљније није бавио – због њихове замршености. Али и због тога што су републички функционери често уцењивали Кремљ, спречавајући га да одлучније размрси, или пресече, националистичка клупка која су на крају и дотукла прву земљу социјализма. Новој Русији било је много лакше да на својој територији разреши овакве сукобе, него што је то у стању била совјетска држава. Посебно је ефикасан у томе био Владимир Путин који је на дужи рок обуздао претњу распада. Совјетски Савез, након смрти моћног лидера Јосифа Стаљина, по унутрашњој структури и организацији у много чему је подсећао на данашњу Европску унију – где је власт центра над републикама ограничена. Када се СССР суочио с првом озбиљнијом унутрашњом кризом, напросто се распао. То се можда могло спречити по цену велике крви, али у Москви нико на то није био спреман. Агресивни спољни утицаји убрзали су ове процесе и распад државе био је логичан исход који нико озбиљно није ни покушао да заустави.

ОТВОРЕНА РУСКА ПОДРШКА ЈЕРМЕНИЈИ Русија је свој интерес пронашла у новонасталој реалности, посредујући често у сукобима између власти у бившим совјетским републикама и покрета који су тежили самосталности. Један од најпознатијих и најдуготрајнијих конфликата јесте онај у Нагорном Карабаху, односно Арцаху, како кажу Јермени. Од 1991, када је ушао у најврелију фазу, до његовог окончања 1994, однео је десетине хиљада живота међу Јерменима и Азербејџанцима и разбуктао трајно непријатељство између два народа. Нерешена територијална и етничка питања током деценија подстицала су међунационалну и верску мржњу на јужним границама Русије, од чега је Москва трпела, и данас трпи, велику штету. У сукобу 1990-их бориле су се директно војске Јерменије и Азербејџана и Јереван је у том рату однео победу, док Баку ове територије сматра окупираним. Кључ јерменског успеха тада је лежао у руској отвореној подршци, упркос томе што Москва има традиционално добре односе и с Азербејџаном – о чему сведочи и чињеница да је први азербејџански председник Гајдар Алијев (његов син Илхам данас је шеф ове државе) носилац највишег руског одликовања, које Москва веома ретко додељује.
На страну Азербејџана, и тада као и данас, стала је Турска – ширећи свој геополитички утицај на трусном подручју јужног Кавказа. Азербејџан је земља богата нафтом и гасом, а енергетски коридори заобилазе Јерменију и ка турској територији иду около преко Грузије – која такође има проблем са отцепљеним републикама. Каспијски цевоводи, тако, иду у цикцак, заобилазећи конфликтна подручја, или пролазећи тик поред њих. То их чини скупљим, ризичнијим, и у крајњој линији мање привлачним да буду дугорочно опредељење за снабдевање западних тржишта. Руске испоруке енергената и даље су најсигурније за Европљане, поготово за оне са севера континента, попут Немачке. У Берлину добро знају да Москва може да осигура повољне и поуздане испоруке. Досадашње америчке замисли алтернативних турско-кавкаских енергетских коридора углавном су остале без већег утицаја на богато европско тржиште. Нови пројекти под покровитељством САД тек треба да се остваре и то ће чинити окосницу геополитичких и економских процеса у наредном периоду. Све то има, и имаће, рефлексије на Балкану, Блиском истоку и на Кавказу.

ОПАСНОСТ ОД „ПРЕСЕЦАЊА“ КАВКАСКОГ ЧВОРА Русија је до сада умела да ефикасно заштити Јерменију с којом се не граничи и која нема море, а окружена је љутим противницима, чиме брани и сопствене интересе у региону. Сада се ситуација погоршала. Пре свега, Анкара под председником Реџепом Тајипом Ердоганом жели да брзо шири утицај у свим правцима, у чему аналитичари виде „неоосманистичку“ политику. Ердоган види своју шансу у паду утицаја САД на Медитерану и Блиском истоку. То га је довело до својеврсног „савезништва“ с Путином који такође жели да користи америчко слабљење, исправи историјске геополитичке пропусте својих противника и ојача руски утицај. Али веома брзо показало се да Путин и Ердоган углавном гледају у истом правцу – од Сирије, преко Балкана, па до Либије. Уз, наравно, Кавказ, као традиционално место судара руских и турских амбиција.
То може да „замирише“ на сукоб ширих размера. Турска, чланица НАТО-а, отворено се меша на страни Бакуа, док је Јерменија део руског војног савеза ОДКБ и ужива гаранције безбедности у случају напада на њену територију. За сада се то не дешава: јерменска армија није директан учесник рата (формално, страна у сукобу је војска Републике Нагорни Карабах, док Јереван само подржава), нити је Баку угрозио територијалну целовитост Јерменије. Зато Јереван упозорава да поседује и може да употреби моћни руски ракетни систем „Искандер“ домета 500 километара и од кога нема ефикасне одбране, за ударе по војним базама у Азербејџану и Турској, уништавајући њихову виталну инфраструктуру и средства ПВО.
Знајући за све то, као и да Русија има активну 102. војну базу у Јерменији с два гарнизона (у престоници Јеревену, и код града Гјумри, на самој турској граници, где су распоређени борбени авиони и системи С-300), Алијев се за сада строго чува да не пређе ту црвену линију након које би Русија морала да реагује. Русија је крајем 2019. саопштила да је борбени потенцијал 102. војне базе, с хиљадама професионалних војника, удвостручен увођењем у употребу нове технике. Не треба сумњати да овај потенцијал, по потреби, може бити брзо и значајно увећан. Зато постоји нада да сукоб може остати контролисан, локални, и да још увек има места за дипломатију у оквиру ОЕБС-а. Овај механизам је у последњих 25 година спречавао кавкаско буре барута да детонира и затресе целу Евроазију. У супротном, није искључено да ће овог пута Москва одлучније штитити своје интересе и решити да „пресече“ кавкаски чвор, по моделу виђеном у Грузији и Украјини. О томе Баку треба да мисли, улазећи у сукоб с важном чланицом ОДКБ каква је Јерменија.

[/restrict]

Један коментар

  1. Поштовани Бојане,
    Пишете “Сукоб православних хришћана Јермена и муслимана Азербејџанаца око планинске области Нагорни Карабах ”.Јермени јесу хришћани, али нису православни већ предхалкидонски хришћани монофизити.Срдачан поздрав и свако добро.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *