Два (разр)ока у глави

Зашто односи Србије и Црне Горе нису постали много бољи чим је антисрпска власт Мила Ђукановића изгубила изборе?

Када смо овог 15. септембра, на годишњицу величанственог пробоја Солунског фронта, обележавали Дан српског јединства – празник који служи као згодан подсетник на оно што бисмо били да смо бољи и мудрији него што јесмо – председник Србије Александар Вучић поручио је: „Нема виших и важнијих вредности од јединства нашег народа и слободе за коју су се наши преци борили, за коју ћемо се борити и у будућности… Ако смо јединствени, сложни, уједињени, ми Срби – а ово није само државни празник већ свесрпски – можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце.“
Потпуно тачно; тешко да је у досадашњој политичкој каријери Александар Вучић (про)рекао ишта истинитије, уосталом, одвајкада, само слога Србина спасава. Па је баш зато велика штета – из пристојности користимо ову благу реч уместо псовки које би, захваљујући својој прецизности, биле далеко адекватније у ситуацији у којој се нађосмо – велика је дакле штета што као да се трудимо да пропустимо прилику да то јединство оснажимо. Баш кад нам се, после избора у Црној Гори, напокон указала јединствена прилика да преокренемо досадашњи трагични процес нашег све коначнијег разједињавања.

[restrict]

АПЕЛ 88 Нема сумње да се неслози кад је право време за слогу, какву демонстрирају политички лидери с обе стране границе, сад нарочито радују они који су се, изразито незадовољни и упадљиво несрећни после изборног пораза депееса Мила Ђукановића, упитали „чему се радујемо“.
„Националистичкој контрареволуцији уз дашак верског фундаментализма? Профилисању Црне Горе као српске државе? (…) Политичком православљу, по угледу на политички ислам Ал Каиде? Православној републици или џамахирији на Балкану? (…) Успеху коалиције која је целу ту гужву назвала побједом Светог Василија Острошког? (…)“, чему се радујемо кад је „ајатолах Амфилохије“ срушио „режим који је Црну Гору (…) био уздигао на виши цивилизацијски ниво“ – ваљда тиме што ју је отцепио од Србије, признао Косово и учланио у НАТО – упитао се у листу „Данас“, указао је већ на то „Печат“ а сада на то подсећамо зато што је парадигматично, Алексеј Кишјухас, потписник оног, да им га не заборавимо, „Апела 88“ личности, Кишјухас додуше тек на 98. месту.
Који је – апел, подсетимо се и тога – за „покушај насилне дестабилизације“ Црне Горе окривио Србију и „покушаје званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе“, „укинуте након српске окупације 1918. године… Стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације Црне Горе је званични Београд, односно власти Србије, Српска православна црква и највеће опозиционе странке… И њихов циљ је исти: задржавање Црне Горе под београдским великодржавним патронатом (који је) најсигурнији начин очувања идеје велике Србије. ’Споменици’ такве политике званичног Београда су геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости.“
И Никола Самарџић, такође један од потписника „Апела 88“, надовезавши се на оцену Ђукановићеве партије да су носилац победничке листе „За будућност Црне Горе“ и будући мандатар за састав њене владе „Здравко Кривокапић и њему слични само епизодисти модерне црногорске историје“, указаће на ову, безмало, симфонију тих ретроградних снага које раде о глави, њима, реформистима наше историје и географије и сопствених џепова: „Газде су Путин, Вучић и Амфилохије. Од јануара, кад су вам узели улице и згадили политику. Највећи је проблем, јер су газде и нама. Од 2003.“
Нећемо сад да улазимо у све аспекте овог светоназора – то ће, надамо се, учинити надлежни суд поводом тужбе коју је због порицања геноцида над Србима против Самарџића поднео проф. Милош Ковић – али хоћемо да укажемо, да истакнемо штавише, колико је свима њима, који гаје овакав светоназор а овај кроатизам није случајан, засметао и Ђукановићев изборни пораз, али, барем у једнакој мери, и околност да су Ђукановића победиле снаге које би требало да буду склоне заједничкој прослави споменутог 15. септембра, Дана српског јединства. Кад би тог јединства било уместо изненадног нејединства, које су, на радост свих 88 и кусур, у кусуру и Кишјухас, потписника апела, Срби почели да демонстрирају баш када су постали сигурни да су тријумфовали над онима који су учинили све не би ли их разјединили.
Циници ће приметити како све то можда и није изненађујуће, не само због неславне српске тежње ка неслози већ и зато што и око актуелне власти у Србији и око будуће власти у Црној Гори орбитирају потписници „Апела 88“. Ено, у Новом Саду, у градску власт је са СНС-ом, ничим изазван а поготово не потребом СНС-а да намакне већину, ушао Ненад Чанак, док у Политичком савјету УРА Дритана Абазовића седи Шербо Растодер, потписан на високом 11. месту „Апела 88“. Но није баш тако једноставно. Тим пре што се налазимо у ситуацији у којој нема сасвим невиних, а опет, то не значи и да је кривица за шумове на везама између Београда и Подгорице подједнака.

ОПТУЖБЕ ИЗ СРБИЈЕ А шумови су поприлично гласни. Расту у озбиљну буку.
Сведоче о томе, јер папир све трпи, већ и насловне стране овдашњих таблоида који слове за блиске овдашњим властима. „Амфилохијев премијер се одрекао Косова“, „Лидери црногорске опозиције издали народ који је месецима шетао на литијама: Тројни пакт Србима иза леђа!“, „Кривокапић као да је Мило!“, „Црна Гора по други пут признала Косово“, „Брука у Црној Гори: После Мила гори од Мила?! Срби победили на изборима, а сад су забрањени у влади“, „Амфилохије и Дритан не дају Србима у владу“, „Мило отишао, Срби и даље понижени“, „Дритане, уцене ти неће проћи“, „Лицемерна дружина: Певају ’Тамо далеко’, а праве владу без Срба“ уз фотографију Здравка Кривокапића који приноси чашу устима…
Да не остане сав терет на храбрим новинарима, и председник Обреновца Мирослав Чучковић је преко твитера скресао у брк Дритану Абазовићу: „Захтевам од Дритана Абазовића, великог политичара из ЦГ који је освојио мање гласова у целој држави него Вучић у Обреновцу, да се извини грађанима Србије за паушалне и нетачне оптужбе које износи на рачун председника Србије.“
Док се функционер СНС-а Владимир Ђукановић јавним писмом обратио Здравку Кривокапићу, „е, мој Здравко! (…) не зна се још увек хоћеш ли бити премијер. Још ниси ни мандатар, а и када будеш мандатар ваља окупити будућу владу… Можеш ли, Здравко, без Срба? Не заборави да су те они изнедрили и ставили на прво место, па си тако извучен као зец из шешира из анонимности. Ипак, добри Здравко, далеко је горе то што си без трунке срама отишао да даш интервју једној сарајевској телевизији, апсолутно познатој по нетрпељивости према свему што је српско, и то водитељу из чијих очију мржња према Србима светлуца. И опет, ни по јада што си похрлио прво њима да даш интервју, али што си на срамоту своју напљувао на таквој телевизији председника Србије…“
И тако даље све у сличном тону, вербална канонада из Београда због које би могао да се извуче погрешан закључак да је нова црногорска влада договорена уз одобрење потписника „Апела 88“, а не уз благослов митрополита Амфилохија и епископа Јоаникија у манастиру Острог.
При чему се, да утисак из свега изреченог и написаног буде још и опорији, не сећамо да су, јер нису, актуелне власти и ови таблоиди овако жестоко реаговали, на пример, 2016. када је Ђукановић измислио државни удар да би опстао на власти, и за то окривио лидере просрпских странака у Црној Гори. Или када се спремао да донесе закон о отимању имовине Српске православне цркве у Црној Гори, а власти и медији у Србији су ћутали све док их на реакцију није натерала побуна тамошњег народа и његове и наше цркве.
Најзад, треба свима њима поставити питање: Која је пожељна алтернатива влади коју ће, ваљда хоће, формирати Здравко Кривокапић? Да та влада не буде формирана? Да се депеесу омогући да се повампири зато што је минирано настојање да, први пут у ових 30 и више година, буде направљена влада без ове странке?
И још нешто. Јасно је да, због састава своје партије и због свог порекла, Дритан Абазовић представља најосетљивији део трочлане победничке коалиције. Па га је, јер је ланац јак колико његова најслабија карика, зато нарочито потребно штитити уместо што га нападају.

ОПТУЖБЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ А опет, не може се порећи ни да су лидери победничке коалиције у Црној Гори дали свој допринос распламсавању размирица с актуелном влашћу у Србији, којој су без видљивог разлога, и без разумљивог циља, дирнули у председника Вучића.
Нарочито Здравко Кривокапић, у оном интервјуу који спомиње Владимир Ђукановић, рекавши да су „Александар Вучић и Мило Ђукановић већи пријатељи него што смо мој најближи кум и ја. Какви су то они пријатељи? То њих морате да питате. Ђукановић је рекао да су њихови односи искључиво пословни, пошто су сарађивали на пројекту ’Београд на води’… Нека ме све ово кошта, али ја само знам да тумачим ствари које се дешавају.“
Вучић је ову Кривокапићеву оптужбу оповргао и затражио извињење или доказе. Но све и да их Кривокапић има, нужно је поставити питање шта му је то уопште требало у овом тренутку? Да исправља криве Дрине по Србији кад није честито ни започео обрачун са Ђукановићевим структурама у Црној Гори. А за то ће му бити потребни сва снага коју има, и сва помоћ коју може да добије. Читав је случај до те мере нелогичан да би можда најбоље било да га отпишемо као гаф који је проистекао из Кривокапићевог политичког неискуства и непромишљености.
А опет, чињеница је и да је из Београда заузврат уследила она, овде само делимично цитирана а несумњиво прекомерно бурна реакција. Могао је званични Београд и много дискретније да изрази незадовољство, никакве потребе није било да се извлачи сва она тешка артиљерија. Али није било потребе ни да се Чанак из „Апела 88“ увлачи у градску власт у Новом Саду па је то ипак учињено, и то је учињено из неког разлога.

УЗРОЦИ СУКОБА И то је овде кључно питање – шта је разлог ових сукоба на релацији Београд–Подгорица и обрнуто? И какве би последице они могли да изазову.
Надамо се никакве, а доброг основа за ту наду има већ и зато што је, како је објавио „Спутњик“, у Београду прошлог четвртка одржан састанак владика Амфилохија и Јоаникија са Александром Вучићем који је „протекао у врло срдачној атмосфери“, односно у „пристојној атмосфери“ како је невољно признала и опозициона ТВ „Нова“ позивајући се на сопствени извор.
Ова пристојна атмосфера прелила се и на насловне стране таблоида, који су остали пристојни (у мери у којој је то могуће) све док на насловној страни „Информера“ овог понедељка није освануо Срећко Црногорац, „саветник Здравка Кривокапића“: „Овај лик забрањује Србе у Црној Гори и још пљује по Вучићу!“
Претходно је Црногорац, и то баш када су Амфилохије и Јоаникије у Београду договарали примирје с Вучићем, што овај детаљ и чини нарочито интересантним, рекао да су „Вучић и Ђукановић два крака исте хоботнице. То је моје приватно мишљење“. И остаде нејасно који га је ђаво натерао да то приватно мишљење изнесе јавно, и са којим циљем и то баш у онаквом тренутку. Можда је реч о чистој глупости, али какав је то онда саветник, а можда је и ово сведочанство деловања служби које не желе да дође до поправљања односа између Београда и Подгорице на просрпским основама.
Исте дилеме и могућности постоје и када је реч о реакцијама Београда.
Можда је реч о покушајима одређених кругова у Београду да опструишу формирање владе која ће означити крај Ђукановићеве владавине; како другачије и схватити оптужбе да се победничка коалиција „одрекла Косова“ и склопила „Тројни пакт Србима иза леђа“ после договора три листе о принципима нове владе. „Нисам очекивао ни да изађу из НАТО-а ни да повуку признање Косова“, прокоментарисао је, насупрот тим таблоидним оптужбама, и сам Вучић, и то је заправо једино и логично; пред новом влашћу у Црној Гори сада је огроман задатак чишћења Аугијевих штала иза досадашње власти, и тај задатак неће постати лакши, напротив, ако би одмах били ископани и други фронтови. Полако, доћи ће и то на ред…
Део пак мотива за оне изливе прекомерног незадовољства владајућих структура у Београду, стиче се утисак кад се ти изливи укрсте с гафовима из Подгорице после којих су уследили, имају и кудикамо прозаичнији циљ. Који се своди на удворичко настојање да се лик и дело председника заштите од оних који га каљају.
Док у оним тезама о тобожњој забрани Срба можда чак и има понечега. А повод за ову помисао дао је Дритан Абазовић, који је, преноси „Слободна Европа“, 23. септембра рекао: „Што се тиче безбједносног сектора, ту треба да имамо посебан сензибилитет због међународне подршке. Јуче сам имао састанке са (представницима) двије најутицајније државе у Црној Гори, и знам зашто то причам.“ И заиста није тешко замислити да су две водеће НАТО чланице, САД и Велика Британија на пример, изнеле захтев да у новој влади, поготово у безбедносном сектору, не буду они који су се према НАТО-у изјашњавали негативније од неких других кандидата из победничке коалиције. Што би заиста дало основа за кукњаву због изостављања кадрова Демократског фронта, све и ако је реч само о кукању за фотељама…
Што ће рећи да, упркос бојазни да би победа над антисрпским режимом у Подгорици могла да исклизне из руку тек што је извојевана, ипак има довољно повода и за наду да поремећај у односима победничке коалиције и званичног Београда није предубок, и да се они црни сценарији српске неслоге неће остварити.
Уосталом, потребно је само да и у Подгорици и у Београду, а нарочито у Београду, превладају мудрост, државничка свест, и искрена жеља да наредни Дан српског јединства тако и дочекамо.

[/restrict]