Снежана Самарџија
БРОЈЕВИ У СРПСКОМ ФОЛКЛОРУ
Албатрос плус, Београд
После низа студија и монографија у којима се бавила морфолошким и поетичким одликама усмених књижевних облика, али и везама између усмене и тзв. нове српске књижевности, а те студије и монографије су је у увеле у сам врх српске науке о књижевности, Снежана Самарџија је у средиште свог интересовања поставила бројеве у српском фолклору, полазећи од уверења да „захваљујући искуству утемељеном на опажању и аналогијама низ „догађаја“ својствених природним процесима може се исказати помоћу бројева“, превасходно зато што су „различито постављени бројчани низови битна подлога митолошког комплекса и ритуално-магијске праксе“. А то значи да она употребу бројева у, примера ради, епским песмама или у бајкама увек поставља у један шири контекст, увек настоји да бројеве види као елементе једног сложеног облика симболичког представљања света.
Видећи, једном речи, у бројевима изражајно средство у свему једнако другим изражајним елементима фолклора, Снежана Самарџија је, према речима Радивоја Микића, настојала да њихову поетичку улогу повеже и са потребом да се феномени света кроз који се креће јунак усмене књижевности квантификују и да се у тој квантификацији нагласе дубља симболичка својства. Пошто су и бројеви део онога што је стално у усменој књижевности и пошто је њихова улога толико сложена да се за бројеве везује и не мали симболички потенцијал, Снежана Самарџија врло подробно испитује улогу неких бројева (три, четири, седам, девет, дванаест), све у жељи да покаже како се стари културни слојеви повезују са оним што је донело хришћанство и симболичка интерпретација бројева коју оно подразумева. Мада углавном полази од усмене књижевности и улоге бројева у свету облика те књижевности, Снежана Самарџија никад не губи из вида чињеницу да је усмена књижевност само део једног фолклорно-митолошког обрасца тумачења света и због тога ће њена студија бити од велике користи и онима који се баве оним спектром питања која од књижевности воде ка другим областима културе.