Јасмина Нинков: Библиотекар – темељ културе

Србија има своју историју читалишта, и док посвећени појединци попут Возаровића отварају своја читалишта, у Европи тек ничу прве јавне библиотеке

Изазов је постићи и задржати резултате рада на нивоу великих светских библиотека које уз то имају и много пута веће буџете. Имала сам јасну визију како једна велика библиотека, као што је Библиотека града Београда, треба да ради и тога се држим, ослушкујући искуства других библиотека великих градова, непрестано се едукујући у управљању, кризном менаџменту, иновативности. Члан сам више стручних група и тела, пратим сва дешавања у нашем професионалном свету и учествујем у многима од њих, каже у интервјуу за наш лист Јасмина Нинков, директор Библиотеке града Београда.
Како сте, када и чиме потакнути крочили и остали у свету књиге?
Веома рано сам научила да читам, већ са пет година. Како је отац био велики љубитељ и купац књига, имали смо велику библиотеку. Наша кућа је у то време била малтене једина у крају између села и града, моја сестра и ја нисмо имале децу у комшилуку за дружење и играње. Те околности су вероватно довеле до тога да сам постала предан читалац. Касније сам прешла на озбиљну литературу и посебно лета посвећивала појединим писцима, читала целокупна дела одређеног писца или групе писаца, рецимо руска класика, писци изгубљене генерације. Ипак нисам уписала књижевност већ новинарство на Факултету политичких наука. Онда се десило да сам се јавила на конкурс Библиотеке града Београда за менаџера за односе с јавношћу и била примљена. Када сам положила стручни испит и званично постала и библиотекар, спојила сам књиге и информације и оставила новинарство, које је, како је то Черчил, рекао „диван посао ако га оставите на време“. Пишем највише у области библиотекарства и имам много стручних радова, доста и на енглеском језику, али директорски посао не оставља много времена за писање, пре свега обимнијих дела. Тренутно завршавам нову књигу, о иновативности у јавним библиотекама, и спремам с колегама необичну књигу о библиотекарима и библиотекама поводом 90 година од оснивања Библиотеке града Београда.
Годинама водите Библиотеку града Београда. Колико је тај задатак променио ваш живот, шта су вам били највећи изазови, шта страхови, шта задовољство постигнутим?
Мој живот се променио када сам отишла на прво директорско место. Одговорност и пред људима и пред законом вас неумитно промени. Моје директорско ватрено крштење било је у Библиотеци „Милутин Бојић“, где сам била директор готово седам година. Било је то сјајно искуство и много ми је значило када сам се вратила у Библиотеку града, али сада као директорка. Тамо сам схватила да једини алат који као директор имате у рукама јесу људи. Све друго одређује неко други. Организација послова и прави људи на правом месту су једини начин постизања добрих резултата. Постављење сам доживела као награду за оно што сам урадила у „Бојићу“ а највећи изазов је био и јесте да одржите буџет, и евентуално повећате, модернизујете установу, задржите и повећате број чланова и будете видљиви у вашој локалној заједници. Без обзира на то што смо највећа јавна библиотека у Србији, у Београду смо једна од тридесетак установа културе и боримо се као и они и за медијски простор и видљивост и своје место у граду. Није то лак задатак.
Ишли сте у корак с развојем модерних технологија и њиховом применом у библиотечкој сфери. Како описујете тај пут?
Библиотекарство је једна од професија будућности. Библиотеке морају да се мењају с променом света или неће имати кориснике. Императив промене је веома снажан и главна тема професионалних разговора су иновативност и нови начини коришћења библиотеке. Осим већ познатих дигиталних библиотека, онлајн-сервиса, све је јача социјална и образовна улога. Моја стручна интересовања управо су у домену нових и иновативних сервиса. Ослушкује се заједница и одговара на њене потребе, образовне, културне, социјалне. Када смо пре десетак година кренули са програмом 65 плус, мало је мојих колега веровало у то. Када смо покренули бесплатну едукацију за рад на рачунару за старије од 65 година, која траје само недељу дана и воде је наши књижничари и библиотекари, формирала се листа чекања. Текст који сам о томе написала с мојом тадашњом помоћницом, а који је објављен у главном часопису наше светске професионалне федерације на енглеском језику, преведен је након тога на неколико језика и дан-данас добијам нотификације о новим преводима. Добили смо 2012. године и светску награду за иновативност за пројекат финансијске писмености. У нашој средини пут промене је пут којим се ређе иде.
Као директор једне од највећих библиотека у региону, путовали сте често на семинаре, сусрете, догађаје који се тичу библиотекарства. Каква су ваша искуства, где смо на мапи света? Шта нам недостаје, шта нам је на понос, по чему смо особени?
Особени смо по томе што по нашем закону свака општина мора да има библиотеку. Имамо закон о библиотечкој делатности и наша професија је уређена. Имамо историју читалишта и посвећених појединаца, Возаровића на пример који је отворио своје читалиште у истом тренутку када се у Европи отварају прве јавне библиотеке. Имамо знање и кадрове, вољу и визију. Библиотеке су по броју и активностима темељ српске културе. За разлику од осталих у свету важна нам је књижевна и културна делатност и сви на томе много радимо. Недостају нам простор, књиге, запослени… дакле новац. А највише схватање оних који доносе одлуке да је основ економског развоја образовани грађанин, а њега нема без школа и библиотека.
Неколико деценија уназад, од како је свет дигиталних технологија почео да се нагло уздиже, шири и осваја све сфере живота, књизи какву знамо предвиђа се крај. Претпоставке су да ће електронска књига уступити место старој доброј књизи. Шта мислите о томе?
И електронска књига је књига, и развој те врсте издаваштва нигде у свету није потиснуо класичну књигу, напротив. Као што телевизија није уништила радио, ни дигитално читање неће уништити папир. Могућност да имате у џепу неколико хиљада наслова, праву малу библиотеку је фасцинантна и практична. Не морате носити кофере књига. Ми, у Библиотеци града Београда, много радимо на развоју дигиталних сервиса, развијамо домаћи софтвер за обраду књига, Бисис 5, заједно са другим библиотекама и Факултетом техничких наука из Новог Сада. Имамо стратегију информационог развоја, мислим да смо једна од ретких установа која то има, наш сопствени Дата центар и надам се да ћемо ускоро почети да радимо и са електронским књигама… Савремена јавна библиотека мора да има могућност да готово све што ради може да ради и онлајн. То никако не значи да не држимо до класичних књига, напротив. Ми годишње набавимо око 100.000 књига и имамо потпуно нови депо са три нивоа испод тржног центра у Рајићевој, опремљен новим компакт полицама у једном делу.
Технологија помаже ако знате шта желите и куда идете.
Будући да сте на самом извору информација што се читаности тиче, шта мислите, читамо ли ми довољно?
Немамо скорашња истраживања у овој области. Подаци показују да уколико имате добро опремљене библиотеке, ни читаност неће изостати. Такође свакодневно добијам захтеве за отварање нових огранака у Београду, јављају ми се грађани, траже библиотеку. Медији следећи максиму да је само лоша вест добра форсирају непостојеће податке о нашој неписмености и о томе да се не чита. Књига треба да буде доступна, поготову за децу. Библиотеке су данас једина бесплатна јавна места.
Колико читају млади?
Зависи од васпитања, образовања и афинитета. Не бих олако рекла да не читају, иако библиотеке најмање користе тинејџери. За њих има и мало литературе, мало писаца је окренуто овом животном добу. То су захтевни корисници, у периоду када више не желе да буду деца а нису ни сасвим одрасли. Углавном се у свету организују посебне библиотеке за тинејџере. Они имају своја интересовања а библиотеке морају да имају грађе која њих интересује или такозвани makerspaces, простор опремљен за креативно дружење.
Шта читате тренутно, које књиге препоручујете?
Моја препорука је да посетите наш сајт Шта да читам где бројни библиотекари из Србије, али писци и критичари препоручују књиге из нашег фонда. Тренутно је код нас у библиотеци најчитанији Петер Хандке, а ја читам Елену Феранте Прича о онима који одлазе и онима који остају и Сергеја Довлатова Компромис.
Имамо ли представу колико је разграната институција коју водите, колико библиотека у ствари чини Библиотеку града Београда?
Библиотека града спада у такозване метрополитен библиотеке, библиотечке системе великих, главних градова. Веома смоактивни и у Метрополитен секцији ИФЛЕ, светског удружења библиотекара, јер су нам искуства колега из других таквих система у свету драгоцена. У нашој мрежи на седамдесетак локација ради 250 запослених, имамо скоро два милиона књига, у просеку 150.000 чланова годишње и око два милиона посета нашим библиотекама сваке године. У Кнез Михаиловој је централа а свака општина има централну библиотеку. Све је видљиво на нашем сајту www.bgb.rs.

Текстови се објављују као део Пројекта суфинансираног из буџета Града Београда, Градске управе, Секретаријата за информисање