Хандке као ћук у моравској ноћи (први део)

Здравко Мандић, уље на платну

Хандке је неуморни путник; путује да би био сапутник и сведок свог времена, „дете своје секунде“, и да би „та секунда била његов дах“. Почео је да хода и тематизује ходање врло млад, кад и америчка бит генерација и кад је установљена одредница „књижевност на путу“. И није застао, остао је до данас „ходач“, како он ословљава своје безимене јунаке, Бившег аутора, казивача Моравске ноћи и старог, истрошеног Глумца, протагонисту Великог пада

Модерној и постмодерној прози Петер Хандке је додао своју магичну реченицу и свој хандкеовски хипермодерни жанр по којем се препознаје у савременој светској књижевности. Нема данас писца који се тако успешно огледа у готово свим књижевним врстама, па и у позоришном и филмском стваралаштву. Премда, није лако жанровски одредити већину његових дела. Код Хандкеа нема чистих форми. Ако су делови романа, приповетки, есеја, путописа, песама измешани и стопљени у једну наративну целину, повест, како он воли да каже, онда је ту сваки покушај разврставања залудан. Али ма колико та хибридна проза збуњивала и тумаче и читаоце, она стога не губе ништа од своје стваралачке уверљивости и стилско-језичке чари.
Хандке јесте посве изузетна појава, али није самоникло стабло. Он призива, цитира, интерпретира не само своје књижевне сроднике, потпуно сигуран да ће све што дотакне суверено уградити у своју зиданицу. Не прикрива своју пребогату лектиру која захвата у све видове уметности, па и бројне научне области, од предсократоваца до Гетеа и Андрића, и још шире. Његова дела су, неретко, заводљиве историјске читанке, географски, етнографски и путни бревијари, каталози, збирке естетичких и етичких, ликовних и музичких есеја и малих, чаробних студија о биљном и животињском свету, о птицама, рибама, жабама, бумбарима, пчелама, мувама, о чему све не… Све утегнуто у загонетну, кадшто и неодгонетљиву уметничку целину.

БУДНИ СНОВИ Неке Хандкеове повести личе на преписане снове, али будне снове, засноване на проверљивим изворима, или властитом искуству. Наравно, онолико колико и како снови, машта и уметничка надградња могу бити утемељени. Понекад нам се нека натуралистички испричана епизода учини сасвим вероватна, као из дневних новина пренесена, а опет се ни у шта не можете заклети, шта је домишљено, дограђено и надграђено, све је мало подигнуто од земље, левитира. Ништа није доречено, скоро сваки исказ има опозицију, па још и упитник на крају реченице. Нико нема толико упитника, зареза и других знакова интерпункције колико Хандке. Као да је помало учио код Црњанског и то баш из Дневника о Чарнојевићу, одакле је позајмио и мото за Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију.
Али ни онда кад се Хандкеово казивање примиче епифанији, не губи земаљску везу: „… Укус сваки пут има неки предукус.“ Он је надреални реалист. Та загледаност у живи живот најекспресивније је изражена у његовој „стварносној прози“, у фасцинантним путописима, проницљивим социополитичким трактатима и уверљивим историјским увидима, каква су његова „српска“ и „балканска“ Зимска и Летња путовања.
Хандке је неуморни путник; путује да би био сапутник и сведок свог времена, „дете своје секунде“, и да би „та секунда била његов дах“. Почео је да хода и тематизује ходање врло млад, кад и америчка бит генерација и кад је установљена одредница „књижевност на путу“. И није застао, остао је до данас „ходач“, како он ословљава своје безимене јунаке, Бившег аутора, казивача Моравске ноћи и старог, истрошеног Глумца, протагонисту Великог пада. Хандкеово ходање је: излажење из куће, одлазак некуда и враћање кући. А одлази некад далеко, некад само испред куће, некад никуда, некад заувек, некад тако што се ни не макне с места, али увек доживљава све што треба да доживи, све, све, и ништа, како то, у свом Дневнику преводиоца, каже његов бриљантни преводилац Жарко Радаковић. Та путовања, дакле, могу бити и стварна авантура и „ноћна фатаморгана“.
Европско „кружно путовање“ главног јунака Моравске ноћи – а тим делом се претежно бави овај осврт – почиње од поморавског села Породина код Велике Плане и сеже до обала Атлантика и назад, после више успутних застајкивања. Породин је изабрани завичај овог Хандкеовог Одисеја, а „место прибежишта на Морави преузео је један брод… звани ’хотел’“, застрт „превеликом заставом неке одавно потонуле или изветреле земље“, и који је „већ дуго, Аутору, бившем аутору, служио као стан“. На том броду, једне априлске ноћи, Он – Хандке га именује овом заменицом са великим словом „О“ – писац који више не пише, заједно са једном загонетном незнанком – а све су жене код њега мање-више тајновите – угошћује шесторицу или седморицу својих познаника и „даљих рођака“ из Породина, „сапутника и саучесника“, и уз њихову повремену помоћ, у тој ноћи прича своју „тужну повест“. И Он и они говоре о Њему и његовом путовању као о неком трећем. Јер и неки од њих знају све како је и шта је било.

БЕЗИМЕНИ ЈУНАЦИ Хандке избегава имена својих јунака, као и Кафка, „није важно да ли је неко био овај или онај“. Бивши аутор, Он, или, просто, Глумац. На другој страни, помиње бројне писце, филозофе, научнике, глумце, и наводи мноштво цитата, али не може се поуздано рећи да ли су они аутентични, нити да ли су неке чињенице стварне или, борхесовски, измишљене.
На крају повести, и на крају пута, таман кад је хтео да се смири и „само тако седи на тераси неког балканског бара, са овцама које пасу у даљини, у правцу неба, и са земљано мутним вином пред собом“, „Повратник кући“ не налази ни породинску „енклаву“, ни пријатеље, ни брод „Моравска ноћ“. Нема прибежишта, ни Итаке на Морави. Испоставља се да је све то био само сан једне априлске ноћи. Путовања у стварности није ни било, поготово не „кружног“.
Прибежишта није било ни у његовом стварном завичају, у корушком месту Г (Грифен), које Аутор посећује на свом фиктивном путовању. Над завичајем, дакако, увек лебди мало светлуцавог труња, али ни тамо нема „бајног Самарканда“, ништа није било као што је било у његовој раној младости, једва га је и брат препознао. Оца, пореклом из неког другог места, није ни упамтио. Мајка је, „бивајући поносна, (сама) отишла из живота“. Крај њеног гроба једе убране малине и преиспитује своју савест. На путу према родној кући, на Старој цести, у ноћном магновењу, мимо њега, као сенке промичу сви његови рођаци, чак и они које је познавао само из прича. Скицира портрете и судбине сваког од њих. Тако, нешто више сазнајемо и о његовој породичној саги. Ни двојица његових колега, пријатеља из младости, које је намеравао да посети, више нису били оно што су били, не пишу романе, Филип Кобал пише сценарија за своје „документарце“, које сам снима, а Грегор Којшинг сакупља и продаје печурке и друге којештарије. Све су илузије изневерене. Само драга мајчина сен – која се на сличан начин појављује и у Великом паду – остаје вазда иста. Итаке ни утоке у оваквом свету нема. Нема „рајских дана“. Осим можда у сну.
Хандке смишљено заводи читаоца, трудећи се да га на сваком новом кораку нечим зачуди. Необична су та његова очуђења. Кад год му се учини да би за нешто требало променити линеарни приповедни ток, најчешће кад је на помолу нека одвећ приватна згода или некаква романса – јер реч „љубав, посебно она према некој жени, не улази у (његов) речник“ – он уводи „помоћног приповедача“, неког од присутних који „све знају“, или завршава епизоду пре очекиваног краја. Не пада му на памет да тај нагли завијутак оправда или отвори ново поглавље, па да се касније поврати, као што је уобичајено у класичним романима. Приповест одмах креће у неком неочекиваном, нелогичном смеру и прича нешто друго, а збуњеном читаоцу писац једноставно добацује: „Тако је било замишљено“, или „Тако је то било, или тако је то хтела повест“, или „Морало је тако да буде“… Понекад утешно додаје: „О томе мало касније.“ А то „мало касније“ пре не буде него буде. И то је само још једна пишчева замка.

СТАРЕ ПОЕТИЧКЕ ПОУКЕ Упоредо с модерним и постмодерним Хандке, чини се, умешно користи и старе поетичке поуке. Моравска ноћ је, примерице, испричана за једну непуну ноћ на палуби једног брода, „ходопис“ Великог пада траје од јутра до поноћи, колико је потребно главном јунаку да, од куће у предграђу, отпешачи до центра великог града. Не призива ли то, можда, у сећање драмски канон о јединству места, времена и радње? Унутар тог троугла, код Хандкеа, свашта може да се догађа, и логично и алогично, „што безразложније, то по-себи-разумљивије“. Тако би се могле читати и „снагом бајки изведене чаролије“, као што је изненадно појављивање и нестајање неког или нечег из видокруга његових јунака. Бивши аутор помиње једног пса из Породина, „ишараног спрејом у бојама заставе бивше земље“, који прати избеглички аутобус. И кад год му на његовом путовању „затреба“ неки пратилац, Он само запита: „А где беше онај пас из Породина (?)“ и пас се појави. Макар отеловљен у сасвим другачије псето или чак у великог гаврана „тамноцрног крзна“. Или Он пожели да се „ветар пребаци са истока на запад“, да му дува у леђа, не у лице, и ветар одмах послуша. Дивокоза га у алпском снегу учи понашању… На таква чудеса навикле су нас бајке, књижевна и научна фантастика, зар већ код Хомера, и у епској поезији, немамо „блиске сусрете треће врсте“. А код Еурипида на позорницу стиже „божанско“ решење „деус екс махина“ које и Хандке, у различитим формама, користи као писац и позоришни и филмски редитељ. Или су и то некакве његове „авангардне форе“? Како год их разумели, та преображења и „телепатска“ призивања никад нису неосмишљене измишљотине.
Његови романи немају никакву или имају врло растреситу, аморфну фабулу. То су збирке епизода и фрагмената једне развезане или намерно разбијене структуре коју читалац, ако жели, може сам у својој глави домишљати. Од тих „разлупака“ се може сачинити нека мозаичка целина, и писац нуди такву могућност, али без каузалности и узрочно-последичних веза. Било какав позитивистички приступ ту не добацује до суштине. Машта приповедача захтева маштовитог читаоца. То нису растурене пазле, али нема ни расутог зрња, сваки детаљ је пажљиво уцеловљен. Има фабулирања, нема фабуле. Он следи своја правила игре, свој, посебан, наративни редослед или планирани неред. Како год, само даље од истрошених реченица, од општих места, „само другачије је вредно пажње… Дивно другачије!“ Завртање је закон. Сан је истинит колико и оно што установљују чула и разум.
Хандке је, ипак, мало згуснуо и учврстио грађу Моравске ноћи. Сместио је причу у време и простор, нацртао географију и топографију, предочио, продубио и проширио историјски амбијент, и све то привезао за постојећу „датост“, макар и овлаш, као што је овлаш привезан брод за обалу Мораве код Породина, који те ноћи плута по мочвари. Тако је и сан уистињен, сан је клопка да би прича била онеобичена. Зар Шекспир и Гете не чине исто.
Необичан је и Хандкеов однос према времену. То је „загонетка над загонеткама“, и у животу и у приповедању, „измишљено име за смрт или само досаду“. Његово приповедно време, међутим, нема ништа заједничко са животним временом, иако и даље остаје час „стравична“, час „дивна“ загонетка. Он и тај проблем решава на особит начин. Уместо „маније бројања“ и навођења тачних података, он преузима само „формуле времена“ уз помоћ којих може да се „игра“, да „скаче“, да „истражује“, и да „заборави(м) важеће време“. Не само да преклапа временске планове, стапа „сва времена заједно, једно кроз друго, и једно против другог“, ниподаштавајући хронологију, него и у реченицама занемарује временске ознаке. Кад год може, брише: пре, затим, кад, након, убрзо, после… Остају само у формулама: „Прошлог лета…“, „Наредне зиме…, „Кад је избио рат…“, „Годину дана касније…“ или само: „И онда… и онда…“. Хандке се и тим формулама поиграва. Тачно време за њега не значи много, готово ништа, ионако сат у различитим деловима света исто време неједнако откуцава. Том „релативношћу“ времена посебно се бави у једном од „есеја“ узглобљеном у Моравску ноћ. Међутим, то је тако на фикционалном плану, а кад се осврће на историјске догађаје, посебно у „српским“ путописима и трактатима, онда тачно време задобија своју тежину и значај.
Хандке зна да су нас сценске и филмске творевине олениле и да је визуелизација животних призора пречи пут до читаоца него детаљно опричавање. Стога његово приповедање понекад личи на листање живог албума, као у Великом паду, на чијим страницама срећемо живописне, бизарне ликове, са снажним карактерним обележјима, које је цивилизација изгурала на друштвену маргину.
Иако своје повести измешта у неомеђен, флуидан простор, између сна или полусна и јаве, Хандке веома пажљиво бира наративне моделе како би своја животна уверења на посредан начин уписао у своје дело. Он није меланхолични посматрач света, он је заточник истине, писац истраживач који дубоко прониче у животну збиљу, у драматична историјска збивања и друштвено-политичке контроверзе. Отуд су и његови романи, ништа мање него есеји и путописи, прворазредно повесно сведочанство. Најбоље ћемо се у то уверити ако погледамо како се у романескном амалгаму сна и пресног живота Моравске ноћи огледају Србија и Косово и Метохија, пре, после и „између ратова“. Мада код нас на Балкану и нема другог времена него „између ратова“, вели Хандке. Стога је овде, тим епизодама, као и „диспуту“ о сатанизацији писца и његовог дела, посвећено нешто више пажње, науштрб других делова романа.

БЕЗ ХОДАЊА НЕМА ПИСАЊА Његово свевидеће око снима и кадрира карактеристичне ознаке народног живота: фолклорне ритуале и украсе, веровања, обичаје, симболе, језичке идиоме, песме, узречице, псовке, све што чини локални колорит и што обележава идентитет једног народа „код нас на Балкану“.
Хандке хода и пише, као да без ходања нема писања. По потреби имагинира и географски простор и путовање. Док је његов Бивши аутор био на путу, који је „неопростиво дуго“ трајао, укинуте су енклаве и „енклавско мишљење“ на Балкану и у Европи. Његов Породин никад није ни био енклава, али Он га пресељава тамо где их је било, да се увери како су те енклаве „разенклавизиране“. Тако ово „европско путовање“ започиње и завршава на Косову.
Хандке не воли патос ни повишену реторичку температуру. Кад се његов јунак суочи са некаквим неразумним или апсурдним поступцима, једноставно каже да му је то „потаман“, да му је „право“, хоће рећи свеједно. Нема узбуђења. Али у његовим енклавским сликама, као у својеврсном документарном филму, нема никакве дистанце. Свака секвенца, свака реченица „уједа за срце“. Најпре: посета српских избеглица разрушеном гробљу на Задушнице, каменовање њиховог аутобуса, извођење сасвим мале деце на улице, цинично понашање полиције, подлости „победника“, крш од срушених српских кућа и кућерака „зароњених у трње и густиш тако да се једва разликују од неравног тла“, читава села претворена у пустош, уништени виногради, „неколико преосталих чокота … сасушено или угљенисано, … ионако није имао ко да обрађује“. Потом следе кадрови „снимљени“ нешто касније, на крају путовања, осенчени горком иронијом: искрчене баште уступиле су место теренима за голф, „бивша дворишта за живину су постала сувише јаркозелени травњаци, тако кратко шишани, како то ни у Вимблдону нису били, а ту и тамо се у средини видео водоскок од мермера; … стално завијање алармних уређаја из паркираних нових аутомобила, тек довезених из фабрике; … недостајали су још само пешачка зона и осмеси тибетанских монаха“.
„Нови становници“ понашали су се као да је „планета припадала само њима“. А чувари реда били су „чувари свог положаја“, они су само „ишли и ишли“ улицама и „чували су и чували свој положај“. „Да ли ће престати да ходају, неће ли плочице са њиховим именима, заједно са сличицама , отпасти са њих“, одједном. Или ће то потрајати?
Аутор среће и неколико „прастановника“. „Сви су били стари и сви беху стари знанци“, само што су сад „гледали кроз њега“, као да га не познају. Једни га нису примећивали, други су гледали у њега као у непознатог странца. Нико није смео да га поздрави. „Једини који га је поздравио био је један од ходача из кога се на непријатном немачком или данском заорило: ’Добро дошли у Породин!’ И брижно би додато: ’Пазите се туђих погледа!’“ Било је то, ваљда, упозорење на опасност? Малобројни староседеоци нису шетали улицама него су се окупљали по некаквим скученим рупама и чинило се да и не примећују шта се око њих догађа. Неки су чак – гле апсурда (!) – запевали „из петних жила, своје енклавске песме“. Певали су вазда исту песму од три речи: „То је то! (Das ist das! То је то!). И тако даље – и то је био цео текст.“ Као да су окретали главу од овако изопаченог света и живота. А иза многих новосаграђених зграда провиривало је све више напуштених кућа са затвореним прозорским капцима и запустелим баштама, пуним јабука, шљива, кајсија – „тих тако дуго већ одсутних, или мртвих“? Тешко је замислити потреснији, и уверљивије уобличен, животни призор од суморне слике ојађених жена које, обасјане вечерњим сунцем, седе на клупама испред својих кућа и држе мобилне телефоне у шакама, чекајући да им се исељена деца и унуци јаве из Канаде, Аустралије, Бразила…

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *