Хандке као ћук у моравској ноћи (други део)

У рефлексијама о балканском инату, Хандке вели да је инат био оно једино могуће, „последње средство за доказивање себе, што је зрачило нешто лепо, … нешто што је покретало и сједињавало“. А „да ли је он могао да постане снага? Да изазове – да дозре у – делање?“ Овај брижни писац – и сам велики инаџија, као да је на Морави рођен – често поставља, а ретко одговара на питања…

Познато је, свакако, да су сва имена места на Косову и Метохији измењена, али да је свако „о“ на крају назива доследно промењено у „а“ (Малишево у Малишева), то у своје књиге меће само Хандке. Задивљујуће је колико историјских чињеница, фактографских детаља, па и ситних појединости он педантно утискује у своју повест. Да се зна и памти. У овим „енклавским“ деоницама романа он се не задржава на алузијама, без околишења дели шамаре на све стране и прозива све који су смислили и режирали ову српску и југословенску историјску драму. Посебно Немце. Не штеди ни своје опадаче, пре свега писце. Напосе једног „аутора“ што је „на питање у новинама које су му ствари биле (на Косову) одвратне, навео поред осталог ћирилицу“. И то је, иронично додаје Хандке, „после тога шта се њему, његовом народу и његовој земљи десило под заставом те ћирилице, било и схватљиво…“ Било не било, али ни то не сме да се заборави. Не да Петер Хандке. Његова „патриотска“ осећања најпрегнантније су изражена кроз уста возача каменованог избегличког аутобуса. Тај узбудљиви монолог, реторички бриљантно избрушен, изванредан је оглед о шиптарском менталитету и „безразложној мржњи“ према српском народу која се, као ендемска болест, преноси с гена на ген, с колена на колено.
И поред дубоке потиштености, па и безнађа „прастановника“ енклаве, протагонист Моравске ноћи верује да је све то што се тамо збива, ипак, привремено стање. И ту веру Он вишекратно изражава. Возач аутобуса у својој беседи каже: „Држава, или не-држава, мање-више. Ваша мржња, она никад не престаје.“ Али ја „за сва времена остајем у мом резервату, тамо где, додуше, има орлова, и те како, али не као птица на грбу“. И после те полугласне ерупције гнева, која звучи као митска косовска заклетва, наставља да вози и пева. Не плаче. Са сличном поруком се овај роман и окончава: „На свој брод нас је Аутор позвао речима ’Дођите, овамо долазите, морам да вам испричам једну тужну повест!’ Тужну повест? Видећемо.“ И ово „видећемо“, овај футур којим се завршава Моравска ноћ, исказ је вере, наде, Истрајавања и Трајања. Нема сумње да Он, ту поруку за будућност, нама, Србима, дошаптава.
Како год маскирао и у какву год кожу облачио своје јунаке, Хандке их истрајно обдарује препознатљивим аутобиографским детаљима. У животну причу Бившег аутора уткан је добар део пишчева животописа. И овде је надградња ослоњена на личну легенду, као што су његови санописи подупрти стварношћу.
У Моравској ноћи често се варирају искази: Код нас на Балкану, или: Код вас тамо на Балкану… Такве рефренске реченице не само да подржавају тоналитет текста него наглашавају и основну лајтмотивску линију и пишчев емотивни однос према том простору. Балкан се помиње и у бројним поређењима. Нешто је лепо или нелепо, добро или лоше, час овако, час онако – као код нас, или код вас на Балкану. Или у Србији. Он је давно, још у младости, усвојио ту Велику земљу на Балкану као свој проширени завичај и своју литерарну тему, стога га српски усуд и пропаст те велике Девете земље дубоко тиште.
Кад хоће да искаже своје разумевање историјских збивања и друштвено-политичких прилика, Хандке ставља две тачке и даје реч возачу аутобуса. Да би изразио своја поетичка уверења и мишљење о савременој књижевности и култури, он примењује исти поступак и даје реч Мелхиору, писцу тривијалних романа и новинару, једној прилично комплексној личности, дубиозног морала, али не без извесне критичке самосвести. Он „полемише“ са Бившим аутором, заступником високе песничке уметности и посебне друштвене задаће писца, покушавајући да и свој поетички избор и камелеонску позицију у друштву образложи општим моралним посрнућем: „Позив писца, узвишени позив: какве ли дрскости! … Доста са том вашом списатељском чашћу. Ако данас треба да има писаца, онда само без части. Да, ми људи данашњи, коначно смо без достојанства. Свети дух нема ништа више са тим шта чинимо, стварамо, и ни једна ствар више није света. … Доста са тим сном о писцу као творцу. … Живели писци аранжери! … Аранжман је све. … На ђубре историје с тобом! Последњи остатак твоје части си ти ионако већ изгубио, тиме што живиш на Балкану и што волиш Балкан.“ Бивши аутор само ћути и слуша шта говори ово пискарало, коме Хандке, не без ироничних примисли, надева име по једном од три витлејемска мудраца, коме је наликовао, према оном како је овај изображаван на романским сликама и скулптурама.
Мелхиор каже да је време песничке књижевности прошло, „песнички језик је мртав … или постоји још само као подражавање“: „Једино мој језик, језик новина, живи. Само он погађа … у средиште, није дављење. … Језик књига једнако је језик журнала. Нема друге истине, нема друге реалности. … Они што инсистирају на том песничком као, наводно, „једином природном и прикладном начину изражавања душе“, заблуђени су десперадоси. Чачкање по души „више не испуњава ниједну књигу“. „Племените душе постоје одвајкада, али пре међу неписменима него међу читаоцима … књига и новина, да не говорим о писцима.“ Он то зна јер је и сам некад био племенита душа и волео књиге о души: „А онда сам насред пута изгубио душу, не питај ме како? … Било је то доброчинство, олакшање. Јер тешка беше душа, много тежа него, наводно, сто двадесет грама, увек терет. Имати душу значило је саосећати, … муцати, тражити спасоносну реч и … не наћи је. … Ослободити се душе значило је немати више проблема. Пре свега немати проблема у говору и писању. Аранжирати, то је значило реченице, за свеједно које стање савремености … и за свеједно коју личност о којој је ваљало писати. … Ако ми неко почне о души, ветру, љубави, идеалима, не верујем му. Он лаже. … Нико од писаца више нема осећања. … Постоји још само вокабулар осећања. А тај вокабулар душе … припада једино нама бездушнима. … Грозан сам, знам то, али сам уједно јасан, те тако ја у свом лошем бићу живим задовољно. … И знам да су и остали лоши, баш као ја, и ти. … Ја сам монструм који кличе. … Ипак, палим се, признајем, само на књижевност.“
И управо стога мрзи Бившег аутора иако му интернет верификује да Он за постојећу књижевност не представља опасност: „Мрзим те јер ти ми још увек, и више него икада, стојиш на путу. Сметаш мојим круговима, и присиљаваш ме да трчим без почетка и краја у својим круговима који су мање задовољство а много више пакао.“ Мелхиор чак прети Аутору да ће га „разнети“ и да никад неће стићи ни у своје корушко село ни на свој брод „на оболелом Балкану“: „А то што је преостало од твојих књига, претвориће се, захваљујући мојој моћи, у дим, … у пушници куће твојих предака. … Слушај нуло која је хтела да буде нешто! … Хтео си да као писац постанеш дух, а шта си постао? Авет!“ Овај помодни текстописац све то изговара „својим школованим гласом … смешкајући се као пред телевизијским камерама“. Он се, иначе, појавио „као оличење љубазности и човекољубивости, али онда, … видите претходно“. Хандке овом дискурзивном реченицом ефектно скраћује поетичку, етичку и политичку лекцију свог „негативног јунака“, која је овде, у повећим изводима, интерпретирана и цитирана управо стога што у њој, на посредан, пародијски начин, писац жестоко трља нос не само својим опадачима него и кројачима данашње повести.
А по повратку на брод, те моравске ноћи, на питање потпитача: Како се ослободио тог „монструма“ (?), Он одговара: „Пожелео сам му да иде дођавола.“ Не заслужује ништа више од презира. И казне – одмах је нагазио на јежа чије су бодље као отровне стреле! Глете, мало сарказма! Или специфичног хандкеовског хумора који почесто има и црнохуморну форму.
У рефлексијама о балканском инату, Хандке вели да је инат био оно једино могуће, „последње средство за доказивање себе, што је зрачило нешто лепо, … нешто што је покретало и сједињавало“. А „да ли је он могао да постане снага? Да изазове – да дозре у – делање?“ Овај брижни писац – и сам велики инаџија, као да је на Морави рођен – често поставља, а ретко одговара на питања.
Он у своју повест уводи Мелхиора, да у његовој „оптужници“ сабере и травестира све грдње и тврдње својих мрзитеља, да прецизно укаже на политичке мотиве те мржње и разобличи њихову моралну позицију. Овај „монструм“ провоцира и вређа, али се више самоозлеђује. Оспоравајући будућност песничког језика, он, истовремено, указује на мане „аранжерске“, „школоване“ књижевности и, посебно, хипокризију плаћеног, услужног новинарстава. „Бездушни“ писци једини су „исправни“ у друштву које корист и интерес претпоставља свакој другој вредности, па и основним налозима моралне савести. Јасно је онда зашто су ту они што држе до свог достојанства и достојности свог стваралачког позива – десперадоси, док су они што мисле да су част и душа реликт прошлости – макар и били свесни своје аморалне улоге – као успешни и друштвено коректни ствараоци, са собом сасвим задовољни.
Премда до краја задржава иронијски тон, Хандке је, очито, сагласан са својим „негативним јунаком“ кад је реч о пројекцији глобалне слике савременог друштва у коме су потпуно поремећени вредносни критеријуми, и посебно обезвређени етички и хуманистички принципи. За разлику од Мелхиоровог сервилног опортунизма, Бивши аутор, Хандкеов алтер его, не једном, изричито каже да је дужност писца да се бори за истину без обзира на дати друштвени контекст. Да сведочи, а не да се прилагођава: „Остани при истини, и тражи је.“
Ма како и колико нестварно замагљивало стварно у Хандкеовом делу, оно непобитно бива наративно огледало савремене историје коју, на свој посве оригиналан и модеран начин, сублимира велики моралист и правдољубац, витез пера који верује у субверзивну моћ књижевности и вредност хуманистичког ангажмана. Ако је и то само још једна романтична илузија, онда нека цео свет иде у п… м…, како се, у једном ТВ интервјуу, по српски, изразио сам писац.
Поред Флобера, Кафке, Фокнера, Хандке каже да воли Хомера и Сервантеса, и да је епски тип са лирским осећањем. Требало би, чини се, додати: са јаким лирским осећањем. Почео је, безмало, као песник и сва његова дела су затрпана стиховима; читаве странице би се простим ломљењем редова могле преобликовати у афористичне стихове. У епизоди с Мелхиором он устаје у одбрану песничке уметности од аранжера популистичке и паперјасте књижевности, шунда и шкарта, на чијим јастуцима дремуцка данашњи читалац. Парадоксалним насловом његове књиге песама, Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света, могао би се насловити цео Хандке. Цело његово дело је побуна унутрашњег против спољашњег света. Више побуна него унутрашњи одраз, унутрашњост спољашњости.

Крај

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *