Политички експлозиван сибирски гас

Како се „носити“ с Доналдом Трампом и Владимиром Путином у исто време, лидерима чије су позиције посве различите: док амерички председник несустало држи на нишану Немачку и „бруталном претњом санкцијама“ покушава да у последњи час спречи довршење „Северног тока 2“, Немци користе проблематични „случај Наваљни“ изнова за драстичну политичку и медијску сатанизацију руског шефа државе

Ни моћним Немцима није лако да ратују на два фронта, и кад се то чини (само) политичким и неизбежно медијским „оружјем“. Поготово ако се „ратује“, као у овом случају, са два тако „страшна противника“. Најмоћнијег човека света Доналда Трампа (ова „титула“ је, по правилу и традицији, увек резервисана за председника САД), од којег се очекивало да буде (опет по правилу и традицији) пријатељ и савезник. И такође моћног лидера Русије Владимира Путина, који је, од „стратешког (и поузданог) партнера“, наједном претворен, у медијској и политичкој интерпретацији, у „опасног човека“.
Иако наизглед опречних интереса и намера, чини се у арени (опет привид), та два човека су се, парадоксално, нашла готово на истој страни у случају који подиже политичку температуру у Берлину до усијања, кад је несрећни Алексеј Наваљни од руског постао „немачки пацијент“. (Само узгредна асоцијација на чувени филм „Енглески пацијент“ из 1996, романтичну ратну драму и мистерију.) Доналд Трамп се, наиме, није изричито и без ограда прикључио беспоговорним немачким оптужбама на рачун Кремља (прецизније и директније: Путина) да се у случају Наваљни ради о покушају ликвидације тровањем.

[restrict]

Самит(и) о Наваљном

Званични Берлин је, наиме, о томе промптно обавестио партнере у Европској унији (ту тему ће ставити на дневни ред наредног ЕУ самита) и тридесет НАТО чланица, па тако и САД. Учињено је то на основу (за Москву потпуно спорног) налаза војних стручњака токсиколога. Председник Трамп је кратко саопштио да његова влада „озбиљно прати случај“, али да он не зна шта се тачно догодило. Успут је додатно, иритирајуће за Немце, потврдио како има веома добар однос с Владимиром Путином.
Било би и то довољно да се Трамп осумњичи за опструкцију у часу када званични Берлин све чини да несложна западна формација, ЕУ и НАТО, наступи јединствено, бескомпромисно и реско према Русији и против „опасног“ Путина. Председник је, међутим, и у овом часу велике узбуне у Берлину одапео стреле (што, иначе, несустало од почетка чини) у тренутно најболније (за Берлин) место у немачко-америчким односима: егзистенцијално (не само за немачку индустрију) важан „Северни ток 2“.

Тектонски поремећај

У све дубљој кризи, која је драматично почела од уласка Доналда Трампа у Белу кућу (иако ни пре тога нису били тако идилични како је то „споља“ изгледало), немачко- амерички односи су у овом часу „дошли до пуцања“ (сериозни недељник „Цајт“). „Њујорк тајмс“ говори о „тектонском поремећају у трансатлантским односима“. Притисак Вашингтона, уз изричит захтев, да се без одлагања дигну руке од готово завршеног гасовода (од 1.230 километара дугог гасовода остало је да се дном Балтичког мора положи још само 150 километара) у који је већ уложено више од десет милијарди евра, постаје ноћна мора немачке политике.
Америчка администрација запретила је да ће казнити (разне врсте санкција) фирме које учествују у изградњи великог пројекта и подухвата. А њих је, малих и великих, око сто двадесет. Берлин је посебно озлоједило стављање Немачке, доскорашњег најважнијег партнера на Старом континенту, на „црну листу“, досад резервисану за „отпадничке“ (у америчкој интерпретацији) земље Иран и Северну Кореју.

Учинковите претње

Под тим претњама, и пре него што су оне додатно конкретизоване законском иницијативом, чији циљ је да надлежност америчког правосуђа интернационализује и, у овом случају, прошири на Немачку, тројице сенатора које предводи утицајни Тед Круз, неке фирме су већ „дигле сидро“ и отишле. Међу њима и она, у техничком смислу, најважнија: отишла је швајцарска фирма, једина у читавој пословној заједници, специјализована за полагање великих челичних цеви морским дном.
Све је наједном, месецима, стало. Руси су били принуђени да с Далеког истока, на далек пут, „прекомандују“ брод исте намене и способности „Академик Черски“. Тренутно је укотвљен у луци Засниц на северу Немачке и још чека дозволу да крене у завршницу гасовода који је постао политички разарајуће експлозиван.
Америчке претње чине своје. И тамо где се то могло очекивати. Али и тамо где је то посве неочекивано. Оживели су, постајући поново жучни, гласови против „Двојке“ који су једно време били утихнули. Посебно жестоки из Пољске и балтичких земаља. Подсећање: на вест да је тадашњи немачки канцелар Герхард Шредер ставио потпис у Москви (2005) о изградњи још једног гасовода, који директно повезује Русију и Немачку, заобилазећи територије „успутних“ држава, Варшава је бурно реаговала.
Тадашњи пољски министар одбране Радек Сикорски упоредио је немачко-руски споразум са, за Пољаке, катастрофалним пактом Хитлер–Стаљин. Немци су оптужени, и оптуживани, да зарад сопствених економских интереса, јефтиног руског гаса, игноришу историјске осетљивости суседа и партнера у Европској унији.

Скупо и јефтино

Њихове зазорљивости ојачало је америчко упозорење, иза којег се превасходно крио конкурентски интерес (Американци би, није то никаква тајна, да по сваку цену, уместо јефтинијег руског гаса, Европљанима „утрапе“ свој течни, далеко скупљи гас), да је превелика зависност од руског гаса стратешки недопустива и опасна: у случају неког конфликта, Москва може лако да заврне славину. Уздрмана грађанским ратом, Украјина је коришћена као пример за опомену. При чему су заборављани разлози који су испоруке једног дела руског гаса окренули „северним токовима“: и Кијев је, наиме, знао да транзит гаса (преко украјинског тла тече четрдесет процената руског гаса према Европи), завртањем вентила, користи као политику.
Неколико средњоевропских влада стало је отворено критички према „Северном току 2“ на америчку страну. Учинио је то, на пример, пољски премијер Матеуш Моравјецки. Приликом недавне (средина августа) турнеје америчког државног секретара Помпеа овим делом Старог континента (заобишао је Немачку!) наглашено је хвалио америчке санкције фирмама које учествују у изградњи „Двојке“. Кремљ, упозорио је Моравјецки, згрће велике паре од Европљана, које потом инвестира у наоружање. Као да цитира оно што, као прекор и претњу Немцима, понавља Трамп: ми вас штитимо (од Руса) а ви им дајете милијарде…

Немачка противречна реаговања

И у самој Немачкој су, под тешком сенком (и изговором) „афере Наваљни“, неочекивано, почели да се против „Северног тока 2“ оглашавају поједини политичари из различитих странака, либерали и зелени, али и појединци из редова владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). Међу њима и један од кандидата за шефа странке (с најмање изгледа) Норберт Ретген. Уверен да Путин „разуме само језик силе“, Ретген тражи да Москва буде кажњена дизањем руку од гасовода. Његов ривал у надметању за страначко кормило, с бар мало више изгледа, Фридрих Мерц није тако резак: он је за двогодишњи мораторијум.
Пословично уздржана канцеларка Ангела Меркел, која се нашла под снажним притиском, у процепу између интереса моћне немачке индустрије (њој је јефтини и сигурни руски гас насушно потребан) и америчких претњи, скоро је прословила да је „екстериторијалност америчких санкција“ неспојива с немачким правним системом, па тиме и недопустива.

Мач с неједнаким оштрицама

Они који су гневни због „бруталности америчких санкција“ (Тео Зомер, „Цајт“) траже од канцеларке одлучније и оштрије реаговање. Јирген Тоденхофер, бивши посланик канцеларкине странке (ЦДУ), каже да ће доћи време кад ће и Ангела Меркел рећи „што је много много је, нисмо колонија и протекторат САД“.
Остаје, међутим, тешко питање: како се, и чиме, одбранити од претњи „у стилу мафијашког боса“ (Тоденхофер). Немачки шеф дипломатије Хајко Мас је већ протестовао код његовог америчког колеге Мајка Помпеа. Без много ефекта. Евентуални „рат санкцијама“, и узвраћање, што се њеном претходнику Шредеру чини, иако болно, неизбежним, мач је с две (неједнаке) оштрице. Берлину би одговарао енергичан „европски одговор“ Вашингтону. И европска неупитна солидарност.
„Шпигл“ верује да би та солидарност могла да се нађе у Бриселу. Упркос сигналима из појединих чланица ЕУ – већ споменута Пољска и балтичке земље – да не би пустиле сузу на евентуалној „сахрани“ великог (и скупог) енергетског пројекта који није само немачки. Овај утицајни магазин цитира шефа посланичке групе немачких конзервативаца, ЦДУ/ЦСУ, у Европском парламенту Данијела Каспарија: ако би америчка тактика (претња) у случају „Северног тока 2“ била успешна, свака чланица Европске уније мора рачунати да ће се наћи на нишану Вашингтона: данас је у питању гасовод, сутра би то могли да буду лађе, аутомобили, компјутери, било шта…

Немачка распетост

Афера с Алексејем Наваљним посебно указује на распетост, и заплетеност, немачке политике у борби на два фронта с најмоћнијим људима света, Трампом и Путином. И они који би, преко „Северног тока 2“, остављајући челичне цеви да труну на дну мора, кажњавали Путина, устукну пред чињеницом да би тиме наградили Трампа: гашење „Двојке“ представљало би, неспорно, велику победу Вашингтона и америчке уцењивачке спољне политике.
Званични Берлин је, због свега тога, макар тактички, загледан у новембар: немачки политичари и најутицајнији медији већ (преурањено) отписују Трампа. Чак и кад су уверени да промена домаћина у Белој кући неће значити и радикалну промену америчке политике према немачком енергетском аранжману с Русима, надају се, макар у потаји, да би с новом (Бајденовом) администрацијом могло да се разговара. И да се можда направи „дил“ у којем би и вуци били сити и овце на броју. Берлин би, наиме, био спреман на великодушнији аранжман с Америком око њиховог течног гаса само да спаси „Северни ток 2“ који је готово стигао до њиховог прага.

Кап која прелива воду

Као што „Северни ток“, и све жешћи притисак Вашингтона, представља, у дугој листи све драматичнијих спорења у немачко-америчким односима, кап која би могла да прелије воду у чаши, случај Наваљни, бар тренутно, има сличну разарајућу снагу у немачко-руским односима, поодавно оптерећеним другим разлозима и поводима.
Москва и Берлин у случају Наваљни стоје на потпуно супротстављеним позицијама. Руски лекари поричу да су несрећном опозиционом политичару, који је за потребе медијске и политичке кампање против Путина „произведен“ у његовог „најопаснијег противника“, у Омску пронађени било какви трагови тровања. Немачки стручњаци пак тврде да су (наводно) открили присуство нервних отрова из групе „новичок“ у крви, урину, на кожи и чак флашици воде коју је користио сада пацијент берлинске универзитетске клинике „Шарите“: Наваљни је у ову клинику пребачен специјалним немачким авионом из Омска.

Понуде и упозорења из Москве

Канцеларку је о том налазу, у присуству шест њених најважнијих министара, који чине савет за националну безбедност, обавестио минуле седмице (среда) експерт Бундесвера за токсикологију. Понуда председника руске лекарске коморе Леонида Рошеља да заједнички тим рашчисти ствар, остала је за сада без одговора. Као што је без ефекта остало упозорење шефа руске обавештајне службе Сергеја Наришкина да су, ако је до тровања заиста дошло, тај посао обавили „тровачи са Запада“.
Кампања против Путина и његова сатанизација се захуктала и попримила заиста невиђене размере. Али и поставила питање: како даље с Путином? Искусни немачки дипломата Волфганг Ишингер, последњих година председник Минхенске конференције о безбедности, признаје да Берлин нема у рукама неко средство које би се показало ефикасно у политици према Москви. Поготову у одсуству трансатлантског јединства и одлучности.
Одустајање од „Северног тока“ могло би да буде делотворно. Тиме бисмо, међутим, каже Ишингер, нанели већу штету сами себи, немачким фирмама. Свеобухватне санкције? Тотални бојкот Русије био би такође контрапродуктиван: ништа се не може постићи на међународној сцени, свеједно да ли се радило о Сирији, Либији, Украјини или Ирану, без Путина или против њега.

Дипломата с перјем јастреба

Кључ за ефикаснији ангажман Немачке и Европске уније у свету је одговорна заједничка спољна политика која неће зависити од сагласности свих чланица ЕУ, кад „свака мала земља“ (Ишингеров речник) може да стави вето. И, наставља даље Ишингер, њена способност да делује војнички уверљиво. Не милитантно и агресивно, али довољно одлучно према онима који користе „право јачег“.
Ишингер је, у том контексту, веома критичан према политици сопствене земље, која је, каже, „врло провинцијална“. Он је за активну и одговорну политику која не сме бити „пацифистички дефинисана“ и одређена. Дипломата преузима перје јастреба: немачка догма да се кризе не могу решавати војним средствима, представља заблуду, постоје и потребна су и војна решења…

[/restrict]