КАФКА У ЛОНДОНУ

Слобода штампе и случај Џулијана Асанжа

Пре 53 године је у планинама Боливије, ЦИА оперативац, Кубанац Феликс Родригес дао да се стреља Че Гевара. Американци су послали Кубанца у Боливију да убије Аргентинца. Без суђења, наравно. У овом веку настављају да убијају беспилотним летелицама и маринцима (Осама Бин Ладен нпр). Сада је пред нама, међутим, случај где траже од Британије да им изручи Аустралијанца. Разлог? Дотични је обелоданио ратне злочине и друге криминалне радње. Ако им и ово прође – ко ће и када у свету моћи да дигне глас против Америчког или ког другог насиља?

Почетком септембра ове године је у лондонском суду Олд Бејли настављен поступак против новинара и уредника портала Викиликс, Џулијана Асанжа. Сједињене Америчке Државе траже његово изручење. Запрећена затворска казна је 175 година.
Закон Уједињеног Краљевства не дозвољава екстрадицију из политичких разлога тако да ни чилеански диктатор Аугусто Пиноче својевремено није био изручен Шпанији. Управо због тога, Амерички тужиоци покушавају да докажу да Асанж није новинар већ обичан шпијун и криминалац. Суђење се одвија без уобичајеног присуства јавности. У судници је пет чланова породице и још највише четири посматрача којима је забрањено да праве белешке. На самом почетку рочишта прекршајни судија Ванеса Барицер је изјавила да је 40 људи грешком добило приступ интернет видео линку са преносом тако да ће она то да заустави. Тако су на пример, норвешки ПЕН и Amnesty International онемогућени да прате овај важан правни поступак. Они који су добили приступ седе у бочним собама испред малих монитора и кажу да се дешавања у судници слабо и чују и виде. Многи су одмах и одустали. Главни и одговорни уредник Викиликса, Кристин Храфнсон, на пример.
Најчувенији дисидент на свету, Американац Едвард Сноуден случај овако коментарише: „Судија дозвољава да се тачке оптужнице мењају тако често да адвокати одбране више и не знају шта пише у оптужници… потпуно кафкијански… а све ово су само први хици испаљени у рату против слободе штампе. Ако још један такав метак буде испаљен овај ће се рат водити, не на туђем, него на нашем кућном прагу“.
Доајен светског истраживачког новинарства, Аустралијанац Џон Пилџер пише: „Репортер сам већ 50 година и никада у свом животу нисам видео овако бестидну пропагандну кампању против једног човека. Ово је све чист пример напада на личност и карактер човека зато само што није пристао да се придржава наметнутим правилима игре и који је веровао де је новинарска професија у служби јавности, а не оних одозго.“

[restrict]

ОД УБИЈАЊА КАРАКТЕРА, ДО ПОЗИВА НА ЛИКВИДАЦИЈУ Потенцијалне импликације овог случаја заиста и јесу катаклизмичког реда величина. Ако издавач и новинар који раде ван Сједињених Држава могу да буду оптужени за крађу и шпијунажу те утамничени на 175 година, онда то сасвим сигурно следи (из искуства нам је то јасно) сваком издавачу и сваком новинару било где на свету који се замери Вашингтону или било коме ко тамо може да лобира (плати). Ово је велики квалитативни скок у терору који спроводи империја. Сетите се само да су почели бомбардовањем Телевизије у Београду („легитиман војни циљ“ – Тони Блер) а наставили са зградама ТВ станица у Авганистану и Ираку.
Ален Расбриџер, главни и одговорни уредник лондонског „Гардијана“ (до 2015) који је објавио својевремено депеше Викиликса, каже да је Асанж можда непријатан и тежак човек али да је његов случај последње звоно за узбуну свим новинарима света. „Можда ти се Асанж и не свиђа“, каже Расбриџер, „али ти си, у сваком случају, следећи“.
О Асанжу се последњих десетак година на западу много писало. Највећи део те продукције је имао задатак да потпуно обесмисли рад Викиликса и све то представи као криминалну радњу, а да самог Асанжа представи као женомрсца, сексуалног манијака, непријатног и непоузданог човека, (руског?) шпијуна и белосветског хохштаплера и преваранта најгоре врсте.
То се све може лепо видети из маленог узорка британске штампе којом доминирају овакви наслови: „Викиликс има окрвављене руке, – тврди Амерички званичник“, „Џо Бајден каже да је Асанж технолошки терориста“, „Подлости Џулијана Асанжа“, „Од хероја до потпуне нуле“, „Испоставило се да је Асанж само корисна луда“, „Аха, сви су криви осим Асанжа“, „Асанж пркоси шведском тужилаштву“, „Разоткривен тајни руски план за ослобађање Асанжа“, „Судија назвао Асанжа нарцисоидним“, „Треба дати предност оптужбама за силовање“, „Асанж користи еквадорску амбасаду као шпијунски центар“, „По Асанжу, права жена су мање важна од политичких ставова“ – и тако даље, и тако шире, и тако десет и више година.
Слично је и код Американаца. Сенатор Бен Сас, на пример, каже да је Асанж дуго био специјално оруђе у рукама Владимира Путина и руских тајних служби и да заслужује да проведе остатак живота у затвору. Боб Бекел на „Фокс њуз“ каналу виче да „треба послати специјалне јединице да убију тог кучкиног сина (ЏА) насред улице“. Амерички државни секретар Мајк Помпео, у то време шеф ЦИА-е, Викиликс је назвао „непријатељском шпијунском службом“, а председник Доналд Трамп отворено прети да ће све новинаре да стрпа у затвор.
Ето како тече процес обликовања јавног мњења. Беспоштедно, отровно и непријатељски. Асанж је осуђен много пре уласка у судницу. Намера је да се он дискредитује у очима јавности – човек је досадан, покварен, шпијун и што пре нестане то боље.
Но, хајде да погледамо и неке чињенице. Увек постојe неке проклете чињенице које горе поменутим пропагандистима ремете жељени уметнички дојам. Прво то, а потом ћемо да се позабавимо питањем зашто ове горенаведене колеге учествују уопште у хајци? Зашто учествују ако и за њих саме исход може да буде погубан?
Викиликс је, на пример, објавио и овакве материјале: видео на коме се види и чује како Амерички војници из борбеног хеликоптера пуцају и убијају петнаестак ненаоружаних цивила (Ирак 2007), извештај о мучењима у америчком затвору у Гвантанамо, записнике састанака Билдерберг групе за коју неки сматрају да је светска влада у сенци; документа које је прибавио амерички војни аналитичар Бредли (по промени пола Челзи) Менинг; 570.000 порука са пејџера које су послате 11. септембра 2001. за време терористичког напада на облакодере у Њујорку; документацију о убиствима цивила у Авганистану и рата у Ираку; документацију америчке демократске странке… Могли бисмо да наставимо још дуго али је већ сасвим јасно ко и зашто има разлога да не воли Асанжа. Викиликс је, да се разумемо, објавио и тајна документа других држава попут Русије, Кине, Јемена, Немачке, Турске па и Србије но ове земље нису предузеле осветничке кораке. Материјали Викиликса су уосталом доступни на њиховом сајту. У томе је и читава поента ове показне вежбе.

У ЧИЈОЈ СУ СЛУЖБИ УН? Што се оптужби са сексуално злостављање и третман у заточеништву Џулијана Асанжа тиче, хајде да то препустимо специјалном изасланику Уједињених нација за мучење Швајцарцу Нилсу Мелцеру. Он ваљда није руски шпијун и непријатељ Америке. У једном интервјуу (април 2019) Мелцер је догађаје и вредносне одреднице поређао овако: „Пре свега, мене се професионално овај случај тиче, јер је Асанж први објавио доказе о систематском мучењу затвореника, а уместо да мучитељи буду прогоњени бива прогоњен он који је то обелоданио; он и сам већ испољава симптоме психолошког злостављања; и најзад, он треба да буде изручен земљи која држи затворенике у условима које је Амнести интернешенел описао као мучење“. „Асанж је“, Мелцера наставља, „више од девет година прогањају читав државни апарат Шведске и светски медији због силовања, а да он на те нападе није могао да одговори јер оптужница није била ни подигнута. Две даме о којима је овде реч нису поднеле тужбу. Оне нису никада ни хтеле да је поднесу. Тај случај и не постоји“!
Тако стоје ствари са Асанжом, Викиликсом и оптужбама за сексуално злостављање. Ти су напади иначе и навели Асанжа да уточиште потражи у амбасади Еквадора у Лондону. Страховао је да може бити депортован у Шведску, а већ тада, 2012 године, су његови адвокати знали за постојање америчке тајне оптужнице и плана да он из Шведске буде испоручен Вашингтону.

НОВИНАРСКА ЕТИКА Да се сада позабавимо и другим питањем. Зашто новинари водећих светских медија унапред осуђују Асанжа и зашто воде кампању за његово професионално, психичко па сада и физичко уништење? Зар ти новинари не виде то што је нама овде јасно као дан, да сами себи копају јаму у коју ће и сами кад тад упасти?
Пре свега, индивидуални план. Можда највећи живи Амерички интелектуалац, професор Ноам Чомски је у интервјуу истакнутом британском новинару Ендрјуу Мару овако објаснио западни модел слободе штампе и говора (Би-Би-Си, 1996): Мар: „Како ви можете да знате да ја, на пример, себе (као новинар) само-цензуришем? Одакле ви знате да новинари уопште (на западу) себе само-цензуришу?“ Чомски: „Не тврдим ја да ви себе само-цензуришете – ја сам сасвим убеђен у то да сте ви потпуно уверени у све што причате. Но, ја вама тврдим аргументовано да када бисте ви имали другачија уверења, када бисте веровали у нешто друго, ви не бисте сад седели ту где сад седите.“
Дакле, Ендрју Мар је уредник на Би-Би-Сију зато што има пожељнe идеолошкe ставовe. Нема места за непослушне, немирне и провокативне, за оне талентоване другачијих погледа на свет?
Писац ових редова је својевремено полагао испит из основа марксизма. Прва година филолошког факултета у Београду, испит обавезан за све. Треће питање је било СССР после смрти Лењина. Студент који је управо прочитао Перманентну револуцију Троцког, Боливијске дневнике Че Геваре и сабрана дела Борхеса у тренутку романтичарског заноса који приличи његовим годинама али не и том месту и прилици, рече да је Троцки убијен по наређењу Стаљина. Професор исколачи очи, потпуно пренеражен, узбуђен и узнемирен, па каже, одакле вам то? Студент објасни да убица и дан данас живи у СССР-у. „Не живи више, умро је тамо прошле године!“, каже професор, упише петицу, пружи индекс и заврши дебату једним одсечним, до виђења.
Дакле, дотични студент није могао, каже Чомски, да добије посао у водећим медијима те епохе. Није био на исправном идеолошком каналу — научи књигу на памет, не постављај глупа питања и не гњави. Студент, заиста, такав посао није ни добио.
Поред ове индивидуалне визуре, постоји и она шира, макро-медијска, геополитичка визура. Једно скорашње истраживање (2016) је анализирало начин на који девет водећих дневних новина у Немачкој, Аустрији и Швајцарској пишу о геополитичким питањима. Истраживање је утврдило да се свих девет кућа ослања на водеће светске новинске агенције у распону од 63 до 90 одсто случајева.
Поменуте водеће светске агенције су: Амерички Асошијетед прес (АР), француска Агенција Франс прес (АФП), и британски Ројтерс. АП са 4.000 запослених и 12.000 медијских кућа, покрива свакодневно више од пола светског становништва; AFP има 4,000 запослених, производи 3,000 прича и фотографија дневно; Ројтерс има 3.000 запослених. Дакле, главне светске информације потичу из малог броја извора који су идеолошки и политички међусобно врло блиски и који заступају интересе јако уског круга моћника.
Новинари се регрутују по морално-политичкој подобности, и истренирани су да прате „импулсе“ који им се сервирају „одозго“. Толико о њиховој слободи говора и нашој слободи (читања) штампе. То објашњава и идеолошко-политичку, утилитарну матрицу тог писанија. Судски спор између глумца Џонија Депа и његове бивше жене, на пример, је недељама био на првим страницама свих новина. Асанжа готово да нема нигде. Ствар приоритета.
Писац ових редова је провео испред зграде Олд Бејлија цео први дан суђења. Стицајем околности, нашао се у право време и на правом месту тако да се упознао и попричао са јединим правим и упорним извештачем са овог суђења Крејгoм Маријем и оцем Џулијана Асанжа. – Ја сам из Србије, – рекао сам, – пратимо ваш случај – Не дајте се!
Ови људи нису шпијуни. Ово су људи забринути за судбину пријатеља и сина чијим се животом манипулише на највишем нивоу, а ја сам човек, само један од многих, који држи до слободе изражавања као темеља цивилизације и залога будућности. Симбол слободе у 21. веку није више статуа на уласку у њујоршку луку. Она је давно абдицирала. Симбол је Џулијан Асанж, затвореник лондонских тамница, готских палача, правних чланова, подметачина и мрачних слепих улица. Човек који је попут Прометеја донео људима ватре? Отео светло боговима? Знамо која се цена плаћа за такве подвиге. Али, што би рекао филозоф, Данац Серен Кјеркегор, зар да одустанемо од нечега само зато што је то немогуће?

 

НОВИ РОБИН ХУД

Разнолике групе активиста и бораца за људска права заказале су целодневне протесте за 7. септембар, дан када је заказано рочиште о изручењу Џулијана Асанжа Сједињеним Државама. У возу од Кембриџа до Лондона путници носе маске, има нас једва неколико у вагону. Лондонска Кингс Крос станица, која је обично сасвим хектична, сада је полупразна. Некоме ко не познаје Лондон сада би се учинила нормалном. Силазим до метроа. Око мене опет маске, нема уобичајених уличних свирача. Овај велики град има свој немилосрдни ритам који је сада утихнуо. Излазим на станицу Холборн па одатле право пешке низ саобраћајну артерију А40 у правцу катедрале Сент Пол. Центар града, а улице полупусте, мало саобраћаја.
Скоро сам стигао до одредишта. Нисам још стигао до угла улице Олд Бејли кад ето граје, комешања, вашарског жубора па онда и тутњање бубњева, звиждаљке. Улица је једносмерна, узана и са леве стране је зграда суда, једно камено, готско и преозбиљно здање очигледно направљено да би уливало страхопоштовање.
Велика бела полицијска марица стаје испред улаза у зграду суда. Неколико полицајаца изводи затвореника и брзо га спроводе кроз широка врата. Изнад врата стоји натпис „Defend the Children of the Poor & Punish the Wrongdoer“ („Брани децу и сиромашне а казни злочинце“).
Одмах ту, преко пута главног улаза у судницу, је импровизована бина окићена плакатима, балонима и разнобојним тракама и заставама. Улица је закрчена са неколико стотина људи најразличитијих профила који носе плакате, инструменте, камере, торбе, пантљике… шаренолики, разиграни, скандирају у глас „free Assange“ (Слобода за Асанжа) у френетичном ритму па онда ударе у аплауз, ударају у бубњеве, даире и добоше… Поред мене стаје мали бели комби и из њега излази старији човек. Отвара задња врата комбија и извлачи платформу на којој је ружичасти пианино. Платформа има ногице, све исте боје, он се пење и седа за инструмент. Почиње да свира песму Џона Ленона „Имеџин“. Носи црни шешир и црни шал око врата, наранџасти сомотски сако и на леђима натпис Fuck this shit – да не преводимо. Бубњеви и добоши и даље бију уједначеним ритмом.
На бину се пење чувени новинар и пријатељ Асанжа, Џон Пилџер. Музика стаје а плакати и заставе почињу да се виоре улицом. „Џулијан Асанж верује да људи имају право да сазнају најчуваније и најгрђе тајне оних који се претварају да говоре и раде у наше име!”, узвикује Пилџер. Бубњеви и добоши поздрављају његове речи.
Лево од мене стоји тамнопута дама у зеленом мантилу. Има велики црвени шешир, до земље дуг шал и маше плакатом на коме пише: Слобода говора! Каже ми да је Асанж Робин Худ.
„Робин Худ?“ понављам.
„Да, Робин Худ наших дана.“ „Он отима од моћних њихове тајне и дарује их сиромашнима и потлаченима“.
Онда обоје климамо главама у знак одобравања – Робин Худ.
Са моје десне стране скакуће и њише се човек средњих година који непрестано скандира пароле на шпанском и пљешће рукама: „El pueblo – unido – mas será vencido!“ (уједињени народ неће никада бити поражен). Низ улицу долази старац одевен у кратке панталоне и сако. На себи има бар 5-6 нијанси зелене боје, а на стомаку пришивену Давидову звезду. За собом вуче колица са неким справама, путном торбом и звучником из којих се, кад мину бубњеви, чује музика. Носи белу заставу на којој се разазнају речи Нови Зеланд, Аустралија и Први светски рат.
Преко пута улаза у суд и саме бине, а иза посматрача, су утаборени представници великих медијских кућа, камере, камермани и репортери. Њих двадесетак. Између њих пролазе две девојке које деле летке, значке, новине специјално штампане за ову прилику и насловљене WeeklyLeaks као парафраза на Асанжов WiкiLeaks.
Пилџер је испраћен громким аплаузом док се на бину пење Џон Шиптон, Џулијанов отац. Старији господин диже песницу и пред микрофон ставља свој телефон са којег пушта свима присутнима познати снимак Америчких војника док у хеликоптеру надлећу групу Ирачана у Багдаду 2007. године – ”ма запали их све”, чује се глас Американца. Отварају паљбу и убијају 15 људи.
”Лагали су тада, лажу и сад,” каже Шиптон, ”Џилијан има двоје мале деце. Шта са људским правима те деце којима је забрањен приступ оцу, шта са њиховим правима?”
Плакати и шарене заставе се виоре и узвикују: ”Утамничите ратне злочинце – ослободите Асанжа!”, ” Бити новинар није злочин – не изручујте Асанжа!”, ”Политички затвореник – мучен од стране владе Велике Британије – НЕ изручењу!” ”Бранимо слободу говора!” ”Ми смо последњи слободни људи!”
Демонстранти и новинари не носе маске. Службена лица, редари и полицајци их носе. И то је нека порука, ваљда. Надлеће нас хеликоптер. Зауставља се тачно изнад нас, тамо горе. Гледа нас, снима, ми гледамо њега… одлази.
На плочницима стоје полицајци, њих петнаестак. Нису наоружани и међу њима су и три жене. Разговарају са демонстрантима. Нашале се, па се сви смеју. Дискутују. Нема насиља, нема претњи… Све је мирно. Али бучно је у том миру.
Око паузе за ручак стојим поред улаза који води на галерију суднице где седи родбина и неколико пријатеља оптуженог. Ненадано излазе познати активиста и новинар, Крејг Мари и Џон Шиптон, Џулијанов отац. Мари прича како је дошао ту у шест ујутру да заузме место у реду како би ушао на галерију где има места за само четири посматрача. Када је дошао у реду је већ било шесторо људи. Сви су окренули и рекли му да они у ствари чувају место за њега – јединог човека који прати ова суђења и редовно о њима поштено извештава на свом блогу. Мари каже да га је то дирнуло и довело до суза. Ја сам из Србије, рекао сам, пратимо ваш случај – Не дајте се. Успео сам да то изјавим пре него се око нас створило јато новинара са камерманима и великим микрофонима на којима су биле ознаке медијских кућа – RT, Франс 24… Не видим Би-Би-Си.
Тако је протекао и остатак првог дана суђења. На крају је дошла марица и вратила човека у затвор.
Увече седим у возу, маскиран. Око мене још неколико подједнако маскираних људи. Пред очима ми промичу слике са протеста, лица учесника. У глави ми одзвањају ритам удараљки, музика, гласови жонглера, мађионичара, ноте пијанисте… Онда полицајци и новинари, камермани. Ово је рат, схватам, али још има наде. Две војске су сишле у поље и постројиле се, свака са оружјем и људством којим располаже. Шарена војска каже да наде увек има, мора да је има. Отварам свој примерак WeeklyLeaks-а. Има сат времена до Кембриџа – таман.

[/restrict]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *