Вашингтонски галиматијас

Како ће изгледати однос Србије с Русијом и Кином после споразума, потписаног у Америци, а који Србију „удаљава од Русије и Кине“, и какве би све то везе могло да има са Мухамедом бин Заједом, Кирилом Дмитријевим и Џаредом Кушнером

Даниел Маркић, равнатељ хрватске Сигурносно-обавјештајне агенције, у „Јавном извјешћу“ своје службе за 2019/20. годину изражава уверење да „Србија и надаље на вањскополитичком и сигурносном плану настоји балансирати у односима између Русије и Запада“, те да је „тијеком ове године значајан фокус ставила и на јавно промовирање јачања односа с Кином“. Данијел Сервер, функционер америчке дубоке државе из Вашингтона, иде пак корак даље и тврди да се „Србија окренула Истоку“. Насупрот томе Ричард Гренел, специјални изасланик председника Америке Доналда Трампа за дијалог Београда и Приштине, после споразума Београда и Приштине под насловом „Економска нормализација“, чији је он био главни архитекта, објашњава да ова економска нормализација „помера тај регион да нагиње више ка Западу, и удаљава га од Русије и Кине“. Док после истог тог споразума, који је у име Србије потписао председник Србије Александар Вучић, председник Русије Владимир Путин у свом званичном саопштењу изражава „високо уважавање руске стране према личном доприносу Александра Вучића за развој руско-српских односа“, ово уз наглашавање „спремности (Владимира Путина) да настави да сарађује с њим на читавом низу питања из билатералне, регионалне и међународне агенде“. А и амбасадорки Кине у Београду Чен Бо Вучић је, такође после свог потписа на вашингтонском документу, „рекао да ће Србија чувати искрено пријатељство са Кином и наставити да развија билатералну сарадњу са Кином, као поузданим партнером, у свим областима, укључујући и област телекомуникација“.
Галиматијас је очигледан. Шта ће се из њега изродити, много је мање јасно. А то само значи да нам нема друге него да покушамо да установимо крије ли се икакав, и какав, план иза свег овог, привидног или стварног, то је кључно питање, хаоса у коме односе с Русијом и Кином унапређујемо тако што се од њих окрећемо Америци.

ГРЕНЕЛ У БЕОГРАДУ Овог уторка је, елем, у Београду, након посете Приштини, боравио Гренел у друштву директора америчке Међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ) Адамом Болером – отварање сталне канцеларије ДФЦ-а у Београду предвиђено је, подсећамо, вашингтонским документом о економској нормализацији, о ДФЦ-у ускоро и нешто детаљније – а са њима су у делегацији били и представници још шест америчких владиних агенција.
Економија је, нарочито у изјавама Вучића, Гренела и Болера после састанка, била у центру њихове пажње, можда је заиста тако и било, но највећу пажњу нама је привукла реченица која се непосредније тиче политике, а не економије односа Београда и Приштине.
Изговорио ју је Ричард Гренел: „Политичке теме ће морати да сачекају док се у привреди не покаже напредак.“ Те отуда – јер, и то је Гренел рекао, „треба нам времена…“ – онај једногодишњи мораторијум из вашингтонског папира који се односи на покушаје „Косова“ да се учлани у међународне организације, и на наше настојање да то спречимо. Уосталом, нагласио је, „не тражимо да се Србија слаже у свему са САД“.
И тиме је барем један део загонетке разјашњен. Трампов Вашингтон не притиска нас – ни сада, нити у иоле догледно време – да признамо самопроглашену независност Косова. А то значи да је у потпуности обесмишљен покушај Брисела (и Берлина као, такорећи, његове престонице) да нас натера да то учинимо, кроз бриселски дијалог који је недавно реанимиран управо уз овакав амбициозан план. Није ни чудо што је Гренелово досадашње ангажовање наишло на негодовање у мочвари са обе стране Атлантика; они су одмах знали ово што ми тек сада сазнајемо.
А опет, није Гренел сад дошао у Београд да би нама ово открио. Него је морао да има много озбиљнији и опипљивији разлог да – врло важна околност – на само месец и по дана пред изборе у САД прекине своје, иначе веома интензивно, учешће у Трамповој кампањи.
Или је и његов пут у Београд саставни део те кампање? Не зато што ће америчка јавност приметити да је он био овде – неће, као што није приметила ни оно што се збило у Овалној соби 4. септембра, сам Гренел је због тога јавно гунђао – већ зато што би садашња посета могла да води до исхода који ће Трампу донети понеки (пред)изборни поен. На пример, у виду најаве повлачења америчке војске с Косова и Метохије, јер, забога, овако би отприлике могло да гласи образложење, шта ће амерички војници тамо кад Београд и Приштина лепо сарађују једни с другима.
Разуме се да је ово само спекулација, али далеко од тога да је сасвим лишена основа. Напротив, ено, док преко страница „Вашингтон поста“ конзервативни радио-водитељ Хју Хјуит позива да се „обрати пажња на Трампове стварне успехе“ и тим поводом истиче како су сукоби Србије и „Косова“ „захтевали да десетине хиљада Американаца током две деценије проведу године раздвојени од својих породица како би спречили дивљачко убијање“, и Ричард Гренел, другим поводом, додуше, но није то битно, поносно истиче како „Војска САД воли Трампа. Они знају да он враћа трупе кући и да није започео никакве нове ратове.“
Хоћемо да кажемо да уопште није незамисливо да би сав ангажман Ричарда Гренела заправо могао да буде усмерен ка овом циљу, ка повлачењу америчке војске из наше јужне покрајине. Тим пре што су, подсећамо, управо овакав захтев у марту ове године јавно изнели најутицајнији Трампов син Дон Јуниор, и двојица републиканских сенатора који су Трамповима нарочито блиски, Дејвид Пердју и Ренд Пол.

ИСТОЧНОМЕДИТЕРАНСКИ ГАСОВОД А опет, већ и из те чињенице да су с Гренелом овог уторка у Београду били и споменути директор ДФЦ-а Адам Болер и представници других владиних агенција, није тешко приметити и да је њихова посета морала да има и опипљивији, конкретнији разлог. Уосталом, сигурно је да нису без специфичног повода, како је овом приликом откривено, Американци инсистирали на томе да баш прелаз Мердаре, како је предвиђено вашингтонским документом о економској нормализацији, профункционише по поједностављеној процедури.
Што би могло да значи и да Гренел и пратња сад наступају као агенти америчких пословних кругова који би овде да зараде паре. А журба с којом се читавом послу приступа могла би да се протумачи и као израз Гренелове бојазни да после 3. новембра он неће бити утицајан као што је сада, па настоји да, за сваки случај, сад пожури са својим ангажманом како би касније могао да га наплати, јел’, од оних којима је и омогућио да овде остваре екстрапрофит његовим споразумом Београда и Приштине о економској нормализацији.
Околност пак да у агенди ове делегације, поред Приштине и Београда, фигурирају и Атина и Тел Авив, односно Јерусалим, како вам драго, упућује и на могућност да би све ово могло да има везе с планираним Источномедитеранским гасоводом који би требало да повеже Израел, Кипар и Грчку, и да можда даље ка Европи продужи и преко наше територије. Овом гасоводу, као што је познато, Турска се изричито противи, и тиме се можда може објаснити и њено, веома нескривено, незадовољство економским споразумом Београда и Приштине.
Истовремено, тачка 8 Вашингтонског споразума, која каже да ће „обе стране диверсификовати своје снабдевање енергијом“, могла би да се односи баш на овај гасовод, а не само на увоз америчког течног гаса како је првобитно протумачено.
Како ће на ову могућност реаговати Русија, и како ће се она одразити на судбину „Турског тока“, остаје да видимо, а до тада нам остаје и да се надамо да су, у телефонском разговору председника Вучића и Путина – на иницијативу српског председника, прецизирано је у саопштењу Кремља – ова питања разрешена на начин који неће бацити сенку на односе Београда и Москве.

МЕЂУНАРОДНА РАЗВОЈНА ФИНАНСИЈСКА КОРПОРАЦИЈА Као што нам остаје да сачекамо да видимо како ће, и да се до тада надамо да неће, америчка Међународна развојна финансијска корпорација, ДФЦ, утицати на односе Београда и Пекинга.
Ово стога што је ДФЦ – Трампово чедо, ДФЦ је почео да ради пре непуних годину дана, 20. децембра 2019 – како је и изричито наведено у његовом оснивачком акту (BUILD Act), основан да би „пружио робусну алтернативу државним инвестицијама ауторитарних влада“, што је евидентна алузија на кинески мегапројекат „Појас и пут“ чији смо и ми саставни део.
При чему је питање будућности наших односа с Кином, после споразума у Вашингтону, утолико озбиљније што, писали смо већ о томе, тачка 9 овог споразума, она што говори о одрицању од непоузданих добављача 5Г опреме, представља очигледан атак на „Хуавеј“ и српску сарадњу с овом компанијом.
С друге стране, указали смо и да у вашингтонском папиру није прецизирано на кога се та тачка 9 односи, што нам оставља маневарски простор да се направимо невешти и да наставимо да сарађујемо с „Хавејом“ и Кинезима; цитирали смо и саопштење Вучићевог кабинета после састанка с амбасадорком Чен Бо, у коме се наводи да јој је баш то српски председник и обећао кад се вратио из Вашингтона; а треба указати и да је, такође после Вашингтона, премијерка Ана Брнабић отворила „Хуавејев“ Центар за иновације и дигитални развој у Београду, истакавши да је ова компанија „кључни партнер Србије“ с којим ће сарадња бити настављена.
Што значи да се, макар за догледно време, наставља балансирање између нашег интереса и америчког притиска да поступимо у складу с њиховим потребама. Што уопште није лоше, то јест у односу на оно што би могло да буде.

БЛИСКОИСТОЧНИ ДИЛ А можда Србија уопште и не балансира између сопственог интереса и туђег притиска, између Истока и Запада, него је постала део једног ширег аранжмана од кога чак може да има и извесне користи.
Само нагађамо, но то чинимо на основу доступних чињеница које се могу повезати у целину а да она не буде потпуно лишена смисла. Ево о чему је реч.
Полазну тачку у размишљању представља она необична околност да су се у споразуму о нормализацији економских односа Београда и Приштине нашле и тачке које иду у корист Израелу.
Практично истовремено, такође уз посредовање Доналда Трампа и његових – личних – сарадника, споразум о нормализацији односа потписали су и Израел и Уједињени Арапски Емирати (и Бахреин приде).
Овде постаје занимљиво. „Архитекта иза дила Израела и УАЕ о нормализацији односа“, пише „Џерузалем пост“, јесте шеик Мухамед бин Зајед бин Султан ел Нахјан, крунски принц Абу Дабија познат и под скраћеницом МБЗ, а уз њега и „Мухамед Дахлан, палестински лидер у егзилу и МБЗ-ов блиски пријатељ и саветник“ који је, обратите пажњу, „током последњих година био одашиљан у дипломатске мисије у земље попут Косова или Судана, и одједном су ове државе такође део овог новог савеза“.
У најкраћем, пише „Џерузалем пост“ о „теорији завере у којој можда има нечега“, „амбициозни план МБЗ-а“ о стварању арапско-израелског савезништва усмерен је како против Турске и Катара због њихове повезаности са „Муслиманским братством“, тако и против Ирана. Против чијих интереса је, у споразуму Београда и Приштине, усмерена тачка која се односи на осуду иранског савезника из Либана, покрета „Хезболах“.
Позната је, зато што је у јавности често истицана, и веза између председника Србије Александра Вучића и МБЗ-а, и ту негде би могло да се крије и објашњење разлога због којих су се у Трамповом кабинету, практично, преплели неочекивани блискоисточни и балкански дилови.
Али прича је и кудикамо шира. Портал „Дејли бист“, наиме, укрстио је недавно открића специјалног тужиоца Роберта Малера о наводном руском мешању у избор Доналда Трампа са сопственим сазнањима и изворима, и дошао до поприлично поткрепљене и уверљиве приче о томе да, између Беле куће и Кремља, све време одлично функционише тајни канал комуникације на чијем је једном крају Трампов зет Џаред Кушнер, а на другом је Кирил Дмитријев, директор државног Руског директног инвестиционог фонда (РДИФ). Који се с Кушнером повезао, поред осталих, и преко заједничког познаника – МБЗ-а – и, ово је нарочито значајно, Американцима понудио руску помоћ за склапање овог дила на Блиском истоку.
Сад прелазимо у сферу нашег нагађања, илити употребе апаратуре за логичко закључивање. Претпостављамо, наиме, да своје добре услуге на Блиском истоку Руси нису Американцима понудили бесплатно, и да су од њих затражили, и добили, неку врсту компензације.
На Балкану, на пример? Кад већ пуштамо машти на вољу, иако је заиста можда само реч о случајности, указујемо и да је Трамп изненада именовао Гренела, с којим га веже однос личног поверења, за свог изасланика за дијалог Београда и Приштине баш када су преговори Џареда Кушнера и МБЗ-а о арапско-израелским односима, уз руску асистенцију, улазили у завршну фазу. Узгред буди речено, и Џаред Кушнер налазио се у Овалној соби када су Вучић и Авдулах Хоти потписивали споразум.
А подсећамо и да је у марту ове године Центар за стратешке и међународне студије (ЦСИС), који слови за водећи тинк-тенк у САД, бавећи се „нерешеним изазовима у односима САД и Русије“, револуционарно напоменуо да „осетљивост (Москве) треба узети у обзир у сваком дипломатском процесу посвећеном регионалним (балканским) конфликтима“, указујући да би „на овај начин регион могао да постане место изградње поверења између САД и Русије, зато што би успех могао да утиче на шире дипломатске односе, док неуспех не би представљао велики губитак“.
Или је све ово исувише лепо да би се показало као истинито? Све досадашње искуство јасно нас упозорава против било каквог оптимизма. А опет, онај галиматијас је толики да му можда није ни могуће пронаћи неко лакше и конвенционалније објашњење…

5 коментара

  1. Avatar

    Врзић је логички конзистентан и подстицајан, као и увек, и оставља простор за коментаре. Моја опсервација би могла да пође од, сада већ легендарног визуелно-текстуалног коментара Марије Захарове о споразуму у Белој Кући, и дилеме да ли је то било спонтано, њено, са тог нивоа, или уз одобравање надређених. Свакако да она својим стилом представља слободнији језик МИП РФ, да каже оно што нпр. Лавров мисли али би било претешко да баш он изусти. Сем тога, Захарова није на том месту од јуче. А дипломатија РФ се одликује одмереношћу, традицијом.
    Упада у очи да је после Вашингтона Вучић звао председника Путина али да је по истом питању разговарао са амбасадорком Кине, Чен Бо. Дакле, разлика у нивоу. Да ли је ту разлику одредила само Захарова? Или председник Ђинпинг шаље неку поруку? А тек одмереност и префињеност дипломатије Кине.
    Ту се сада уплиће тврдња о бочном каналу Путин-Трамп, уз све санкције и медијску галаму. Могло би се закључити да Вучић није део тог канала, бар не свесни, и да претходно поменута збивања на релацији Београд-Москва само служе стварању веће уверљивости о “спонтаном” одвијању процеса, део којег је и наше болно питање.
    Када умна г-ђа Богдановић у свом уводнику говори о суверенитету, наводи нас на лицитирање о томе које су с т в а р н о суверене државе у свету. Ето, Русија, по Дугину, није, уз целог Путина, застрашујући арсенал, економску жилавост . . . . САД? Споља јесу, судећи по начину како наступају према остатку света. А изнутра? Тешко. Треба ли бољи доказ од Трампа? Сви знамо за шта се залаже. Када би стварно спроводио оно за шта се залаже, била би то Америка која би свету можда била пријатнија од садашње. Тако да би већем делу света одговарао управо Трамп у новом мандату.
    А знамо како он лако одустаје од споразума. Можда је у томе ниша у којој можемо преживети оно што за друге представља игру и надгорњавање а за нас све. Права слика разлике у моћи, малих и великих.

    3
    2
  2. Avatar

    Nesumnjivo da je učinjen dobar napor da se tekst napiše. Ono što, po meni, čini suštinu je naslov – “Вашингтонски галиматијас”, pa onda sve napisano u prilog naslovu i na kraju pitanje, koje se prosto nameće, kome sadržina ovakvog teksta odgovara. Često se setim profesorke filozofije iz gimnazijskih dana, koja je imala običaj da kaže “sve stvari u životu su jednostavne, samo su projavni oblici tih stvari komplikovani”. Tako je i sa “Vašingtonom”, koji liči na galimatijas, ali nije. Mislim da je mnogo jednostavnije. Nekada nije celishodno trošiti reči, ako će već događaji za mesec-dva pokazati odgovor. Naravno, taj odgovor bi trebalo priznati, jer se spoljna politika ne može u celini oslanjati na spin.

  3. Avatar
    Душан Буковић

    Без обзира да ли то ми хоћемо или нећемо, Америка ће и даље утеривати милом или силом мултикорпоративни поредак у свету. Американци су кроз цело ХХ столеће давали замах терористичким и контрареволуционарним покретима у корист свемоћног америчког милтикорпоративног лидершипа, којег је најавио Ulysses S. Grant у току 1872. године, кад је по други пут изабран за претседника САД. Грант је тада изјавио:

    „Цивилозовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати“ – “Le monde civilise, disait Grant, tend vers le republicanism, vers le gouvernement du people par ses representats et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportune une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 27).

    Карактеристичан је пример и свемоћног америчког сенатора Ј. P. Wаrbourg-а, који је пред свемоћним америчким сенатом 1950. године изјавио: „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – „QUATRE ANS PLUS TARD, EN 1950, WARBOURG DECLARAIT DEVAN LE SENAT AMERICAIN: ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI POCE GOUVERNMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE…“ (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 255; William P. Hoar, Architects of conspiracy – An Intriguing History, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Дајемо опет реч Вириону: „Ова Грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних и јавних структура и подземних покрета сваке врсте, но она је почивала пре свега на идолатриском и окултном апарату Чаробњака Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом “ПАЛАДИЗМА”, ОСНОВАНОГ У ИСТИМ ТИМ Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Џузепа Мазинија…

    Мазини је нашао подршку у Сједињеним Америчким Државама да заједно са Пајкеом предузме остварење централизације међународне масонске активности, претварајући је у једну синхронизовану акцију са циљем „ОСТВАРЕНЈЕ ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ ВЛАДАВИНЕ, КОЈА ЋЕ БИТИ ВИДЉИВА У ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ ЈАВНИМ УСТАНОВАМА, АЛИ ЊЕНА ВИСОКА ВЛАДАЈУЋА ХИЈЕРАРХИЈА СТАВЉА У ПРВИ ПЛАН ЕКОНОМИЈУ, ЖЕЛЕЋИ ТАКО ДА ОСТВАРИ ЈЕДИНСТВО СВЕТА НА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОЈ БАЗИ, ЧИМЕ СТАВЉА НЕПРЕМОСТИВ ЈАЗ ИЗМЕЂУ ХРИСТА, ЊЕГОВЕ ЦРКВЕ И САМЕ СЕБЕ…“ ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 29/30).

    Своју 40 страну Вирион завршава овако: „Над нагомиланим рушевинама после Првог светског рата, масон Вилсон ( Willson Thomas Woodrow 1856-1924) се усудио да каже: “Хришћанство није успело да уједини народе. Ми ћемо успети, надам се помоћу Друштва Народа” –„Le Christiannisme n’a pas reussi a unir les peoples. Nous reussirons, j’espere, par la Societe des Nations…” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 40).

    И тако се свемоћним америчким мултикорпорацијама и архитектима тзв. “новог светског поретка” и конспираторима указала прилика, да се у свету убаци идеја о светској влади са седиштем у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама.

    При овоме мислимо на изјаву претседника Гранта, коју је изрекао 1872. године америчком народу, да ће САД бити водич целокупног човечанства. Такође, у овом контексту указали бисмо и на Варбургову претећу изјаву, да се све земље присиле „пристанком или победом“ , да се једног дана савију под јарам свемоћних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих кадрова“ и „великих изабраника“, као и извесних чланова високе међународне масонерије….

  4. Avatar
    Душан Буковић

    Што се тиче „односа Србије са Русијом и Кином после споразума у Белој кући“, потсетили бисмо на одлуке Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе од 13. јуна до 13 јула 1878. године. На овом Конгресу успостављене су „половично независне“ државе Србија, Црна Гора, Бугарска и Румунија. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста – империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    Ради историске истине ваља рећи за извесне чланове Берлинског Конгреса, да нису уопште узимали у обзир србске тежње за ослобођењем и уједињењењем. Њихов циљ је био, да се Србима несме дозволити уједињење и ослобођење. Њихово начело је на снази и данас под окриљем извесних европских и америчких империјалиста-тријалиста. То су и њихови најамници-комунисти потврдили на заседању АВНОЈ-а, иза којег су стајали свемоћни европски и амерички империјалисти- тријалисти.

    У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао: „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Такође, имајући на уму да је у току 1893. године публикована књига Гл. Гершића под насловом „ Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Ограничили бисмо се само на цитате из његове књиге да би одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г. 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро-угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ…“

    Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).

    Такође, што се тиче данашње доминације западних империјалиста – тријалиста на Балкану, чињеница је очигледна. Свако друго виђење је неприхватљиво и штетно. Збигњев Бжежински је други дан после Дејтона изјавио да је Република Србска привремено решење и да ће бити елиминисана. Србима се несме дозволити уједињење и ослобођење, јер им је то циљ европских и америчких империјалиста-тријалиста да Србе сведу на ниво Курда а, Србију на ниво Палестине. Све остало су дневне политичке манипулације.

  5. Avatar
    Božidar Anđelković

    У Србији тренутно не постоји ниједан “амерички медиј”. Трамп нема утицај ни на један медиј у Србији, “амерички медији” у нашој земљи су, уствари, новине и телевизије глобалиста под контролом Сороша и америчке дубоке државе! Председник Вучић је једну луксембуршку телевизију која делује у Србији назвао америчком телевизијом, иако она више напада Трампа него Путина и Сија (што не значи да њих воли!). Погледајте само најновију Кораксову карикатуру: нацртао је председника Трампа како се смеши у Овалној соби у Белој кући, а изнад његове главе виси урамљен портрет Лукашенка! “Чувена” карикатура Зухе Џумхура из педесетих година приказивала је Маркса како седи испод урамљеног портрета Стаљина! Иста школа пропаганде! (За овакав закључак глобалисти ће рећи: теорија завере!). Да ли сте приметили која се тема провлачи ових дана кроз емисије телевизија са националном фреквенцом: “аналитичари” се ужасавају како неко може и да помисли да се пре сусрета у Вашингтону (Трамп-Вучић.Хоти) амерички председник консултовао са Путином! Да се разумемо, ни ја не верујем да је председник Путин утицао на “Вашингтонски споразум”, али НАТО лобисти у Србији (и заговорници “европских интеграција”) добијају нервни слом и на саму помисао да ће се Трамп, на крају, ипак морати договорити са Путином (и Сијем) о коначном статусу Косова и Метохије (наравно, само у саставу Србије!) или следи руски вето у Савету безбедности УН. Европска унија никакав утицај неће имати на статус “Косова”, чак ни уколико би неко српско руководство то прихватило! Што се Трампа тиче, он не може да лобира у САД за опстанак “Косова” у саставу Србије без снажне подршке Русије – чак ни када би он сам то хтео! И на крају, да цитирам закључак сјајног Николе Врзића објављен данас у “Спутњику”: „Пожељно је да изградимо боље односе са Вашингтоном, али је још пожељније да због тога не жртвујемо изградњу још бољих односа са Русијом и Кином јер нам је њихова подршка најважнија од Косова и Метохије, па надаље,”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *