ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ОДБРАНИ ЗЕМЉЕ

Поводом одласка генерала армије Драгољуба Ојданића (1941–2020)

Хашки трибунал неоправдано је казнио првог генерала непоражене војске. Студија о разлозима напуштања простора Космета шиптарског становништва 1999. године указује на истину о овим догађајима

Прва асоцијација када се помене име генерала армије Драгољуба Ојданића јесте херојска одбрана наше земље од агресије НАТО-а 1999. године. На дужност начелника Генералштаба ВЈ постављен је 24. новембра 1998. године. О томе је потписнику ових редова својевремено изјавио: ,,Иако сам био свестан ситуације у земљи, окружењу у међународној заједници, и већ донете одлуке о агресији на СРЈ, моја патриотска осећања нису ми дозволила да као заклети војник од такве одлуке правим проблем. Мада сам испуњавао све услове за пензију, што ми нико не би могао оспорити, нисам је затражио. Тиме сам, свесно жртвујући себе, сачувао свој образ, образ генералског кора и образ својих предака и потомака.“
Чим је ступио на дужност, генерал Ојданић отпочео је у Генералштабу ВЈ, стратегијским групацијама и оперативним саставима ВЈ, припреме за супротстављање војске агресору… Први пут је тада планирано и реализовано стратегијско расељавање ратних материјалних резерви и њихова дисперзија. Током неравноправног, неправедног, асиметричног, муњевитог и сведимензионалног рата, који је трајао 78 дана, генерал Ојданић био је начелник Штаба Врховне команде. Са генералима задуженим за поједине области, успешно је командовао одбраном земље против агресора који су били неколико десетина пута надмоћнији и за око 700 пута економски јачи и имали на располагању обновљиве изворе, док су наши извори били веома ограничени. У условима инфериорности у наоружању (агресор имао средства ратне технике четврте и пете технолошке генерације, а наша војска претежно друге, у мањем обиму и треће) до изражаја у одбрани дошли су благовремена и дозирана мобилизација, потом маневар борбеним саставима и јединицама, маскирност војске у целини и висок морал бранилаца. Цела војска, готово све време, била је у покрету… Спречени су покушаји копнене операције НАТО-а, створени услови да наша војска непобеђена изађе из рата и да се западни војни савез, без већих последица по ауторитет, извуче из балканског глиба.

Тешки дани

Стратези НАТО-а били су изненађени када се војска, у духу Резолуције СБ УН бр. 1244 и Војнотехничког споразума, организовано премештала са простора Косова и Метохије у друге делове Србије. Губици ВЈ у људству и техници, како се испоставило, били су минимални, у односу на ратне стандарде савременог ратовања, то јест испод свих стандарда за такву врсту сукоба.
После петооктобарских промена тадашња власт у Србији, на захтев Хашког трибунала, који је, како ће се касније показати, формиран само да би се осудили Срби, испоручила је државни и војни врх СРЈ (Србије). Међу оптуженима био је и генерал Драгољуб Ојданић…
Претресно веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију је 26. фебруара 2009. године осудило генерала Ојданића на 15 година затвора за кривична дела која су наводно причињена док је обављао дужност начелника ГШ ВЈ и током агресије НАТО-а на СРЈ.
Трибунал је у наставку (2010. све до 2013. године), под утицајем естаблишмента неких страних земаља, како је то у отвореном писму, неколико месеци касније, навео дански судија Хархоф, променио жалбени ток до неизвесног рока. Није било ни трага најави о одржавању жалбене расправе на коју је генерал Ојданић чекао четири године. У то време њему је истицало две трећине времена проведених у притвору у односу на 15 година затвора, па му је даљи останак у притвору био бесмислен, нарочито због тога што му је знатно било нарушено здравље. У кратким и интензивним преговорима Ојданићеве одбране са Тужилаштвом, постигнут је договор да обе стране повуку своје жалбе, да се споразум односи искључиво на његову одговорност, да то не може утицати на жалбе, нити се користити против жалби осталих из предмета ,,Косово“.
У списима Тужилаштва наводи се да Ојданић није сарађивао са Тужилаштвом за време првостепеног суђења и жалбеног поступка. Исто тако се констатује да Ојданић није сарађивао са Тужилаштвом за време издржавања казне у притворској јединици УН. Ојданић је сматрао да је сарађивао са Тужилаштвом тако што је пристао да повуче своју жалбу и што је изразио жаљење жртвама које су страдале због поступања за које је осуђен.

ПЕТ ПУТА ВАНРЕДНО УНАПРЕЂЕН

Војничку каријеру генерал Ојданић започео је 1958. године, када је завршио Пешадијску подофицирску школу у Сарајеву. Војну академију КоВ окончао је 1964, Командно-штабну академију 1975, Последипломске студије ратне вештине 1985 и Командно-штабну школу оператике 1986. године.
Обављао је дужности од командира одељења, чете, команданта батаљона, бригаде, корпуса и команданта 1. армије, до начелника Генералштаба ВЈ (начелника Штаба ВК) и министра одбране. Све службене оцене, осим прве, биле су одличне и писале су их различите старешине. Пет пута ванредно је или превремено унапређен у виши чин, што је, вероватно, рекорд у нашој војсци.
Носилац је многобројних одликовања, медаља и друштвених признања.
За ратне заслуге 1999. године унапређен је у чин генерала армије и одликован је Орденом слободе. Активна војна служба престала му је 2000. године.

Пробој истине

Већи део жалбе генерала Ојданића на првостепену пресуду чинила је студија о узроцима привременог изласка шиптарског становништва са простора Косова и Метохије. Он је доказао да су пре почетка оружане агресије почеле припреме за прихват избеглица у Македонију, а посебно у Албанију; да су повећане врло осмишљене психолошко-пропагандне активности како би на знак или наредбу сепаратистичко-терористичке тзв. ОВК цивили напуштали своје домове по унапред утврђеним плановима и најкраћим путем изван територије КиМ. Инсценирана је тзв. хуманитарна катастрофа како би агресор оправдао своју ничим изазвану нелегалну оружану агресију, супротну међународном хуманитарном и ратном плану.
Агресор је, како се наводи у студији, високим интензитетом борбених дејстава присилио и албанско и српско становништво на исељавање из својих домова, сталним ракетним ударима и застрашујућим бомбардовањем, па чак и стратегијским бомбардерима Б-52 и Б-1. Терористичко-сепаратистичка ОВК присиљавала је становништво да се исељава када би у сарадњи са агресором очекивала појачана дејства против ВЈ и МУП-а Србије, када су губили своје положаје, када је становништво одбијало послушност (вршене су масовне ликвидације свих који нису прихватали њихове сепаратистичке идеје), када су као отпорне тачке коришћена насељена места и приликом њихових губитака коришћено је становништво као живи штит ради напуштања бојишне просторије, када је било потребно инсценирати тзв. хуманитарне катастрофе ради оправдања сецесионистичих-терористичких дејстава и оправдања агресије. Заједничка и синхронизована дејства тзв. ОВК и агресора с једне стране, и ВЈ и МУП-а с друге, била су видљива и битно су утицала на исељавање цивила. Што се ВЈ и МУП-а тиче, није постојала синхронизована и планирана активност. Непобитна је чињеница да су дејства агресора и тзв. ОВК били главни узрок изласка цивила. Тежишна дејства агресора биле су општине на граници са Албанијом и Македонијом и на правцу Качаник–Приштина.
Управо ових дана у Војној штампарији (издање Медија центра ,,Одбрана“) завршава се књига (студија) генерала Ојданића чији је наслов ,,Режирање хуманитарне катастрофе (Привремен одлазак Албанаца с Космета 1999. године)“. Биће то откровење многих чињеница о рату 1999. године.
Истина је то заслужила.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *