Народ то воли

Много пута смо чули чувену кованицу „српско питање“, коју потежу сви, од наших политичара, интелектуалаца, па преко страних дипломата. Међутим, ваљало би рећи у неколико цртица нешто о нашем питању

Ми смо за цео свет одувек били питање, и у складу с третманом трећеразредних светских дипломата који се ништа не питају у земљи из које долазе или у организацији коју представљају, ми смо сами себе почели да схватамо као питање. Елем, српско питање је једно једино и њему су подређена сва друга, барем по ономе како ја то питање видим, а питање гласи – коју ћемо и какву циглу ми додати на српску кућу зидану вековима и хоће ли остати икога да у тој кући живи? Није тешко наслутити одговор.

УСТУПАК ПОЛУПИСМЕНИМА Када смо подлегли тржишту, учинили смо уступке необразованима и полуписменима. Илустрација може бити следећа. Када у Србији правите неки нови телевизијски формат, он мора да буде исплатив како би био прихваћен. Тада морате да урадите анализу потенцијалних конзумената вашег програма. Како у овој земљи има највише оних који су функционално неписмени или оних који су политичари (неретко је то једна те иста категорија), онда морате правити нешто што та већина жели да конзумира. На тај начин стварате улагивачки програм који оним интелигентнијим и знања и информација жељним људима не значи ништа. Тако настају фарме, парови, задруге и свеопшта ријалитизација сваког програма – политичког, научног, школског – јер како се наши уредници и власници телевизија правдају: „Народ то воли!“ Овде се, уместо образовања народа, подстиче његова девијантност и не марећи за корекције, те девијантности се успостављају као канони.
Након, на наведени начин, убијених и обескоришћених медија, лако је оспорити све ауторитете у свакој области, јер што би се у публици будала, паметан човек узимао као озбиљан. Тако смо имали прилику да гледамо како реакције неких академика на протеривање Десанке Максимовић из лектире падају на глуве уши и не значе ништа спрам изјава учесница ријалитија које су Десанку, на Десанкину жалост, браниле. Ако се према нашим највећим умовима поступа њиховим пренебрегавањем, онда не знам зашто стално сви вапе за „реакцијом српских интелектуалаца“.

ОНИ СУ ЗА ПОМИРЕЊЕ Затим су на тапет дошли они који „српско питање“ претварају у „босанско“, „црногорско“, „хрватско“ и сва остала питања, док је за њих Србија само одговор на мантрајућу упитну реченицу: „Ко је крив?“ Тако смо ових дана видели како је било забрањено младом српском редитељу да оде у Венецију на премијеру свог филма „Оаза“ јер долази из Србије, државе на црној листи због короне, а дозвољава се одлазак брачног пара Исаковић–Ђуричић на исти фестивал, јер играју у филму који велича теорију о геноциду у Сребреници. Како се овај пар правда? Тако што користи стару мантру свих уметника из Србије жељних славе, па макар она била и сарајевска, а то је: „Ми смо за помирење.“
Не знам како они мисле да помире народе пропагандом и свађањем, али знам да се ово не може назвати и не сме се називати помирењем, јер док год српски глумци играју српске злочинце у политичким прогласима без икаквог основа названим уметничким делом, они не доприносе помирењу, већ ономе што треба свим странама које стоје насупрот нас, а то је мирење. Дакле, присуство било ког Србина у пропагандној антисрпској машинерији није помирење већ мирење с титулом геноцидног народа. Али будимо искрени, сви ти уметници то знају.

ОДГОВОР, НЕ ПИТАЊЕ Што се тиче ситуације са Косовом и Метохијом, често се чује фраза „косовско питање“. Ако постоје као одвојена, а постоје у јавном дискурсу, „српско“ и „косовско“ питање, то значи да је онај ко ово артикулише као одвојено признао независност Косова, а наши медији и политичари то стално чине.
Ово су најкраће цртице у којима се огледа фраза „српско питање“ претходне седмице, а тема је свакако неисцрпна.
Међутим, мене интересује нешто друго. Када ћемо ми Срби престати себе да сматрамо питањем, и то врло често и страним питањем, уместо да почнемо да сматрамо себе одговором и да исти својим радом и поступцима дајемо на било које питање, а посебно на она која се тичу нас самих и нашег брзораспадајућег националног идентитета чије распадање поспешују бактерије другосрбијанштине и аутошовинизма (који вири кроз поцепане панталоне тачно између ногавица псеудодемократије и назовислободе).

2 коментара

  1. Avatar

    Bravo gospodine Ruzicu,za vasu svaku izgovorenu rec!
    Olga Ilic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *