Победа Земље номада у свету очаја

77. Филмски фестивал у Венецији

После недавних десет дана Мостре једино што је могуће рећи је да је њен највећи значај што је успела да се спроведе на мање-више досадашњи начин. И то не само што је управо север Италије на почетку корона епидемије под највећим ударом већ и зато што, рецимо, Кански фестивал уопште није одржан, а фестивали у Њујорку и одржани су, ако се то тако уопште може назвати, у неким јадним интернет издањима

Сједињене Америчке Државе, Мексико, Француска, Јапан, Русија, Индија, Канада, Мађарска, Италија, Иран. Занимљив низ држава. Све су то земље чији су продуценти, аутори или глумци добили неку од овогодишњих награда на Фестивалу филма у Венецији. Никад, чини се, разноликијег скупа народа и народности него овом приликом. Делује да се баш о томе највише водило рачуна јер филмови у времену данашњем постају све мање битни. Посебно фестивали. У време корона-хистерије, изолације, самоизолације, фрустрације, фобије од инфекције и страха од свега другог од чега је наређено да се мора бојати, мизерије од болести нашег света у најкраћем и најширем, што се уопште десио један овакав фестивал је равно чуду. Отуд су награде и заслуге за њих, односно процењивање да ли су заслужене, потпуно у другом плану.

АМЕРИЧКО-ОДИСЕЈСКО ПУТОВАЊЕ Можда је жири коме је председавала двострука Оскаровка и добитница десетина других светских признања, аустралијска клумица Кејт Бланшет, управо тако размишљао. Да у време када је све обесмишљено, када је то што су до јуче уобичајене ствари уопште догоде равно чуду, када се деси уметност ван телевизије и кућних затвора, дакле када се бар на кратко живот вратио у нормалу, иако је боље рећи значајно оштећену нормалу, најбоље да се наградама поздрави што шири део човечанства који се, иначе, први пут, присилно додуше, ујединио у поменутом низу очаја и мизерије од пандемије. Макар то „поздрављање“ било и овако, симболично. Наградицом која је у светлу свега реченог и оног неизговореног што свакако ускоро следи, потпуно неважна. А, опет, и изузетно битна.
Дакле, ове је године победио управо један такав мали, малени и баш велики филм који је у центар пажње баш када је то најпотребније ставио препознатљиву, обичну животну причу и то још, у једном делу, социјално-политички ангажовану. Упро је у очи публике огрезле у свету потпуно нереалне риалити забаве и шизофрених друштвених мрежа причу која се у милионима копија дешава свуда око њих (нас). Освајач овогодишњег „Златног лава“, „Земља номада“, се, дакле, бави последицом економске кризе, мада оне из 2008. године, на живот једне жене из унутрашњости Америке која остаје сама, без посла и куће и отуд у друштву номада који Америком лутају у комбију, креће на своје америчко-одисејско путовање по опустошеној земљи изгубљених душа у потрази не само за послом већ много више за надом да ће се у свом животу поново дочепати среће и спокоја.

ДИСТОПИЈСКЕ ПОРУКЕ Није никако лоше што је овај амерички филм из такозване независне продукције изабран да оде у победничку историју Венецијанског фестивала. Ако ништа друго тајминг његове приче је савршен. Оскаровка Френсис Макдорманд, која је на свој уобичајени супериорно уверљиви начин одиграла главну јунакињу, додатни је разлог за препознавање вредности и значаја овог филма који не само да има тај неопходни уметничко-ангажовани фестивалски потенцијал, односно победнички карактер, већ је од изузетне важности што се појавио баш сада на овом и оваквом фестивалу (ко зна, можда првом и последњем од великих који је ове године успео да се догоди у старом формату) иако описује последице економске кризе из прошле деценије.
„Сребрног медведа“ је добио мексичко-француски филм „Нови поредак“ који је режирао четрдесетогодишњи мексички синеаста Мичел Франко који је, проценио је тако жири, успео кроз причу о једном прекинутом венчању из света високог друштва да пласира чак и неке дистопијске поруке о не само нашем актуелном свету већ и оном који последично свему што се сада дешава и што краси нашу такозвану цивилизацију, неминовно и катастрофално ускоро долази. Урадио је то изгледа тако добро да је заслужио другу по значају награду овогодишње Мостре.
Руска Бабарога Разуме се да ни ове године није могло да прође без политичких провокација, односно да опет није пропуштена прилика да се као увек ефикасна и за плашењење савршеног запада руска ужасна Бабарога, појави као добар повод не само да се неки руски филм позове на Фестивал и уврсти у такмичарски програм већ и да се награди.
Иза филма „Драги другови!“ (није случајан овај знак узвика у наслову) стоји једно чувено име руске кинематографије, времешног Андреја Кончаловског који се овде окренуо скоро шест деценија уназад не би ли открио причу о масакру совјетске војске и, разуме се, КГБ-а, над демонстрантима у Новочекарску. Језиво, путиновски, за врли нови и предобри запад потпуно уверљиво, потребно данас, ово откривање ужаса из совјетске историје је било довољно за Специјалну награду жирија. Једнако актуелна у смислу диктиране политичке коректности и обавезности је прича смештена у индијски филм „Ученик“ који се бави судбином младог Индијца жељног да постане певач класичне музике. Овај филм је добио награду за најбољи сценарио. Врло је занимљива одлука жирија да на фестивал уопште уврсти, па још и у такмичарској конкуренцији, филм који је заправо, како је назначено, позоришна верзија телевизијског филма. Реч је о љубавно-историјској драми јапанског аутора Кијошија Куросаве „Жена шпијуна“ који је аутору донео признање за најбољег режисера. За најбоље глумце проглашени су Ванеса Кирби за улогу у филму „Делови жене“ и Пјерфранческо Фавино за улогу у драми „Наш отац“. За најбољег младог глумца и „Признање Марчело Мастројани“ проглашен је Иранац Рухолах Замани за улогу у филму „Деца сунца“. Тиме је комплетиран поносни списак лауреата свих народа и народности поменутих у уводу текста.

ИЗОСТАНАК АМЕРИЧКИХ ЗВЕЗДА После ових десет дана Мостре једино што је могуће рећи је да је њен највећи значај што је успела да буде спроведна на мање-више досадашњи начин. И то не само што је управо север Италије на почетку корона епидемије под највећим ударом већ и зато што, рецимо, Кански фестивал уопште није одржан, а фестивали у Њујорку и Торонту (мада сигурно неће бити једини!) одржани су, ако се то тако уопште може назвати, у неким јадним интернет издањима. Дакле, венецијански је фестивал у корона-добу за сада једини велики фестивал који је изведен пред публиком и са гостима, чак и неким звездама. Мада, све је било не само под маскама и уз све остале мере дистанцирања већ и значајно „оштећено“. То што није било великих холивудских хитова и гостију не да није оштећење већ је коначно овај фестивал вратило у нека много боља и програмски квалитетнија времена. Холивудски такозвани гламур је, међутим, некима недостајао. Социјална дистанца је наметнула далеко мањи број гостију, новинара и публике па су све манифестације и пројекције биле одржане без некада подразумевајућих гужви и хаоса. Изостанак америчких звезда и аутора због ограничења путовања учинио је да и добитници главних награда нису могли да буду физички присутни у Венецији па су своје победничке тираде морали да обаве путем видео линкова, као Френцис Макдорманд рецимо. Све у свему, фестивалски повратак на старо упркос свему је обављен. Шта следи, нико не зна. Без обзира што биоскопи тренутно поново раде, да ли ће венецијанска фестивалска храброст постати заразнија него страх од вируса и даље је потпуно неизвесно.

Свет на раскршћу: Мисија културе у посткорона епохи
Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *