У потрази за Светском владом

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ И ГЛОБАЛНИ ПОРЕДАК

Као највише светско политичко тело, Уједињене нације поседују до сада незабележену моћ – да управљају глобалним друштвеним, економским и политичким процесима и да обликују нашу стварност. Како то изгледа, УН су демонстрирале на примерима Венецуеле и актуелне пандемијске кризе, пружајући активну подршку другим планетарним играчима

Након што је Високи суд Уједињеног Краљевства одбио да одобри захтев легалних власти у Венецуели за повраћајем злата у вредности од једне милијарде долара, са образложењем да је једини званичан представник Венецуеле, по тумачењу британског суда, самопроглашени председник те јужноамеричке републике Хуан Гваидо, стигао је нов ударац у темеље венецуеланског суверенизма, у виду извештаја истражитеља Уједињених нација. Ова групација, технократског назива – Независна међународна мисија за истраживање чињеница у Боливарској Републици Венецуели – у свом првом извештају навела је да је Влада Венецуеле „починила силна кршења људских права“ која представљају злочине против човечности. Мисија је истраживала 223 случаја, од којих је 48 обрадила као посебне „студије случаја“, у темељној и детаљној студији на више од 400 страна. У извештају се наводи и да су државне власти на високом нивоу вршиле надзор над снагама безбедности и обавештајним агенцијама које су у извештају идентификоване као одговорне за злочине против човечности.
Посебно су апострофирани председник Николас Мадуро и министри унутрашњих послова и одбране, као лица која су „била свесна злочина“, призивајући поново крајње проблематичан правни концепт о „командној одговорности“. Како је навела председавајућа ове истражне групе Марта Валинас: „Мисија је пронашла разумне разлоге да верује да су венецуеланске власти и снаге безбедности од 2014. године планирале и извршиле озбиљна кршења људских права, од којих нека – укључујући самовољна убиства и систематску употребу мучења“, додајући да то нису изоловани случајеви, те да су „координисани и почињени у складу са државном политиком, уз знање или директну подршку високих државних званичника“.
Куриозитет је чињеница да наведеној истражној групи није било дозвољено да свој рад спроведе на територији Венецуеле. Дакле, целокупан извештај настао је на основу „истраге на даљину“, што је била и основна констатација венецуеланског министра спољних послова, који је одбацио извештај уз опаску да је „истражна група била формирана од представника држава које се потчињавају Вашингтону“. Не треба заборавити да су сличне „истраге“ спровођене у Ираку, на Косову и Метохији, у Сирији да би се напослетку испоставило да су оне по својој суштини политички мотивисане, а по чињеницама лажне. Ова најновија „истрага“ је једна од многих у којој САД, њихови савезници и западни медији злоупотребљавају Уједињене нације, трансформишући их у политичко оружје и средство за сопствено самопослуживање.

УНИШТАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ СУВЕРЕНИТЕТА Улога Уједињених нација тако постаје посебно симптоматична, нарочита ако се има у виду пасивност и игнорантност „међународне заједнице“ из маја ове године. Наиме, припадници америчке приватне војне компаније „Силверкорп“ тада су извршили диверзантски упад на територију Венецуеле у намери да заузму стратешке локације у тој земљи и ухапсе председника Мадура. Овај чин агресије и нарушавања територијалног суверенитета, изведен са циљем спровођења државног удара и инсталирања Хуана Гваида на место председника, осујетиле су безбедносне снаге Венецуеле, које су том приликом ухапсиле двојицу америчких држављана. Управо је то био разлог да се званична Венецуела обрати Уједињеним нацијама са захтевом да се спроведе истрага и утврди под чијим патронатом је покушана насилна смена режима у тој боливарској републици. На тај захтев Уједињене нације су остале неме, брзо пребацујући фокус на проверене методе „спиновања“ стварности, причом о „кршењу људских права“, замењујући тако тезе и испуњавајући зацртану агенду о смени владајућег режима у Венецуели. А то није једина агенда коју Уједињене нације слепо испуњавају.
У септембру 2015. године 193 чланице Уједињених нација једногласно су усвојиле Агенду одрживог развоја 2030, којом су у 17 циљева и 169 потциљева одрживог развоја дефинисале правац ка којем треба усмерити човечанство обавезујући се да ће прокламоване циљеве укључити у своје јавне политике. Агенда 2030 обухвата најшири спектар интересовања и има за циљ да на глобалном плану уреди људско постојање. Темељни стубови прокламоване Агенде 2030 препознати су као „3 Е“ (economy, ecology, equity) – економија, екологија, једнакост. На наведеним темељима зида се један потпуно другачији концепт друштвеног уређења, с посебним акцентом на спровођење регионализације, као различитог облика територијалног организовања, а који треба да наследи државоликост међународног поретка. Тај процес најавио је још 1995. године Збигњев Бжежински, када је рекао: „Регионализација је у складу са планом Трилатерале који позива на постепено зближавање Истока и Запада, у коначници доводећи до остварења циља и стварања једне светске владе. Национални суверенитет није више одржив концепт.“
Тако се под плаштом регионализације бришу националне државе и уклањају законодавни национални оквири као последњи бедем суверенитета националних држава и као последња брана глобализацији под диктатом неформалних центара моћи. Карактеристика овог пројекта иза којег логистички и идеолошки стоје Уједињене нације јесте стварање великих урбаних центара – мегалополиса који у комбинацији са напредном технологијом неће бити ништа друго до постмодерни концентрациони логори. Сједињене Америчке Државе већ улажу стотине милиона долара у такве регионалне центре и стимулишу федералне државе да промовишу процес регионализације као пројекта који треба да усиса рурално становништво у урбане мегалополисе. На тај начин рурално становништво махом би остало без своје земље, односно изгубило би кључан предуслов независности појединца у односу на било коју институционализовану власт.
Поред регионализације као платформе за остварење Агенде 2030, у актуелном тренутку не треба изгубити из вида имунизацију, тј. вакцинацију, такође један од кључних задатака које је пред себе поставила највећа глобална организација. Како наводи Светска здравствена организација, позивајући се на Агенду 2030: „Имунизација игра пресудну улогу у постизању циљева одрживог развоја. Имунизација досеже више људи него било која друга здравствена и социјална служба, што је чини основом система примарне здравствене заштите и кључним покретачем универзалног здравственог покривања. Ово имунизацију чини критичном за одрживи развој – како би се осигурао здрав живот и промовисало благостање за све узрасте. Будући да је здравље толико битно за развој, Агенда имунизације 2030 ће такође допринети – било директно или индиректно – 13 других циљева одрживог развоја.“

ОДГОВОР НА КОВИД И ВЕЛИКО РЕСЕТОВАЊЕ Стога и не чуди став Уједињених нација да је ковид-19 не само здравствена криза већ и криза која захвата економију, друштво, па и људска права. „Изјава о свеобухватном одговору на ковид-19“ јесте управо огољавање улоге УН у глобалној пандемији јер она није ништа друго до подршка пандемији страха. Како се наводи, криза проузрокована ковидом указала је на нестабилност међу народима, као и у „системима за успостављање координираног глобалног одговора на заједничке претње“. Стога ће одговор морати да изазове дубоку рефлексију на саме структуре друштава, како на националном, тако и на међународном нивоу, као и на начине у које државе сарађују за заједничко добро. По схватању Уједињених нација за излазак из ове кризе биће потребан приступ целог света вођен саосећањем и солидарношћу.
Играјући на карту природне људске бриге за здравље, Уједињене нације тако постају институционализован предводник преобликовања друштвене стварности. У поменутој изјави, као императив се намеће дужност ношења маски и обавеза социјалног дистанцирања. Поред здравствене природе, која остаје врло упитна у погледу спречавања заразе, ношење маске све више постаје ритуал прихватања понашања. То је ритуал иницијације ка послушности. А та послушност треба да доведе до огромних промена у свакодневном животу, почевши од електронског новца, „интернета ствари“, па све до испуњења свих других циљева прокламованих у Агенди 2030, као што су глобално образовање, глобално здравство, глобална економија…
Принудно ношење маски важан је део и „Велике трансформације“ или „Великог ресетовања“ („Great Reset“), још једне „агенде“ пројектоване од ММФ-а и Светског економског форума, а који ће званично бити представљен у Давосу у Швајцарској у јануару 2021. године. Реч је о најамбициознијем и најрадикалнијем плану који је свет видео у скоријој прошлости. „Свака земља од САД до Кине мора да учествује и свака индустрија од нафте, гаса до технологије мора бити трансформисана. Укратко, нама је потребан Велики ресет капитализма“, каже Клаус Шваб оснивач и извршни директор Светског економског форума. Општи принципи плана су јасни: свету су потребни масивни нови владини програми и далекосежне политике упоредиве са онима које нуде амерички социјалисти, попут сенатора Бернија Сандерса и представника Александрије Окасио Кортес у њиховом „Грин грин дил“ плану. У актуелној кризи, „менаџери“ Светског економског форума виде „златну могућност“ да у потпуности измене све постојеће обрасце понашања и начин живота. Реч је о још делићу мозаика једне шире слике, која би можда највише подсећала на неки мурал са чувеног аеродрома у Детроиту.
„Одговор на ковид-19“ није могуће замислити без Агенде 2030, као што Агенду 2030 није могуће замислити без „Великог ресетовања“. Испуњење циља, тј. реализација једног оваквог глобалног пројекта није могућа без сарадње свих међународних институција, нарочито Уједињених нација, јер је само под њиховим покровитељством могуће остварити давно зацртан правац под синтагмом „e pluribus unum“, тј. „из мноштва једно“ – пароле која окружује „свевидеће око“ на долару.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *