Громада коју помињу

Пише Владан Радовановић

Објављујемо ауторов одговор на текст Дејана Ђорића штампан у нашем листу (бр. 629) под насловом „Громада коју не помињу“

Одмах ми је изгледала препотентна Ђорићева намера да у своме тексту у Печату 629/2020 „открије структуру“ моје „личности“. Он ни у својој струци није дипломирао, а како да се снађе у струци психолога, у коју није ни привирио?
Због ограниченог простора одабрао сам да одговорим само на важније тачке Ђорићевих бројних необразложених оптужби и бесмислених измишљотина.
Ђорић упорно настоји да обезвреди мој уметнички и теоријски рад. Он, прво из уметничког аспекта, истиче како никада нисам досегао шест концептуалних уметника окупљених седамдесетих око Студентског културног центра. А њих и нисам морао да достижем јер сам био петнаестак година испред њих. Та моја предност се потврђује и када Ђорић, сад из теоријског аспекта, устврди да се никад нисам уздигао „до статуса једног Мишка Шуваковића“, што бар значи да се могу позвати на Шуваковићеве наводе како моја Причињавања (1955) „делују као прото-концептуалистички рад“ (Асиметрични други, Прометеј, 1996, стр. 23) и како сам ја „једини истински неоавангардни уметник у Србији“ (EAST ART MAP, стр. 302). Толико о недосежним концептуалистима.
Затим, поводом Ђорићеве тврдње како се нико не бави мојим радом – што је подвучено и насловом – навешћу поименце посленике културе који су само 2012. године говорили о моме целокупном делу: др Мелита Милин, Биљана Срећковић, Dr Luca Cossettini, Наташа Кристић, Миленко Пајић, Светлана Велмар Јанковић, Саша Јањић, др Никола Шуица, Жарко Рошуљ, др Весна Микић, Милорад Беланџић, др Драгана Стојановић Новичић, др Катарина Томашевић, Ивана Неимаревић, Славко Тимотијевић, Константин Стефановић. Прескочићу осам година и навођење других имена и указаћу на текст „Снови визионара“ на целој страници Новости од 25. августа. У њему се говори о мојој књизи Међу бићем и небићем, објављеној у склопу књижевне награде „Тодор Манојловић“ за модеран уметнички сензибилитет.
Поред тога, могу навести и своје укупне домаће и стране награде макар по групама: 11 за музику, 7 за сликарство и вишемедијску уметност, 6 за књижевност и радиофонију – у шта је увид могућ на интернету. Но све то не би убедило Ђорића ни у шта. Јер он у својој смушености час говори како моју уметност не прате признања, а час недоследно истиче како је, на пример, Љуба Поповић у предности нада мном тиме што није добио ниједну награду!?
Често се наилази и на Ђорићево непознавање историјских чињеница и извесних појмова.
Он, рецимо, наводи погрешну годину оснивања Медиале, произвољно узима годишњицу концептуалне уметности, не схвата како моје дело Молитвени доручак под окриљем Белог Анђела припада уметничким остварењима а не канонизованим радовима, не зна да је Исус Христос на споменицима средњег века одевен у љубичасту хаљину, брка силогизам (логички закључак из два или више судова) с неологизмом (новa реч). Поводом последњег, он се подсмева мојој речи „прочувиђе“, употребљеној у Пустолини (1962), књизи која је 1968. године добила Нолитову награду.
Ако су Ђорићеве увреде и оптужбе смишљене да открију структуру моје личности, десило се да је Ђорић њима, у ствари, насликао свој аутопортрет. Човек који се стара да се поштује православље, који верује у Бога, залаже се за праштање итд. – сурово и примитивно назива одумрлим и полумртвим старог човека који би само волео да га досадни Ђорић, налик монструозном комарцу с Нила, остави на миру да заврши неке своје послове.
А што анонимни смутљивац сматра да сам Ђорићу одговорио „као жена“, толико је бедно у својој увредљивој намери, да је наша култура у незавидном стању ако су њени „најзначајнији“ људи такви. Међутим, ја одбацујем злонамерност тога исказа и узимам га дословно. Веома ценим женска бића, њихову моћну интуицију и стваралачки порив, те поређење с њима узимам у најповољнијем смислу по себе. И ако Ђорићев начин писања спада у „мушки“, то је заиста велика брука за духовни статус мушког рода.
Пошто не желим да ме убудуће овакав начин разговора срозава на ђорићевски ниво и приморава да понављам своје одбране од бескрајно понављаних Ђорићевих напада, овим завршавам дискусије с дотичним критичарем који, иначе, никако не заслужује то име.