Зечевизија – Опет филмско извртање историје

Како у играном филму Име народа (у режији Дарка Бајића) Јаша Томић, па и сам Светозар Милетић, добијају ново, накачено, политички коректно значење, што је истовремено и јасан случај насилног прекрајања историје

На недавно завршеном Палићком филмском фестивалу приказан је играни филм Име народа у режији Дарка Бајића и продукцији „Зилион филма“. Настао према роману Светозар и сценарију за телевизијску серију Милована Витезовића, овај филм посвећен је највећем борцу за слободу Срба у Аустроугарској монархији Светозару Милетићу (1826–1901), јарком симболу српског имена и идентитета у Војводини, око чијег је харизматског лика настао култ народног вожда опеваног у песми Слава Србину, још веома популарној у нашем народу. Акорди ове патриотске буднице зазвучали су и током искреног аплауза у суботичкој дворани, а филм је та публика наградила непосредним гласањем.

Табуисано име

Наратив филма је покретна панорама буђења националне свести српског народа преко Саве и Дунава, националне револуције и рађања Српске Војводине, од младих дана Светозаревих као оснивача првог организованог народног покрета – Српске народне слободоумне странке, покретања дневног листа Застава, доласка на чело Новог Сада (као његов најмлађи градоначелник у историји), одлучног заступања српског права и језика у угарском парламенту, преко Уједињене омладине српске (ударне песнице народног јединства у свим српским земљама), до жестоке и противзаконите мађарске реакције, хапшења и робијања Светозаревог у Вацу, где је од тортуре пореметио умом. На овом славном путу први савезник и саборац била му је ћерка Милица (добила име по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, „Врдничкој вили“), доцније супруга Јаше Томића, наследника Милетићевих тековина, која је у филму носилац главног тока, уз његове најближе сараднике Јована Јовановића Змаја, Полит-Десанчића и многих других. Ове незаборавне слике повезује лајтмотив поменуте народне буднице Светозаре српски сине – ти си глава Војводине, коју свира и пева старо и младо. До половине филма све ово тече неометано и у складу са историјском истином.
Онда, као да се Бајић уплашио од оволиког „србовања“, ствар изненада стаје, ритам се успорава и филм се нагло расипа. (То, унеколико, одговара стварним догађајима: на сцену излазе „српска посла“, међусобице, неслога чак и издаја изворне Светозарове идеје, удаја Миличина за Јашу Томића, који наслеђује кормило странке и успева да отме Заставу од политички коректних Срба и мађарона.) Обећање Светозарово да ће срушити мађарску стратегију непомињања српског имена („грко-православно пучанство“ Коломана Тисе) и преименовања српског језика и писма у Монархији („босански језик“ и „босанчица“ Бенјамина Калаја у Босни после окупације 1878), због чега се филм и зове Име народа, не остварује се. Само помињање српског имена било је за Мађаре табу; Милетић се заклео да ће ово законски исправити и свуда завести обавезујуће „Србин“ и „српски“, али га је у томе спречила угарска власт. Иако се ова заклетва добро чује, име народа не помиње се више у филму Име народа. То име (Србин и српски) и данас је табуисано тамо где српски народ одувек живи. (Пре неки дан један истакнути члан победничке коалиције у Црној Гори, кога водитељ на телевизији пита о пореклу Скендербега од оца Србина и мајке Српкиње, одговора са – „Словен“.) Главни ток наратива се стога расипа, ствар преузима политичка коректност изостављања српског имена „да се други не увреде“ и филм губи сваки смисао, иако му наслов остаје исти; првокласни нонсенс, још активно наслеђе добро нам познате, југотитоистичке политичке подобности. Чему онда цео овај филм и чему његов наслов?

Фалсификат историје

Бајић затим покушава да филм постепено, али сигурно „премести“ у сасвим другачију, њему блискију, идеолошку матрицу. Како полако нестају српске буднице, филм креће другим курсом и на сцену ступа – Интернационала Ежена Готјеа, радничка, анархистичка и комунистичка химна, коју на клавиру (чак у три маха!) свира нико други до – Светозарева кћи Милица! То је груби конструкт и нема везе с мозгом. Интернационала заиста нема ништа с Милетићем и његовом идејом нити је икада коришћена као музички амблем борбе Срба у Војводини, нити је Милица била нека анархисткиња и комунисткиња, иако је збиља заступала права жена (доиста, као „чувара нације“). Историјска громада за себе, Интернационала покреће једну колосалну конотацију која се не може избећи када се постави као суплемент или контрапункт покретној слици. Ствар тада не може имати никакву другу боју осим идеолошке. Тако Милица, Јаша Томић, па и сам Светозар добијају ново, накачено, политички коректно значење, што је насилно прекрајање историје. Ствар добија прилично гротескан вид у финалу филма, када српска војска ослобађа Нови Сад 1918. године (остварујући тиме Светозарев, Миличин и Јашин сан), уз клицање народа, опште одушевљење – и звуке Интернационале! Да није глупо, било би комично. (Иначе, у Витезовићевом тексту на овом месту свира се и игра Коло Светозара Милетића, како се стварно и догађало тог славног новембарског дана пре више од стотину година.) Све је болан пример историјског фалсификата, нажалост веома честог у српском филму последњих година.
Ово не може бити случајно. Чињеница да је глумац Лазар Ристовски продуцент овог филма довољно говори. Познат нам је случај Краља Петра Првог истог глумца, истог продуцента и истих склоности ка свесном извртању историјских чињеница. Да подсетимо: у реченом филму краљ Петар (Ристовски) прихвата аустроугарски ултиматум 1914. и презире рат за „опстанак српског огњишта и слободе“ (Нишка декларација), који сам води; српска војска убија ненаоружане заробљенике, што се никада није дешавало; краљ одвраћа своје војнике од оружаног повлачења преко Албаније и наговара их да се врате кући, тј. предају непријатељу; на крфској обали (где никада није био) потире сам себе и цео свој слободарски век, започет преводом Џона Стјуарта Мила, дајући за право једном каплару који је попушио целу ову књигу! И још сличних глупости које се никада нису догодиле. Подсећања ради: сценарист Милован Витезовић јавно је тада рекао: „Ово није ни мој ни свој краљ Петар.“ А ми смо додали: „Ово је Антипетар посрнуле, друге Србије.“ И ту више не помажу приче ни о каквим ауторским слободама и тобожњим правима на уметничку фикцију. Никада се није појавио филм о победи Наполеона код Ватерлоа или Хитлера код Стаљинграда. То је, међутим, могуће, чак и пожељно у земљи Србији: српска војска ослобађа свој народ 1918. уз тактове Интернационале! O tempora!

5 коментара

  1. Avatar

    U jednom od intervjua datim povodom ovog filma, da li za RTS, ili je to možda ‘making of’, Darko Bajić kaže da je on hteo nešto da uradi to nešto što je radio u srpskom kluču, ali da mu je Bjelogrlić tražio da to bude više jugoslovenski. Zato me malo zbunjuje sad kad vidim da je Ristovski producent. Svejedno, možda je i nebitno ko je u pitanju, tek postojao je određeni upliv sa strane u tom pravcu. Koga interesuje može da potraži po youtubeu. Intervju traje nekih 20-ak minuta.

  2. Avatar

    Oduvek su mi smrdeli i Lazar Ristovski i Darko Bajic a pogtovo Bjelogrlic.

    8
    1
  3. Avatar

    Добро смо и прошли, могли су да убаци и Друже Тито Љубичице Бела.

    6
    1
  4. Avatar

    Prvo Zeki smeta Tito, pa sad mu smeta Internacionala. Zeko, Zeko, koliki se mrak krije u tebi. Smeta ti najslobodarskija himna na svetu. I ceo tekst je samo oko toga. Sve ostalo je dimna zavesa.

    • Avatar
      Јовановић

      Најслободарскија песма на свету је Марш на Дрину госпођо. Текст господина Зечевића је на месту 100%! Нема разлога да се чује интернационала у филму о Светозару Милетићу. Класична подвала. Као филм који буди осећање националног поноса, као оно још један Краљ Петар.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *