Госпођа министарка

Ако ће нова влада Ане Брнабић донети континуитет с претходном владом Ане Брнабић, какав континуитет заправо можемо да очекујемо?

Србија добија владу за коју је гласала (скоро) сва упркос томе што за овакву владу није гласао баш нико. То јест осим онога чији је глас одлучујући. А то ће рећи да можда и није тако лоше што јој је трајање мандата ограничио и пре него што је њен мандат формално почео да тече.

РОК ТРАЈАЊА У прошлом броју „Печата“ указали смо да се – без иједног видљивог разлога, будући да је листа владајуће Српске напредне странке на изборима 21. јуна освојила надмоћну већину гласова и 188 од 250 посланика у Скупштини Србије – читава четири месеца чекала та седница Председништва СНС-а, која је одржана напокон прошлог уторка по подне, после које ће председник странке (и Србије) Александар Вучић саопштити да ће нова премијерка Србије бити њена стара премијерка Ана Брнабић.
И да ће у њену идућу владу, за разлику од претходне, ући сви који су прескочили цензус а он је овом приликом, да би још неко успео да га прескочи, био спуштен с пет на три одсто.
И да ће мандат нове владе, уместо прописане четири године, трајати годину и по дана, односно до пролећа 2022. године када би, најавио је Вучић, ванредни парламентарни избори требало да буду одржани заједно с редовним председничким и локалним београдским изборима.
Сва је прилика, па ту ваљда и лежи објашњење овог авансног ограничавања рока трајања нове владе, да је намера да се, спајањем свих споменутих избора, покрене својеврсна ланчана реакција; да листа владајуће већине која има нешто мање шансе за убедљив успех, она за београдске изборе, гласачком инерцијом буде погурана другим двема, за председничке и парламентарне изборе, које би морале да направе исувише озбиљне грешке да би за наредних 18 месеци стекле иоле озбиљне ривале. Тим пре што је, чини се, процењено да је ово исувише кратак рок за опозицију, ко год да уопште чини ту опозицију, да се консолидује и тако некако покуша да власт доведе у питање. Што је још један од могућих разлога за иначе апсурдну одлуку да се унапред скрати мандат владе коју нико у парламенту не може да угрози.

САКУПЉАЊЕ МРВИЦА Тек, прилично се јасним чини и мотив Српске напредне странке да власт коју је суверено и убедљиво освојила подели са другима, све иако је реч о мрвицама.
Наравно да није реч о великодушности; нема тога у политици нигде у свету, па нема ни код нас. Већ је посреди прецизна а једноставна калкулација која се своди на то да неколицина, и то не нарочито битних, министарских позиција, уз нешто јавних предузећа да засладе понуду, не представљају исувише високу цену, какву СНС не може да приушти, да би заузврат потпуно елиминисао сву парламентарну опозицију. Сви су, наиме, сад постали власт. Посматрано са становишта саме власти, ретко мудар потез.

[restrict]

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ИВИЦЕ ДАЧИЋА Потпуно је разумљиво и зашто је Социјалистичка партија Србије Ивице Дачића морала да прихвати оно што јој је понуђено, а понуђено јој је мање него раније. Није реч само о моћи навике да се буде у власти. И да је хтео да одбије понуду коју је добио, Ивица Дачић то не би могао да уради јер му странка то не би допустила; јер јој је у природи да буде у власти а не у опозицији, такав је темељни програмски принцип. Сад, што је СПС-у у овој подели функција припало мање него пре, неминовна је последица онаквог изборног резултата и позиције у којој се због тога ова странка нашла, принуђена да се задовољи било чиме што јој се удели и без икаквог уцењивачког капацитета да издејствује ишта више од тога. А мања бара пуна крокодила значи само да је борба за функције овог пута била нешто жешћа него раније.
На крају, уместо пет досадашњих министарских места, СПС-у једва два. Бранко Ружић постаје први потпредседник владе и министар просвете – главобоља већа него корист – док ће министар без портфеља бити Новица Тончев; „Курир“ тим поводом тврди да су „социјалисти бесни на Дачића што је Тончеву и Ружићу дао министарска места“, а „Блиц“, сасвим супротно, да је то учинио „за мир у странци“.
Тек, најављују „Новости“, министар енергетике у претходној влади Александар Антић постаће директор ЈП „Коридори Србије“ а социјалистима остају и „Србијагас“ и „Србијашуме“. Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља за популациону политику, постаје специјална саветница Ивице Дачића који је већ постао председник Скупштине Србије.
„Човек кад уђе у извршну власт, она га мало и опије“, изјавио је Ивица Дачић, поводом ове околности да, после 12 година, неће бити члан једне српске владе. Што би – споменута опијеност извршном влашћу, наиме – могло да објасни његово понашање у извесним разбарушеним моментима, па би Дачићева нова функција могла да се схвати и као део процеса његове детоксикације и рехабилитације. Премда ће, пре, бити да је реч о тактичком повлачењу на резервни положај којим је купио (релативни) мир у својој странци, а себи и евентуалну одскочну даску за будућност. Или барем, кад смо већ код ове врсте метафора, појас за спасавање садашњости.

ШАПИЋЕВА ОДЛУКА За разлику од СПС-а, елем, нешто је теже разумети разлоге због којих је и Српски патриотски савез (СПАС) Александра Шапића пристао да уђе у нову владу свих (како смо је назвали прошле недеље у „Печату“).
Не чини се нарочито уверљивим објашњење које је Шапић пружио – да је његова странка у концентрациону владу ушла због ванредне ситуације изазване вирусом корона у којој се Србија налази, националном јединству у тешким приликама ова би странка могла да допринесе и у роли конструктивне опозиције – а јасно је и да у ових годину и по дана неће моћи да се истакне у ресору који јој је поверен, за бригу о породици, па да на том капиталу гради платформу за изборе који су практично иза ћошка.
А уласком у владу губи привилегију боравка у опозицији – право на критику без одговорности која одвлачи пажњу и ресурсе – која би била утолико већа да је СПАС одлучио да буде (једина) парламентарна опозициона странка. Тако да остаје да претпоставимо да је реч о широј погодби, која укључује и Шапићеву позицију председника општине Нови Београд и наредне изборе за Скупштину Београда.
А министру за бригу о породици Ратку Дмитровићу, некадашњем главном уреднику „Вечрењих новости“ и колумнисти „Печата“, у сваком случају, желимо много успеха на новој функцији. И то не (само) из колегијалних разлога већ управо зато што се његов министарски ресор бави питањем од чијег решавања умногоме зависи будућност наше Србије.

ГОРДАНА ЧОМИЋ?! А делом, признајемо, и зато што се, а да није ни положио заклетву, нашао на удару оних који су својим досадашњим деловањем, с приличном дозом уверљивости, показали како сматрају да је сваки интерес на овом простору дозвољен, само ако није српски.
Па је тако Милан Антонијевић, извршни директор Фондације за отворено друштво (Џорџа Сороша), већ стигао да примети како „Дмитровић није логичан избор за ново министарско место“ јер му се „чини да је у протеклих 20 година више допринео исељавању младих… То је тај начин неког заступања ставова, не само наступа на друштвеним мрежама, ту има доста и текстова… А треба посматрати и регион, његове поруке које иду ка Хрватској, на пример, су често негативне…“
Док је насупрот томе, ево згодног примера двоструких аршина и неприкривеног лицемерја јер су тако у могућности, поводом избора Гордане Чомић за министарку за дијалог позвао да „сачекамо 100 дана, пре него што бацимо камење“.
Задржимо се на случају ове госпође министарке, нажалост, исувише је упадљив да би се преко њега прешло олако.
Бивша потпредседница Демократске странке, бивша потпредседница Скупштине Србије, на јунске изборе изашла је у коалицији са Лигом социјалдемократа Војводине Ненада Чанка и са Војвођанском партијом, потписницима Меморандума о будућности Војводине која тражи да од ње буде створена држава у држави са „законодавном, извршном и судском власти, уз враћање имовине и права на изворне приходе“, „најширу аутономију Војводине“ уз њено „ослобађање из националистичких провинцијалних окова“, пропагира „пуноправно чланство Србије у ЕУ и НАТО“, поред осталог, и зато што је то „једина брана тренутно крајње деструктивном руском утицају на Балкану“. А и иначе „Србија мора да престане са мешањем у унутрашња питања држава у региону, под лажним изговором заштите српског народа“, „националистичка Србија ће увек представљати средишњи фактор нестабилности у региону“, „мора бити спремна да прихвати реалност на Косову“ и тако даље све у истом тону.
С оваквом платформом, разуме се, доживели су тотални и заслужени дебакл – освојили 0,95 одсто гласова – Гордана Чомић чак је прогласила и крај своје политичке каријере („Престаје моја јавна, институционална и политичка одговорност, и остаје само приватна и лична за подршку европској Србији и демократији“), кад оно, ево је. Преживела је сопствену политичку смрт и вратила нам се као зомби. Или као, на пример, брадавица на политичком телу Србије, непожељна али присутна.
Замислите само. Александар Вучић дошао је на власт зато што Србија више није хтела да на власти гледа Гордану Чомић; није хтела Србија да је гледа ни у Скупштини Србије, па је зато и добила споменутих, непристојних, 0,95 одсто гласова. А сада је, упркос Србији, Александар Вучић враћа на власт.
Њен повратак на власт, на место министарке за дијалог, можда би и могао да се оправда тиме што се у досадашњој каријери Гордана Чомић истакла смислом за дијалог. Али није. Као потпредседница Скупштине Србије, заправо, остала је упамћена пре свега по прекомерној употреби дугмета за ућуткивање опозиционих посланика. А чиновницима америчке амбасаде, открио је „Викиликс“, после једне промене скупштинског пословника којом су драстично ограничене могућности опозиције, читава је оозиција због тога и бојкотовала гласање о Пословнику, пожалила се како ће „промене ограничити простор за маневре опозиције, али неће бити довољне да уведу ред у парламент зато што ће опозиција ‘пронаћи нове начине’ да опструише дневни ред“…
Што ће рећи да садашња ситуација у Скупштини Србије заправо представља оваплоћење идеала Гордане Чомић, утолико што тамо сад нема никакве опозиције да буде реметилачки фактор за предвиђену агенду.
Како год, питање је озбиљно: Чиме је то Гордана Чомић заслужила долазак на министарско место у Влади Србије? Макар и ако (или: тим пре што) је то место измишљено баш за њу.
Можда је ово само награда коју је заслужила тиме што је, својим изласком из Демократске странке а онда и изласком на изборе, унела додатну конфузију у оно што је још остало од оне проевропске и антидржавне опозиције у Србији.
С друге стране, погледамо ли и нешто ширу слику, можемо да приметимо и да у новој влади, по свему судећи, неће бити Ненада Поповића. И да је ресор енергетике, посебно значајан због сарадње с Русијом и нарочито осетљив због америчког захтева да од те сарадње одустанемо, припао Зорани Михајловић којој је на славу (у хотелу „Хајат“, сећате се) долазио амбасадор САД Мајкл Кирби. А ево нам сада и Гордане Чомић; при чему треба имати у виду и да има још нових чланова српске владе који, попут ње, могу да се похвале, ако је то за похвалу, наклоношћу Милана Антонијевића, а хвале се по друштвеним мрежама заједничким фотографијама из Монака.
Хоћемо да кажемо да је реч о тенденцији која, из очигледних разлога, просто не може а да не изазове забринутост. И сама Гордана Чомић говори како је „политика Демократске странке оно што ради Србија данас“. А опет, кад је погледамо, на пример, насмејану на фотографији с Драганом Шутановцем приликом недавног потписивања њихове Декларације за европску Србију, не можемо а да се не сетимо како су нам у своје време они уништавали војску а у Министарству одбране отварали НАТО канцеларију за везу. Док нам је сада војска, пре свега захваљујући сарадњи с Русијом, неупоредиво опремљенија, док се уз НАТО канцеларију отвара и канцеларија за сарадњу с Министарством одбране Руске Федерације. А одавно смо констатовали да обим наше сарадње с Русијом представља меру наше самосталности.
Тако да би цитиране речи Гордане Чомић можда исправније било схватити као правдање уласка у Вучићеву владу Ане Брнабић него као исправну дијагнозу овог политичког тренутка. И никако не би ваљало да се покаже да су ишта више од тога. А шта ће се од ова два испоставити као тачније, и да ли је Гордана Чомић злокобан знак повратка наше државе на антидржавну политику Демократске странке, или је она сама тек пуки опортуниста каквих је Демократска странка иначе била препуна док је доносила корист, одлучиваће једино Александар Вучић. Уосталом, баш као и у случају ове владе свих за коју није гласао нико.

[/restrict]