Максим Горки поново на нашој сцени

фото: Народно позориште у Београду

Почетак нове театарске сезоне

Ове године Народно позориште заиграло је 9. септембра, а само који дан раније подизале су своје завесе и друге куће; Београдско драмско позориште почело је приказивати представе у дворишту своје зграде. Овакву праксу можемо само поздравити

Догодило се право чудо: поједина београдска дотирана позоришта почела су нову позоришну сезону 2020–2021. првих септембарских дана. Наиме, по непостојећем правилу, готово сви престонички театри уобичајили су да сезону почињу почетком октобра. Међутим, ове године Народно позориште заиграло је 9. септембра, а само који дан раније подизале су своје завесе и друге куће; Београдско драмско позориште почело је приказивати представе у дворишту своје зграде. Овакву праксу можемо само поздравити а укажимо и на неке историјске податке. У Краљевско-српском народном позоришту у Београду глумци су се обично окупљали на Преображење (19. августа), да би представе почели да приказују крајем августа или почетком септембра. Било је то у време када је постојао само драмски ансамбл и када су се представе изводиле три-четири пута седмично. По завршетку Првог светског рата, током којег је зграда Народног позоришта била знатно оштећена и опљачкана, представе су се најпре изводиле у сали хотела „Касина“ на Теразијама а потом у адаптираној згради манежа (некадање коњичке касарне), која је претворена у Сцену Народног позоришта на Врачару, док је код Кнежевог споменика, по пројекту Јосифа Букавца, саграђена данашња зграда Народног позоришта.
Наступајућу сезону 2020–2021. Народно позориште у Београду почело је премијером комада Васа Железнова и други Максима Горког. Реч је о познатој драми Васа Железнова, коју је редитељ представе уметнуо у своју драматизацију делова романа Дело Артамонових и Фома Гордејев, као и песму у прози О соколу начинивши тако комплетан текст представе,. Позоришна критика – и страна и наша – уочила је и констатовала како је Васа Железнова у основи мрачна, мизантропска драма о физичким и духовним наказама што се међусобно свађају и гложе, док изнад њих суверено стоји – попут Ибзенове госпође Алвинг у Аветима или Стриндбергове Лауре у драми Отац – Васа Железнова у својству истрајног и безобзирног чувара породичне фабрике и породичног капитала, чудна личност увек приправна на неуротичне изливе покајања, што је упркос њеној чврстој вољи и амбицијама спопадају у тренуцима када се супротставља развратном мужу или пијаном брату и његовом бонвиванству. Читав живот подредила је добробити деце и за њих је спремна да чини највеће напоре и да подноси изузетне тегобе.
Као драмски писац Максим Горки био је веома прецизан и строг према самоме себи па је једном приликом, када је неки критичар поводом драме Јегор Буличов младе писце посаветовао да проучавају драматургију Горког, написао следеће: „Не, не треба проучавати, јер – нема шта да се проучава. Написао сам готово двадесет комада, и сви су они – више или мање слабо повезане сцене, у којима линија сижеа није никако очувана, карактери нису до краја изведени, нису изразити, нису успели. Драма мора бити строго и скроз активна, само под тим условом може она послужити као подстрек за актуелне емоције, преко потребне у наше дане, када се тражи борбена, пламена реч, која ће спржити малограђанску рђу с наших душа.“
Златко Свибен приредио је текст са очигледним познавањем поетике Максима Горког, искористивши за пролог и поједине међуигре фрагменте из романа Дело Артамонових, док је за језгро представе преузео три чина из друге варијанте Васе Железнове, написане 1935, као и призоре Васиних сећања и нека лица из прве драме Васа Железнова из 1910. године. Потом је уследила међуигра снова Васине кћери Људмиле и песме у прози О соколу и, најзад, епилог према роману Фома Горејев и причама Живот и доживљаји Максима Горког по његовом казивању. Чини се да је редитељ Свибен начинио добру адаптацију и да је знатну пажњу поклонио драматуршкој обради главних ликова, тако да је представа обиловала успелим групним призорима који су оживљавали атмосферу Русије у годинама пред октобарски преврат.
Васа Борисовна у интерпретацији Љиљане Благојевић била је све време довољно ауторитативна и убедљива, тако да је одиграла строгу предводницу фирме – бродарског предузећа, а која има разумевања за пословне проблеме у истој мери ако не и више него ли за недоумице својих кћери – Наталије Сергејевне, коју је играла Соња Колачарић понашајући се као полуотуђени посматрач свега што се збива, и Људмиле Сергејевне, импулсивне и енергичне у тумачењу Сузане Лукић. Додајмо да је Љиљана Благојевић сцену клонућа и умирања велемајсторски одглумила.
Петар Божовић као Васин муж Сергеј Петрович Железнов, бивши поморски капетан, изгледао је господствено и долично својој негдашњој функцији и глумио одмерено и јасно. Небојша Кундачина као Васин брат Прохор Борисович Храпов, склон овоземаљским уживањима, успешно је дочарао понашање суздржаног бонвивана, док је Бојана Стефановић као Рашела, Васина снаха, жена њеног сина Фјодора, иначе носећи најлепши костим, који је савршено одговарао њеној појави, деловала апартно и отмено доследно се дистанцирајући од већине присутних. Зорана Бећић као Васина секретарица Ана Оношенкова обојила је своју појаву и држање на сцени дискретним акцентима карикатуре. Радован Миљанић као члан окружног суда Мељников, а у прологу Јевсеј Митрич Бајмаков, градски старешина, и као Тихон Вјалов, пазикућа код Артамонових, одлично је представљао три улоге различитих званичника. Бојана Бамбић показала је изузетну младалачку спонтаност и непосредност у изразу тумачећи служавку Лизу у Васиној кући, јуродиву девојку Антушку и једну од запрепашћених жена Дрјомовки. Од глумаца који су наступили као житељи града Дрјомова истакли су се Гаврило Станковић, Гојко Балетић, Немања Стаматовић, Иван Ђорђевић.
Сценографија обогаћена руским народним мотивима, коју је зналачки уредио Миодраг Табачки, била је функционална и омогућила је брзе промене.
Ако знамо да се последњих година припремају и изводе драме са мало лица, представа Васа Железнова Народног позоришта у Београду у режији Златка Свибена представља изузетак достојан поштовања. Поготово што је у ери епидемије ковида 19. Због тога позоришта морају да смање капацитете својих дворана за трећину и више седишта. На премијери то је било пријатно онима који су добавили улазнице, док би остали ваљало да пожуре и погледају неку од првих реприза, јер је ова представа обележила почетак нове сезоне на врхунски начин.

ВАСА ЖЕЛЕЗНОВА И ДРУГИ

ПИСАЦ Максим Горки
ДРАМАТИЗАЦИХА ДЕЛОВА РОМАНА И АДАПТАЦИЈА Златко Свибен
РЕДИТЕЉ Златко Свибен
ДРАМАТУРГ Славенка Миловановић
СЦЕНОГРАФ Миодраг Табачки
КОСТИМОГРАФ Катарина Грчић
СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић
КОРЕОГРАФ – СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Соња Вукићевић
КОМПОЗИТОРИ Ана Крстајић и Јана Ранчић
ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *