ОРФЕЈ ДОБРИЦА ЕРИЋ

 

У време највеће славе и аплауза, док гледа у излоге пуне својих шарених књига, а сваки дан на Радио Београду почиње његовом крилатицом „Сунце се већ пење на церић – срдачно, ваш Добрица Ерић“ – песник је живео скромно, да скромније не може бити

Разгоревање короне, у пролеће 2020. године, пореметило је многе послове и дане, па и обележавање прве године без Добрице Ерића – крајем марта.
Годишњица је могла да буде прилика да се о песнику каже још која реч, да се дође на неку нову идеју о памћењу његовог лика, стиха, успомене… Све то је, изгледа, одложено за неку другу, ближу или даљу годишњицу.
Нешто се, ипак, урадило. Библиотека „Браћа Настасијевић“ у Горњем Милановцу објавила је „песничку биографију“, под насловом Српски Орфеј Добрица Ерић, из пера посвећеног књижевног хроничара Радована Поповића. На 160 страна, формата Б5, са мноштвом одличних фотографија, прегледно је, у Поповићевом стилу, „испричан“ животопис песника Груже, Србије и земље као такве.
Рођен у живописном крају (1937), водећи живописни живот, Добрица Ерић добио је живописну књигу-споменицу – она би се, верујемо, највише допала управо њему.
Живописан је био, у ствари, песников дар, па се зато чини да је и све друго, па и сами живот и време – било живописно. Живописан дар, значи – живописни стил и језик, памћење, поглед на свет. У својим песмама и поемама Ерић је већину тог живота и света опевао у разним формама – песничким сликама са позлаћеним рамовима, понегде украшеним више него што треба, али он је тако схватао живот и поезију – слично народном везу, наивном сликарству, славама и вашарима. И његов живот био је налик животу Србије и њене природе, с годишњим добима, летњим и тмурним данима, с малим и великим празницима и путовањима.
Радован Поповић дошао је до драгоцених података о детињству, првим данима и првим песмама дечака из Доње Црнуће. Реконструисао песникове почетке – време, људе, догађаје. Изложио фотографије, писма, дописнице, факсимиле и документе из тог доба. У те прве музејске вредности Ерићевог песништва спада и збирка Свет у сунцокрету, штампана 1959. у едицији „Прва књига“ Матице српске. (Угађајући Југославији, Матица српска је бројне књиге у тој едицији младих аутора штампала латиницом, па и збирку великог ћириличара Добрице Ерића.)
На једној фотографији „Успомена са гостовања у селу Бреково, код Ариља: Добрица Ерић, Момчило Тешић, Милена Јововић“ – „песници са села“, са новинаром Милојком Ђоковићем, једним од Добричиних пријатеља који су највише помагали у афирмацији младог песника. Из покрета „Српских сељака песника“, који је с љубављу и разумевањем пратио учени Драгиша Витошевић, Ерића су издвојили његов дар и глас – ускоро је наступао сам. Почетком седме деценије ХХ века он креће у свој велики поход по градовима и селима. Умећем казивања, стасом и ведрином, али највише духом и језиком своје лирике, пленио је публику широм Југославије.
Сачуване су и ране фотографије – за плугом, са косом, у опанцима гумењацима, снимак из војске. Али и с песницима: Брана Петровић, Скендер Куленовић, Бранко Ћопић, Славко Вукосављевић, Весна Парун…
Десетак година био је загледан у наш најстарији часопис, дивног имена Летопис Матице српске. Дирљива су писма уреднику Летописа Александру Тишми: „Од тада па до данас шаљем Вам сваке године по две-три пошиљке и увек дописницу или марку за одговор…“ – Ни овог пута одговора нема! – Тишма је неумољив – бележи Радован Поповић.
Песник не може да верује: зар он не пише управо за Летопис?
„Још једна епистола Александру Тишми као нова потврда песникове несрећне жеље да му песме буду објављене у Летопису Матице српске: „Поштовани друже Тишма, Поодавно сам добио једно Ваше врло неповољно писмо, због којег нисам смео дуго да Вам се јавим. Не знам како се то десило да сам Вам 4-5 година слао само лоше песме…“
Матица српска штампа му још једну књигу (Стари сељачки календар), посетио је ту установу књиге и науке, лепо су га примили, али Летопис га никако не „припушта“. Нолит и Просвета, међутим, широм му отварају издавачка врата.

Онда ће Ерић, током пола века, објавити стотинак књига и постати један од најпознатијих песника, популаран као Десанка и Матија. Биће га препуни радио и телевизија, читанке и новине. Песме су му компоноване и певане, извођене у позориштима, али је у „извођењу“ најбољи био он сам, спреман да у малом или великом друштву, у школском дворишту, дому културе, библиотеци, општини, у црквеној порти – устане и одрецитује: Гружанску купачицу, Животопис, Шљиву, Дечанску ризницу, Пркосну песму.
Песма о Ратару и Срицање жене постали су његови лирски уџбеници, а објавио је више буквара – од еколошког до анатомског, више за децу, него за одрасле.
Мајстор стиха, риме, версификације, предузима обимније лирске пројекте: да опева све: годишње празнике, месеце у години, слова у азбуци, врсте цвећа, сеоско домаћинство. У тим каталозима све је оживело, постало слика и порука. Где год је заноћио, написао је песму – о селу, граду, хотелу, домаћину.
Оно што није могао Летопис, постигао је Расковник. Часопис за књижевност и културу на селу почео је да излази у издању Народног универзитета Горњи Милановац, у октобру 1968. Часопис је имао тираж већи од било ког књижевног часописа, а доживео је и друго издање… Углавном из политичких разлога, Расковник често мења издаваче и адресе. Ова хроника Радована Поповића пропушта да забележи разлоге гашења прве серије и другу серију часописа у издању Народне књиге (када је припреман чувени „косовски број“).
Ускоро око Добрице почиње да се окреће свет: књиге, критичари, издавачи, илустратори, позоришни редитељи, новинари, жене… И многи песници – различити, поготово они што су певали на селу или тек долазили у градове… Најважнији књижевни пријатељи тих деценија били су му Драгиша Витошевић и Душан Радовић. Стижу и угледна признања и награде. Све више је фотографија са великим именима, али и оних где је песник сетан и сам.
Назире се како је Ерић, у време највеће славе и аплауза, док гледа у излоге пуне својих шарених књига, а сваки дан на Радио Београду почиње његовом крилатицом „Сунце се већ пење на церић – срдачно, ваш Добрица Ерић“ – живео скромно, да скромније не може бити.
Политичке кризе осамдесетих и распад земље деведесетих доживео је активно – певајући. У добром смислу речи наиван, испевао је свој Видовдански летопис о почетку косовско-југословенске агоније, а кад је почео рат у Босни, узео торбицу и песмарицу и запутио се преко Дрине, својима – да ратницима у рововима и нејачи у збеговима рецитује и разведрава. О том раздобљу ова хроника нема довољно података. Како је Добрица усвојио Републику Српску, а Република Српска њега.
Сетан и све самљи, песник је свом старом издавачу Српској књижевној задрузи 2013. донео последњу књигу Бројанице из Грачанице. Рекао да ју је дуго писао, да је при томе много патио сагледавајући судбину и суноврат своје земље и свог народа… Утихнуо је, почео да слаби и болује, све до последњег дана.
Срушен од болести, био је већ у некој врсти изолације кад су му син Добривоје и уредник СКЗ саопштили да га је Комисија уврстила у плаво Коло. И то је био један од његових снова. Обрадовао се. А кад му је син донео примерак Изабраних песама у класичној сивој колекцији, основаној 1892, пустио је сузу.
Неколико књига, међу којима и ту из плавог Кола, положили смо му на ковчег, кад се, 31. марта 2019, на домаћем гробљу у Доњој Црнући, укрцао на велико путовање у поезију вечности.

Један коментар

  1. Avatar

    На корице ” Изабраних песама” Добрице Ерића у плавом Колу СКЗ спустила се суза из мог ока после читања о Орфеју Добрици Ерићу. Оно што је пропустио ” Летопис Матице српске ” надокнадила је Српска књижевна задруга.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *