ИЗБИЈАЊЕ МОДЕРНЕ КУГЕ

ПАНДЕМИЈА КАО ПРЕКРЕТНИЦА СВЕТСКЕ ИСТОРИЈЕ?

После пола године од избијања пандемије постало је најзад јасно да „повратак у нормалу“ више није могућ; између осталог и зато што за претежан део човечанства никаква „нормала“ није постојала ни пре ковида. Наступио је онај тренутак после којег је немогућ повратак на старо

У ситуацији попут ове данашње, обележене вирусном пандемијом, записао је француски филозоф Алан Бадју крајем марта ове године, „нема ничег изузетног“: „Осим чињенице да данашња епидемија погађа прилично удобан свет који називамо западним – а у тој чињеници нема ничег суштински новог, те она углавном производи сумњиве јадиковке и одвратне будалаштине на друштвеним мрежама – и осим очигледних заштитних мера и времена, што ће бити потребно да вирус нестане услед недостатка нових домаћина, не видим ништа због чега би требало напрезати мозак.“ Премда нико није предвидео нити замислио ширење ове епидемије у Француској (сем можда неколицине изолованих научника: „многи су мислили да такве ствари могу догодити у суморној Африци или тоталитарној Кини, али не и у демократској Европи“), поука је ипак јасна: текућа епидемија неће имати никакве последице вредне пажње у земљи као што је Француска. Да ли се овај филозоф преварио у својим предвиђањима?
Већ у наредним месецима пандемија је, пре свега на Западу, изазвала прави потрес, доводећи и друштво и појединце у стање шока. Уобичајени начин живота напрасно је прекинут. Укинуте су многе „индивидуалне слободе“ – или само њихов привид. Забрањена су масовна окупљања, и не само то: чак и одлазак у ресторан, кафану, паб или позориште постао је или немогућ, или друштвено инкриминисано дело, подложно санкцијама. Друштвено функционисање сведено је на минимум. Прекинути су уобичајени социјални контакти. Путовања, пословна или туристичка, постала су немогућа. Појединац се нашао затворен унутар четири зида; стање које се за многе показало неподношљивим, изазивајући револт, фрустрацију и, можда, оправдани бес. Али не за све: то је, у новим околностима, у ствари означавало својеврсну привилегију. Веома мало се говорило о онима који су, и под претњом заразе, морали да и даље одлазе на своја радна места. Не само здравственим радницима, запосленим у болницама, већ и о свим оним који су, без могућности избора, непосредно изложени инфекцији, морали да наставе с радом: онима који су производили и допремали потрепштине неопходне за живот, спречавајући потпуни колапс једног друштва.
Већ у августу један антрополог могао је да закључи: „Никад до сада, за наших живота, нисмо се суочили с глобалним феноменом ове врсте.“ „За нешто више од пола године“, констатовао је Вејд Дејвис на страницама магазина Ролинг стоун, „цивилизација је оборена на колена од стране микроскопског паразита десет хиљада пута мањег од зрна соли. Ковид-19 напада наша физичка тела, али исто тако и културне темеље наших живота, који су за заједницу и њену међусобну повезаност исто што и зуби и канџе за тигра.“

Крај западне, почетак азијске ере

Да ли је цивилизација заиста оборена на колена? Или је, само за неко време, заустављено махнито и дивље кретање „турбокапитализма“? Да ли је то стање привремено, краткотрајни прекид и да ли ће се ускоро све опет вратити на старо? Шта се заправо догодило? Истини за вољу, пандемија (као и карантин) није никаква новина, нови изум, још мање преседан у људској историји. „Пандемије и заразне болести у стању су да мењају ток историје, али не увек на начин који би преживелима био очигледан. У XIV веку, ’црна’ смрт убила је близу половине европског становништва. Недостатак радне снаге довео је до повећања надница. Растућа очекивања кулминирала су побуном сељака 1381. године, заокретом који је означио почетак краја феудалног поретка који је доминирао Европом неколико хиљада година.“
„Пандемија ковида 19 остаће запамћена као такав тренутак у историји, исконски догађај чији значај ће се показати тек у пуном замаху кризе. Она ће означити ову еру на начин на који су атентат на надвојводу Фердинанда 1914, крах берзе из 1929. и успон Адолфа Хитлера 1933. постали круцијалне тачке које су обележиле прошло столеће и биле претече исхода са огромним последицама.“ Претеривање, пуки реторички украс, неодмерене речи изречене у егзалтацији или страху који прераста у панику?
Једва пола година достајало је да уочимо да се читав међународни поредак у међувремену распао, да је оно што је доскора било неупитно сада лежи оборено и да никаква правила одраније више нису на снази. То није учинила „модерна куга“, нити је за то заслужан број мртвих, морталитет заразе, јер морталитет спада у статистику све док сами нисмо погођени болешћу. Пандемија је само убрзала догађаје и учинила видљивим оно што се већ дуго осећало у атмосфери. „Али оно у шта за сад можемо бити сигурни је да је пандемија имала разарајући утицај на углед и међународни положај Сједињених Америчких Држава.“ Овде није реч само о краху једне империје, о њеном „урушавању изнутра“, чему смо данас сведоци. Реч је и о свему оном што обавезно прати такву светску велесилу и што представља несумњиви престиж „модерне суперимперије“: о обавезујућем моделу и узору коме се, колико до јуче, саображавало свако модерно друштво, и о самој парадигми модерности. Све се то срушило преко ноћи. Током више од два века, извештава Ајриш тајмс, „Сједињене Државе су у остатку света побуђивале веома широк распон осећања – љубави и мржње, страха и наде, зависти и презира, страхопоштовања и беса. Али постоји једна емоција коју до сада никада нису изазивале: сажаљење. Док су амерички лекари и медицинске сестре с нестрпљењем ишчекивали ваздушне пошиљке основне [медицинске] опреме из Кине, врата историје широм су се отворила и најавила почетак азијске ере.“

Нови свет мултиполарности

Речима Вејда Дејвиса: „Није ковид-19 довео Америку на овако низак ниво; он је једноставно поново открио оно на шта се већ неко време заборавило. Како се криза у којој је сваког минута сваког дана умирао још један Американац развијала, држава која је некад сваког сата правила по један нови борбени авион није успела произвести заштитне маске или памучне штапиће неопходне за праћење болести…“ Нација која је некад предњачила у свему, која је „победила богиње и дечју парализу“, као и „озлоглашени комунизам“ и „царство зла“, сада је постала „предмет исмевања“: „И док су бројне државе убрзано деловале у циљу заустављања вируса, Сједињене Државе су тетурале успут, негирајући опасност, као да су пред њом намерно затварале очи. Са мање од четири процента глобалне популације, на САД отпада више од петине укупно умрлих од ковида. Постотак америчких жртава болести био је шест пута виши од глобалног просека. Највеће светске стопе морбидитета и смртности нису подстакле стид, већ само даље ширење лажи, пребацивање кривице на друге и хвалисање чудотворним лековима једнако сумњивим као и све друге тврдње вашарског варалице из Беле куће.“
Кривац је пронађен у Кини: убрзо је започела кампања дезинформација о „кинеској куги“ и „вуханском вирусу“. Ове бесмислице, које су вирусу приписивале националност, постале су лајтмотив у изјавама званичника Беле куће. Превара ће се разоткрити нешто касније, када је, како уочава Финијан Канингам, постало очигледно да је „вишемесечна кампања Трампове администрације оптуживања Кине за пандемију била само цинична гомила лажи. Лажи, које (узгред) представљају несмотрену агресију, ризикујући рат са Кином“. Али овде уопште није реч о америчком председнику и његовој некомпетенцији или личној кривици. Овде је реч о самој природи друштва посвећеног не јавном добру и народном (јавном) здрављу него безусловно подређеног једној јединој вредности: профиту, и свесној одлуци да се „умањи опасност како би се избегла ’паника’, што значи нарушавање америчке капиталистичке добити“. То је у самој основи америчког друштва, које пориче идеју заједничког, друштвеног добра: „Амерички култ појединца не негира само заједницу, већ и ширу идеју друштва. Нико никоме не дугује ништа. Сви морају бити спремни да се боре за све: образовање, склониште, храну, медицинску негу. Оно што свака просперитетна и успешна демократија сматра основним правима – универзалну здравствену заштиту, једнак приступ квалитетном јавном образовању, социјалну сигурносну мрежу за старе, слабе и немоћне – Америка одбацује као социјалистичку попустљивост, као знаке слабости.“
Једном речју: САД више нису узор који би неко пожелео да следи. Још и више: оно што је крахирало у пандемији била је сама модерна, као и њен логични продужетак – постмодерна, све оно на чему се заснивало наше поверење у „једину могућу будућност“ и представе које смо, понекад и нехотично, градили о њој. Геополитичке последице већ су јасно видљиве: свет се убрзано дели по линијама које означавају границе посебних „држава цивилизација“. Свет више није „један“, он престаје да буде и „модеран“, „либералан“, јединствен и целовит, и постаје мултиполаран; а ова тенденција се развија већ неко време, доводећи у питање лажни универзализам „привилеговане западне цивилизације“. Зато пандемија вируса корона, тврди руски мислилац Александар Дугин, представља истинску „прекретницу у светској историји“: „Не само да индекси залиха и цене нафте нагло падају већ и сам светски поредак пропада. Живимо у времену које означава крај либерализма и његове ’очигледности’ као глобалне мета-нарације, крај његових заповести и стандарда. Људска друштва ће ускоро постати слободна: више нема догми, нема доларског империјализма, нема више чаролије слободног тржишта, нема ФЕД-ове диктатуре или глобалних берзи, нема више робовања светској медијској елити. Сваки пол ће своју будућност градити на властитом цивилизацијском темељу. Очигледно је немогуће рећи како ће ово изгледати или до чега ће довести. Међутим, већ је сада довољно јасно да стари светски поредак постаје ствар прошлости, а пред нама се појављују различите контуре нове стварности.“
Не постоји више (универзални и либерални) рецепт за све, који је обавезно и пожељно следити. Потребно је неко време да се ово схвати; пандемије мењају ток историје, али не увек и нужно на начин који би савременицима био очигледан.

Обрнута теологија завере

Страх који се проширио, и наставља да се шири планетом великим је делом страх од те „нове стварности“: страх од промене и будућности, и од оног шта та будућност носи. Чини се да, на првом месту, доноси неизвесност. Шта може бити горе од тога? Изгледа да смо данас већ ушли у стање „великог дисконтинуитета“: будућност неће изгледати онако како смо је замишљали, а и прошлост је под знаком питања. Није зато чудно што расположење често поприма апокалиптичне тонове и што се, понекад или веома често, доводи у везу са „крајем света“; али сви они који данас очекују „смак света“ на Западу, упозоравао је још 20-их година прошлог века француски мислилац Рене Генон, заправо предосећају „крај нечега чију природу и домете не могу утврдити“, сматрајући то за приближавање „краја света“ управо зато што не виде ништа изван те цивилизације и једног, сасвим ограниченог историјског циклуса. Ова погрешно схваћена идеја, додаје Генон, са свим застрањењима до којих може довести, несумњиво је знак темељне духовне конфузије нашег доба.
Исто то можемо рећи и за такозване теорије завере: објашњавати све, укључујући и избијање пандемије, завером је свакако привлачно, јер завера нуди јефтино објашњење за оно што не познајемо довољно или о чему не знамо ништа. Одговори су ту, они нам се сами нуде. Уместо да тиме сами „разбијамо главу“, за њима треба само посегнути руком. Сценарио „планетарне завере глобалиста“ и јесте профанизовани и банализовани сценарио „смака света“, „апокалипсе“, „судњег дана“. У питању је нека врста обрнуте, негативне теологије, у којима место Бога заузима Ђаво лично: Ђаво, оваплоћен у „глобалистичким сатанистичким елитама“, које су се завериле против човечанства. Не дешава се више ништа осим оног што те „елите“ нису саме изазвале или на шта нису имале одлучујући уплив. Све улази у њихов „план“: терористички напади, светски ратови и катаклизме, крах долара, крах берзе и крах Америке, пожари и земљотреси, успон Кине и 5Г технологија, вакцина, вештачка интелигенција и верски фундаментализам, револуције и пучеви, удари астероида као и избијање куге. Све је кобно и смртоносно и, у исти мах, нестварно: обмана, трик, кулисе на позорници, марионете а не живи људи, од крви и меса. Не постоји простор ни могућност за божанску интервенцију, пошто читавим светом владају исте „педофилске слуге Сатане“. Ђаволски „План“ се остварује, етапу по етапу, корак по корак, до те мере успешно, да можемо једино да се запитамо: где је Бог у овој „негативној теологији“ и зашто је његово место остало упражњено? Мреже глобалистичких елита су коначно премрежиле и угушиле планету, а против њих смо сасвим немоћни. Више није потребно да сами чинимо било шта, преостаје нам једино да чекамо: коначни крај и смрт човечанства у ропцу агоније – долазак Антихриста наоружаног чипом, у обличју Била Гејтса или неког сличног – или мистериозно „велико буђење“. Остаје и инфантилна нада и скоро религиозна вера у „Ослободиоца“ који у наше име и уместо нас води свој невидљиви рат како би „ослободио човечанство“; за то време, поробљавање узима маха. Било како било, у сценарију „планетарне завере глобалиста“ више ништа не зависи од нас.
„Објашњење“ које нуде „теоретичари завера“ је можда једноставно и каткад екстравагантно, откривајући инфантилне садржаје људске психе, али ако саме „теорије“ изгледају неозбиљно или шаљиво, то не важи и за узроке који их изазивају. Они су крајње озбиљни: то су страх, очај и фрустрација огромног дела човечанства, уроњеног у „темељну духовну конфузију нашег времена“. Овде се, јасније него другде, очитује потпуна криза ауторитета, политичких, научних, културних итд., и одбацивање свих наратива које они нуде. Они више не изазивају поверење, него дубоку фрустрацију значајног дела становништва. Више није важно шта је истина, оно у шта верују многобројни људи постаје истина која изазива сасвим конкретне последице и чињеница за себе коју морамо узимати у обзир.

Мисли о смрти

Чак и кад је у питању ковид, „куга модерног доба“, а не она „права куга“, која је харала у антици или током средњег века, страх од смрти ипак је важнији од свих других, важнији од свих социолошких феномена који прате пандемију и од свих промена у геополитичком устројству света, управо зато што овај страх спада у елементарне. О томе се, заправо, на крају крајева, и ради, уочава Александар Дугин у Мислима у доба куге: „Не ради се само о карантину, пре свега ради се о судару са смрћу.“ Постоји, наиме, као што уочава Албер Ками у роману Куга, „филозофско значење куге“; куга није само друштвена или медицинска чињеница него и начин размишљања, „позив да размислимо о најважнијим и основним стварима“ и да се некако вратимо себи.
Док смо уроњени у свакодневну стварност, ми одбацујемо сваку помисао на смрт, своју или туђу, и трудимо се да о њој уопште не мислимо. То је део друштвених конвенција нашег (модерног) доба. Разговарати о смрти једноставно је непристојно (осим можда у најужем кругу пријатеља). Постоји безброј начина да ту мисао избегнемо, све док живот тече својим уобичајеним током. Све се у модерном начину живота заснива на томе: да избегнемо идеју о сопственој коначности. Сам модерни „начин живота“ је такав да смо напросто принуђени да ту мисао одбацујемо, далеко и што даље од себе, окупирани или притиснути свакодневним догађајима и бригама које сустижу једна другу.
Али тиме нам измиче наша људска суштина. „Дакле, не ради се о томе да ли живети или умрети већ о чињеници да човек живи само на граници са смрћу, а кад од ње направи отклон и заборави на ту границу, престаје да живи, растаче се, чини злочин над собом, а епидемија – то је позив нама, можда последњи позив да се вратимо сопственом достојанству. То је филозофско значење куге“ (А. Дугин).
Још јасније: „Кад живимо у обичним условима, не сећамо се своје коначности, заборављамо на смрт, смрт остаје негде изван наше пажње, изван зоне нашег постојања. И тада долази пандемија, долази вирус корона, долази куга – тада нам се смрт враћа, а и ми се враћамо њој. Дакле, враћамо се суштини човечанства, а није ни случајно да су Грци људе звали смртницима, βροτοι.“
Човек је смртно биће, иако настоји да ту елементарну истину заборави или дубоко потисне. Живи смо тек у присуству смрти и уз пуну свест о њој: парадоксално, „живот стиче смисао тек када је повезан са смрћу“. Та мисао нам даје прилику да се вратимо себи и да мислимо – да мислимо о оном што је стварно битно, о себи и о онима који нас окружују, а не о оном ефемерном и безначајном, које непрестано заокупља наше мисли и одвлачи нам пажњу. „Модерна куга“ која, поновимо, није ни налик на кугу која је некад харала светом, пружила нам је прилику да се осамимо и вратимо својој суштини. Треба ли због тога проклињати Бога или му захвалити на томе?
Уметност и култура од тога може бити само на добитку. Не она површна уметност забаве и спектакла, која је одавно прерасла у главни ток (пост)модерне и која служи забораву, већ напросто уметност. Ако нам је онемогућен одлазак на неки поп-спектакл, на неки „хепенинг“ или у позориште, није нам онемогућено читање: сусрет и разговор с писцима и мислиоцима, уз помоћ и путем књиге.
На добитку су и уметници и мислиоци. Они су поштеђени „дешавања“ и „промоција“, заморних „друштвених догађаја“ и обавезе одласка на њих, како би се најзад вратили свом правом позиву и својој стварној „сврси“: писању, мишљењу, сликању, компоновању… Није ли изолација, осама и одмак од света, њихово право стање? И није ли то насушна, прека потреба сваког људског бића: да се (повремено) осами, не како би се удаљило од других већ како би се приближило себи? И није ли то суштина не само писања и књижевности већ и сваке уметности: дубоко урођена потреба човекова да говори и да мисли, да води бескрајан разговор са самим собом, онај бескрајни монолог у коме се обраћа не само себи, већ (и) оном другом?

Један коментар

  1. Avatar
    Предраг Милошевић

    Све су “догме” пале осим “догме” о ковиду или њеном величанству корони . А што се тиче завере глобалиста , она постоји ма колико се господин Над упињао да негира и само постојање глобалиста . Било би занимљиво да нам објасни зашто су састанци напр. Билдерберг групе и других сличних тајни ? Над је у праву када тврди да је апсурдно објашњавати све заверама али апсолутно греши када негира постојање и завера и глобалистичких елита . У свету постоји добро и зло , господар историје је Бог и против зла се треба активно борити . Такође подела на искључиво Запад и Исток је упрошћена и нереална , поготово што под “Истоком” Над подразумева искључиво Кину и остатак Азије . Много реалнија је тврдња Арнолда Тојнбија да данас постоји пет живих цивилизација а не две . Господин Над нигде не види православни свет .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *