ГОРДИ – ПРАШИНА И ПОЕЗИЈА

Олујне сузе: Запис о песнику „са Врачара”

Упознао сам многе непризнате песнике – нису сви они ни лаки ни симпатични. Понекад се осећају признатијима од признатих. А признатима никад није довољно колико су признати, па су, негде, на истом… Један од ретких ког бих придружио правим и великим песницима за мене је остао Гордан Матић Горди

Сад, кад се у школама смањио број часова српског језика и књижевности, а класичне писце замењују „модерни“, нема много места за песнике маргине, сапутнике и савременике који више трају у памћењу него другде, а говори се о њима више и живље него о класицима. Говори се док има ко да говори и памти – онда ће сви у заборав и у прашину запуштених и похараних библиотека.
Из те прашине, ове јесени, појави се један, упечатљиви. Горди. Гордан Матић Горди.
Негде поткрај моје гимназије (Титоград, 1971) дође из Београда моја ујна и донесе песничку књижицу: Гордан Матић Горди: Олујне сузе.
Ујак и ујна живе у Његошевој. Песник је ишао од врата до врата, позвонио и на њихова, понудио им своју прву књигу, по некој најнижој цени, тек да надокнади трошкове сопственог издања. Ујна се сетила нећака: чула је да сам „пропјевао“, па да ми донесе поклон јер нам ускоро долази у посету.
– То је наш млади песник, са Врачара – рекла је ујна, поносна што је упознала живог песника.
У младим годинама све се прима нашег слуха: имена и наслови се не заборављају. Тако би и са Гордим и његовом збирком Олујне сузе.
Ускоро сам и сам упознао београдске песнике – знане и незнане, славне и оне из подземља. Али за четврт века нити видех Гордога, нити га ко помену. Ако сам питао за њега, мало га је ко знао. Неко рече да је радио је као новинар-сарадник у врачарским општинским новинама…
Све до бомбардовања 1999. А онда, једне вечери, наврати до мене комшија Ђура, рече да су у Пијачици „поцепали по три пива“, а Горди вотку…
– Како си рекао: Горди?
– Да, један другар, пије у Пијачици.
(У Пијачици су се сакупљали љубитељи јефтине капљице, пило се за тезгом скраја, међу гајбама, углавном стојећи.)
Сутрадан, у Пијачицу одем и ја. Наручим пиће свима. Питам: Ко је Горди. Показаше ми га. Приђем му:
– Гордан Матић Горди, Олујне сузе, 1971? – упитам.
Није могао да верује. Кад је то било? Озари се и пружи ми руку.
– Знао сам да неко зна! – кликнуо је. – Неко мора да зна. – Онда се, поносно, окренуо братији: – Људи, ево, човек зна! Рекао сам вам: неко зна! Има ко зна!
Неко зна да он постоји и да постоје његова поезија и давна књига Олујне сузе.
Недавно се доселио, са Врачара, у наш крај. Открио Пијачицу, нашао другаре.
Отад сам га сретао, повремено, идући у јутарњу куповину хлеба, млека и новина. Био је срдачан и љубазан… Кад је ноћ била без узбуне, принео би прст устима, у знак ћутања, па онда истим прстом показао горе – к небу: да не чују душмани с томахавцима… Очи веселе… Једном је наишао са ћерком од десетак година. Представио ме девојчици:
– Сине, да знаш, овај чика је песник. Као што је тата песник, тако је и чика песник! Песници, да знаш!
Некадашњи младић са Врачара, који продаје књиге по Његошевој, био је оронуо, потамнео, остарио пре времена. Биће да га није умарао само краљ алкохол.
Сретали смо се, накратко, насамо. Знао је да сам уредник (радим тамо где се деле књижевна слава и правда), али никад није поменуо могућност да и он дође на ред… за разлику од толиких признатих који само о том мисле и говоре.
Једне вечери, опет, дође комшија Ђура, да ми „поднесе извештај“ из Пијачице.
– Пописмо, и Гордом, за душу – рече и расплака се.
– Шта? Умро Горди?
– Умро – понови Ђура, сав у сузама.
Биле су то олујне сузе.
Сутрадан увече, одем до Пијачице, да частим, за душу песника Гордог. Питам братију: шта би, како оде?
– Жестина, брате! Сваког дана он убије кило жестоког!
Онда сам отишао у библиотеку и потражио га. Познадох књигу: Олујне сузе, 1971. На првој „клапни“ сличица дечака Гордана Матића и белешка: „Рођен маја месеца 1952. године. Студент је Више економске школе у Београду. У листу студената Више економске школе Гласник (где је уредник) објављивао је многе чланке и песме. – Његову поезију нарочито карактерише суптилно наслућивање љубави и изразито наглашен социјални мотив.“
Отвори ми се песма „Гробље“. „И тамо човек има свог / првог комшију / баш као што је онај до мог балкона.“ Песме љубавне, слике и доживљаји с мора. Неколико минијатура: „Одох / да сагледам свој лик / у нутрини београдског живља.“
Упознао сам многе непризнате песнике – нису сви они ни лаки ни симпатични. Понекад се осећају признатијима од признатих. А признатима никад није довољно колико су признати, па су, негде, на истом… Један од ретких ког бих придружио правим и великим песницима за мене је остао Гордан Матић Горди. По поезији његовог живота, и по причи о њему.
На почетку сам поменуо прашину библиотека… Прашину слави и песник Горди: „Прашина у оку / Прашина на глави / Прашина у телу / Прашина у свима. // Све сама Прашина.“
Слава му!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *