УМЕТНИЧКО БЛАГО У ЧЕТИРИ БЛАГОСЛОВЕНА ЗИДА

Колекције и колекционари у Србији

Који су разлози учинили да приватне збирке постају све значајније на нашој ликовној сцени и све озбиљније вредноване у нашој не само стручној јавности, и шта тим чињеницама у прилог говори увид у Збирку породице Богдановић из Сремске Митровице?

Алексеј Парфјонов, Зелени портрет Николе Богдановића, 1997, уље на платну, 50 x 40 цм
У овом тексту покушаћемо да одговоримо на питање зашто приватне збирке постају све значајније на нашој ликовној сцени и све озбиљније вредноване у јавности. Најбољи пример за такву тврдњу је успех Збирке породице Богдановић. Све више се у нашој стручној јавности и медијима обраћа пажња на приватне колекционаре, па и на колекционара као кустоса. Невиђено благо крије се у приватним збиркама и никада се у потпуности, а из разумљивих разлога, неће сазнати шта све од вредних уметничких дела поседују појединци. Неки сакупљачи тврде да поседују и пет хиљада експоната. Многи не желе да јавност информишу о свом поседу, али још је више оних који нису у могућности да прикажу предмет своје посвећености, трагове своје љубави. Сакупљање не само уметнина је заразно, ако се озбиљно схвати – после једног унесеног предмета у кућу наставља се доживотно. Зато медије треба отворити за приче о колекцијама и колекционарима, који су често најзанимљивији људи у свету уметности, сваки има другачију повест, своје методе сакупљања и објекте своје страсти. На немачком језику објављена је и књига о психологији колекционарства, а најчешће се код нас сакупљају књиге и слике.

Драгутин Цигарчић Цига, Оранте, 1979, уље на платну, 129 x 96 цм

Велике и сјајне колекције уметнина налазе се у Војводини, не само у Новом Саду, довољно је сетити се незаобилазног сакупљача Јоце Вујића, чија је збирка била пре више деценија представљена у Народном музеју у Београду, са чиме отпочиње приказивање војвођанског блага у београдским музејима и галеријама. Велика галерија Дома Војске приказала је многе колекције а приватне збирке се представљају и у Галерији 73. Никола Богдановић је припадник угледне и старе грађанске породице, становник континента Срем, како о њему и његовима у два поглавља пише новинар Жељко Марковић у књизи „Писма са Житног трга“. Богдановићи живе у палати у елитном делу, центру Сремске Митровице, званом Житни трг, у најлепшој и највећој приватној кући у том граду. Син Рускиње и Сремца, Богдановић је истраживао своје руске корене и послом везан за Русију, где је прикупио колекцију вредних слика и осликаних кутија. Поседује и више дела Ивана Лубеникова, једног од највећих руских сликара на прелому 20. и 21. века, али своју руску збирку није никада приказао, строго је одваја од српске и о њој овде неће бити речи. Почео је да се бави сакупљањем наших уметничких дела 1980. године, прва слика коју су он и његова жена набавили била је „Оранте“ Драгутина Цигарчића Циге.

Славољуб Слава Богојевић, Деоба iii, 1965, уље на платну, 60 x 150 цм

Тешко је одговорити које је дело најзначајније у Збирци породице Богдановић, али аутор овог текста никада није видео бољу Цигарчићеву слику од „Оранти“. Тако се становник континента Срем отиснуо на сиње море колекционарства, уз помоћ своје супруге Иванке, ћерке Тијане и сина Петра. Велику помоћ му је пружио његов пријатељ Рајко Мамузић, од кога је добио два кључна савета: „Купи само оно што ти се допада“ и „Ако осетиш отпор у породици, престани да купујуш слике, изгубићеш породицу“. Мамузић је један од највећих српских колекционара по значају дела, друштвено-политички радник, на основу чије збирке је настала „Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића“ у Новом Саду. Тако је пријатељском и породичном слогом Збирка породице Богдановић нарасла на око четири стотине експоната, највише слика, уз нешто цртежа и квалитетних скулптура познатих вајара попут Матије Вуковића, Ота Лога, Александра Зарина, Веније Вучинић Турински, Николе Коке Јанковића и Милице Рибникар. Дела из колекције су набављана искључиво од уметника, нешто мало у размени и ниједно није купљено у галерији. Збирка породице Богдановић има значајну друштвену улогу у галеријском свету. Била је три пута шире приказивана, на изложбама „Мртва природа у уметности после Другог светског рата, на примерима из поклон-збирке Рајка Мамузића и збирке Богдановић“ (2015), „Отпор је човекова дефиниција. Избор из Збирке породице Богдановић“ (2015) и „Дијалог две збирке“ (2016). Ове године је та колекција доживела озбиљно признање. Мање део ње био је изложен на другом делу изложбе „Српско сликарство XX века“, посвећеном периоду 1950–2000. године. Изложбу прати обимна књига Николе Кусовца о делима из приватних збирки на 456 страна, у којој је представљено 16 радова из колекције породице Богдановић. Кусовац пише да је реч о најбољој и највећој збирци српске поратне уметности уз Мамузићеву, која се налази у Војводини. Била је на три веће изложбе обимније приказана у Новом Саду и Београду.

Лазар Возаревић, Сремачка Мона Лиза, 1954, уље на платну, 60 x 49 цм

У дружењу са чувеним колекционаром Рајком Мамузићем, Богдановић је почео сакупљање, што му је омогућило да дође до капиталних дела српског модернизма. За збирку ове породице сваки предмет пажљиво је одабран и има велику уметничку, боље рећи музејску вредност. Реч је о остварењима малог, средњег и већег формата, а често су то радови међу најбољим у опусима српских модерниста, капитални по значају. Збирка је строго концепцијски заснована, слике и скулптуре су искључиво из периода високог модернизма, периода између 1950. и 1980. године, стваралачки најспонтанијег, најбогатијег и највреднијег у нашој новијој уметности. Реч је о модерној и апстрактној уметности, без присуства Медиале, нове фигурације и фантастике било какве врсте (осим једне слике Милана Поповића), као и без међуратних и мајстора 19. века. Такође у смислу целовитости, изостају радови крајње авангардних делатника, концептуалиста, представника трансавангарде, тј. „нове слике“, „новог експресионизма“, као и сва дела у којима је наглашено присутна нарација, као код фигуративаца завичајног реализма и бројних фантаста. Тако је збирка задобила монументалан карактер репрезентативног исечка великог дела продукције једног кључног периода. Бирана са пажњом и љубављу, исто тако промишљено постављена у великој кући у центру Сремске Митровице, на зидовима висине четири метра, остварења из колекције породице Богдановић узор су како идејно, квалитативно и квантитативно треба формирати збирку најзначајнијих уметника са београдске, новосадске и војвођанске ликовне сцене.

Један коментар

  1. Avatar

    Vrlo dobar osvrt na kolekciju porodice Bogdanovic.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *