Ера трећепозиваца

Будућност Војске Србије

У стварању војничког кадра пропуштено је већ десет генерација, па ће држава бити принуђена да „одмрзне“ обавезно служење војног рока

Прошло је безмало десет година од како је у Србији „замрзнуто“ обавезно служење војног рока. Био је то потез тадашње политичке елите, у складу са неком врстом помодарства која је завладала у земљама региона, па и у значајном делу европских држава. Са дистанце од једне деценије може се рећи да је то била исхитрена одлука која је створила далекосежне проблеме, пре свега у попуни војницима мирнодопске војске, али се последице далеко више осећају у области обезбеђења кадра за ратну војску.

ОПШТЕНАРОДНА ОДБРАНА Мада се после петооктобарских промена 2000. године сматрало да Србија више никада неће ратовати, па да следствено тој чињеници оружану силу треба свести на минималне ефективе, последњих година смо сведоци да су у нашем региону повећани безбедносни ризици и претње. Сагледавајући ситуацију, војни и државни врх се определио за јачање војске, превасходно опремањем савременијим средствима ратне технике.
Некада, у време велике државе, када је на сцени била општенародна одбрана, обуци грађана за одбрану земље посвећивана је изузетна пажња. Тако су ђаци у средњим школама и студенти на факултетима имали посебан предмет који се управо, са теоријског становишта, бавио одбраном земље. Средњошколци су, као круну наставе и практичне обуке, имали гађање из пушке на неком од војних стрелишта. Ако се томе дода обавезни војни рок, па касније циклична обука у ратним јединицама и повремена предавања која су указивала на есенцијалне светске догађаје из арсенала војнополитичких сучељавања, јасно је да је држава штедро испуњавала своје уставне обавезе.

Генерал-потпуковник Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије

ВОЈНИ РОК У актуелно време мирнодопска војска, састављена од професионалних војника, све је старија, а ратна војска све теже обезбеђује пушконоше.
„Србија треба да има војску у којој неће превладавати педесетогодишњаци. Војно и државно руководство предузимају мере у циљу опремања оружане силе савременим борбеним средствима. Потребни су нам и суперсонични авиони и ракете и савремени тенкови и беспилотне летелице… Војска постоји да би обезбедила мир. Никада српска војска није била агресор. Увек је бранила свој народ. Ако нисмо у могућности да финансирамо потребан број професионалних војника, јер то много кошта, онда можемо барем да обучимо младе који ће моћи да стану у строј бранилаца. Далеко смо од ситуације која подразумева да Србија више није безбедносно угрожена. Војска треба да буде спремна да одговори на све изазове, ризике и претње“, каже за „Печат“ председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије Миломир Миладиновић, генерал-потпуковник у пензији, и наставља: „Током агресије НАТО-а на СРЈ могли смо да формирамо четири ратне армије са по 400.000 до 500.000 припадника, јер смо имали два милиона евидентираних војних обвезника. Србија је у јануару 2011. године ‘замрзла’ обавезно служење војног рока, који је постао добровољан. Ако узмемо у обзир да свака генерација становника у нашој држави броји око 60.000 људи, да половину чине жене, долазимо до броја од 30.000 младића, од којих део није способан за војску. Последњих година за служење војног рока добровољно се јави до 2.000 младића. Од замрзавања војног рока десет генерација младића није обучено за одбрану земље, што укупно чини око 250.000 војних обвезника. Тај недостатак немогуће је надокнадити, па се логично намеће потреба да се у наредном блиском периоду ‘одмрзне’ служење војног рока“, истиче Миладиновић.
Према доступним сазнањима, државни и војни врх Србије последњих година разматрао је поновно увођење војног рока. То ће се неминовно и десити, али када, још није познато.
Да би се утврдило шта о обавезном служењу војног рока мисли становништво у Србији, организовано је и неколико анкета. Занимљиво је да се у свакој од тих сондирања јавног мњења више од 70 одсто анкетираних изјаснило за поновно увођење војног рока. Народна је традиција да Србин радо иде у војнике. У прошлости су посебно неговане свечаности испраћаја младића у војску. Догађало се да те светковине превазиђу многа весеља, па и свадбе. Такође је у народу укорењено схватање да младићи у војсци доживе сазревање и да се за то време осамостале за живот.

ЕВРОПСКА ПРАКСА Ако се буде увело обавезно служење војног рока, очекује се да ће војску служити младићи између 18 и 26 година живота. Они ће у јединицама Војске Србије на обуци и мирнодопским задацима проводити три до шест месеци, у чему ће бити одлучујућа реч Генералштаба ВС. Некада, у периоду после Другог светског рата, у нас је војни рок трајао две године, а морнари су имали обавезу да домовини служе чак три године.
У нашем региону професионалне војнике прва је добила Словенија ‒ 2003. године, док су Македонија и Црна Гора без испраћаја у војску остале 2006. Годину касније и Босна и Херцеговина је укинула обавезни војни рок, док је Хрватска војни рок добровољном службом заменила 1. јануара 2008. године.
Осим професионалне војске, што се Европе тиче, комбиновани модели попуне постоје још у војскама Шведске, Аустрије, Русије, Кипра, Данске, Естоније, Финске, Грчке, Турске и Норвешке. У Швајцарској је војни рок обавезан за све мушкарце од 18 до 34 године. Обука траје 21 недељу, а сваке године се иде на дообуку. У Аустрији два пута није прошао референдум да се замрзне обавезно служење војног рока, а актуелно је продужење војног рока. Могућност поновног увођења обавезе служења војног рока разматра се у Мађарској и у Немачкој.
С обзиром на то да је обуставом обавезе служење војног рока престало организовано оспособљавање свих способних грађана за одбрану земље, Министарство одбране анализира ефекте садашњег решења у погледу спроведене професионализације и тражи оптимално решење које је засновано на детаљној процени безбедносних изазова, ризика и претњи, сагледавању сопствених и искустава страних армија.
Попуна војницима највећи је изазов за сваку професионалну армију, а једина гаранција пуног строја јесте – војна обавеза. Реформом наше војске 2010. године одређено је бројно стање од 10.918 професионалних војника и 36.000 припадника мирнодопске војске. Потпуна попуна јединица никада није до краја извршена. Законски је регулисано да професионални војник може да раскине уговор кад год пожели. Ако то одлучи, теоретски гледано, када треба да стане на браник државе, онда то може да наруши борбену способност конкретне јединице.

ДО КАДРА ПОСТУПНО Како остварити попуну војске професионалним војницима? Генерал Миладиновић се залаже да се за почетак обезбеди допуна потребног мирнодопског контингента војника, а онда постепено треба да се „одмрзне“ обавезно служење војног рока и да се генерације младића оспособе за одбрану земље. Тиме би се повећала бројност резервног кадра.
Процес осавремењивања, односно опремања војном техником био би повезан с попуном људством. Војска Србије, по слову Устава, испуњава и трећу мисију, то јест учествује у отклањању елементарних непогода.
„Клуб генерала и адмирала Србије прати све значајно што се догађа у систему одбране. Пре извесног времена упућена је подршка Министарству одбране да се поново формира бригада атомско-биолошке и хемијске одбране (АБХО) јер је то наметнула пандемија вируса корона. Експерти не искључују могућност да у наредном периоду поново букну неке заразне болести. Познато је да у лабораторијама моћних земаља постоје вештачки вируси који у одређеном тренутку могу да буду активирани. Имајући на уму елементарне непогоде, нарочито чињеницу да нас готово сваке године запљусну поплаве, неопходно је формирање и инжињеријске бригаде, са свим потребним материјалним средствима. Та бригада би у миру, између осталог, могла да гради путеве и мостове, поготову у крајевима са оскудном путном инфраструктуром“, указује генерал Миладиновић.
Сваке секунде у свету се за потребе одбране троши око 26.000 долара. Професионална војска кошта много. На Западу су војници многоструко више плаћени од нашег професионалног војника. Тамо се војници спремају за ратовање изван матичне државе, имају другачије законске обавезе. Код нас се војник оспособљава да брани границе Србије и свој кућни праг.
„Клуб генерала и адмирала Србије ће током идуће године организовати округли сто посвећен служењу војног рока. На том скупу ће учествовати представници Министарства одбране, Генералштаба Војске Србије и још неких институција. Биће то прилика да се анализирају предности и недостаци који се односе на обавезно служење војног рока, а и да се из свих углова размотри шта нам је донела професионализација војничког кадра. Чини се да се одвише брзоплето кренуло у професионализацију. Тадашња власт била је спремна да се војска што пре прилагоди стандардима НАТО-а. Али домети нису били значајни, јер је у потребном обиму изостало финансирање. Државни врх је тада био негативно расположен према својој војсци, што је реткост у свету. Тако на пример били су минимизовани резултати у одбрани земље 1999. године. Уместо да јачају војску, они су чинили супротно од тога“, наглашава генерал Миладиновић.
Када се одлучивало о „замрзавању“ обавезног служења војног рока, било је то својеврсно додворавање народу, посебно „татиним и маминим мазама“ који су одрасли у благостању цивилизације. Властодршци су лансирали пропаганду да Србија никада више неће ратовати. Због тога су на сваки начин руинирали своју војску.
Иоле образованом грађанину било је јасно да је реч само о голој пропаганди. Како је време одмицало, тако су међународне прилике постале све сложеније, а ситуација у региону се и даље компликовала. То је наметнуло потребу да имамо савремену војску која ће деловати одвраћајуће од сваке помисли евентуалног агресора да угрози територију Србије. Без добро обучених војника и савременог наоружања одбрана не може да буде ефикасна.
Његош је у стиховима објаснио да „бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“. Чини се да актуелно време намеће опаску да бој бију и светло оружје и срце у јунака. Јер шта ће нам светло оружје ако њиме нема ко да рукује.

3 коментара

  1. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Budućnost vojske Srbije – poučan članak Z. Pešića u pravo vreme

    ODMRZAVANJE obavezno služenje vojnog roka, školovanje vojnog kadra, predvojničke obuke, i što je najbitnije – opremanje vojske savremenim naoružanjem i vojnom opremom u mirnodopsko doba – odvija se u pravo vreme nakon prekida od osam godina. Čelnici bivše vlasti su napravili katastrfalnu grešku što su ugasili vojsku na čelu sa Borisom Tadićem koji je govorio, citiram: Srbija nikad više neće ratovati(!), i odmah pokrenuto uništavanje vojnog naoružanja i topljenje tenkova i drugog vojnog potencijala u Smederevskoj železari. Na taj način propagandno je data poruka Šiptarima-Albncima na KiM, separatističkim masama, da nastave šovinizam i zulume nad Srbima (etničko čišćenje) za stvaranje države Kosovo i Velike Albanije. Zašto mora Srbi da trube kako nikada više neće ratovati (u vreme kada se priprema Briselski sporazum, albanska tapija, da se otme teritorija KiM od Srbije). Neka misle Albanci da li će Srbija ratovati, zašto se Srbija kapitulantski izjašnjava da neće ratovati.

    ULOGA VOJSKE NA SPOLJNOM PLANU (od spoljnog neprijatelja) je prvenstveno da brani integritet i suverenitet, bezbednost države. Ali na unutrašnjem planu (od unutrašnjeg neprijatelja, albanskih separatista) je POLITIČKO (ne vojno) delovanje uskraćeno, blokirano, nije vidjeno na terenu. Samo su državni politički organi zaduženi za političko delovanje, što nije dobro, naprotiv vrlo štetno, što se pokazalo na Kosovu: Albanci su decenijama sa lakoćom sprovodili albanizaciju KiM, zulume i etničko ćišćenje Srba i nealbanaca… kako je to moguće pored tolike državne vojske na KiM koja politički preko vojnih kadrova nema ingerencije da deluje?… Predlog za delovanje.. u nastavku…

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak komentara)

    ULOGA VOJSKE na unutrašnjem planu bezbednosti i odbrane državnog suvereniteta i nacionalnih interesa nije adekvatno zastupljena i primenjena na političkom planu, ne vidi se političko delovanje srpske vojske u smislu bezbednosti u minulim decenijama, primer KiM: rezultati su nula, i manje od toga, vojska je povremeno gradila infrastrukturu, puteve i mostova na KiM, da bi se danas cela teritorija otela-predala Albancima(!). Dopušteno je da albanski separatizam višedecenijski nesmetano deluje do odcepljenja teritorije. U dugom periodu nije bilo srpskog nacionalnog i verskog jedinstva i sloge u samoodbrani. Za razliku od Šiptara-Albanaca koji imaju znažno ideološko i versko jedinstvo u separatističkom delovanju da otmu srpsku teritoriju KiM. Zato je potrebno da se stvori nacionalno i versko jedinstvo srpskog naroda. Na primer, kroz (formiranja):

    SRPSKI NACIONALNI SAVET, da pored državnog političkog faktora za “političko delovanje” da budu uključeni i Vojska srbije, SPC i Dijaspora ako iskaže nameru. Zbog političkog odvajanja SPC od države u odbrani nacionalnih interesa, jedinstva i sloge Srba, Srbija je mnogo izgubila na svim poljima, naročito demografskom pitanju. Nije u redu da SPC bude sklonjena iz političkog uticaja kada ima ogroman verski uticaj i porodične vrednosti na svoj srpski narod? A Sulejman Ugljanin iz Raške-Sandžaka ima pravo da separatistički deluje na Bošnjački narod da se odvoji Sandžak od Srbije? U odnosu na Albance verski uticaj (džamije) je možda i 100% zastupljen, njih niko ne ograničava, albanske političke strukture, da stvaraju nacionalnu slogu i verskoje dinstvo, u odnosu na neslogu i razjedinjene Stbe.
    POLITIČKO DELOVANJE Srpskog nacionalnog Saveta bi se izražavalo kroz forme… (nastavak)…

  3. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak 2)

    POLITIČKO DELOVANJE VOJSKE: U sklopu Srpskog Nacionalnog Saveta vojska da bude aktivna (a ne pasivna) na unutrašnjem planu bezbednosti države. Navodim nekoliko primera za koje nije vidljivo-poznato političko delovanje vojske: Prvi primer, “izjava” igumanije iz manastira Dević (mislim 1987) – da nekada 750 etnički čisto srpska sela za nekoliko decenija postala su etnički čisto albanska sela (koji su uzroci, kakvo je to šiptarsko separatističko delovanje da mora da se iseljavaju Srbi? Kako je moguće da je vojska Srbije po tom pitanju bila pasivna, nije imala nadležnosti da reaguje i POLITIČKI DELUJE u koordinaciji sa državnim organima, SPC i policajcima-srbima koji imaju prisustvo na terenu dogadjaja (opštinski organi, crkve, srpski policajci, pravoslavni narod…), da organizuje samoodbranu i samozaštitu Srba i nealbanaca? Terenska kongrola od dva albanska policajca i jednog srbina policajca (po nacionalnom ključu) je neadekvatnu prolrmu, formalistička? Ili na primer grad u kojem je većinsko stanovništvo pravoslavno, ima veće vojne kasarne u okruženju pretežno Albanaca: pravoslavci se iseljavaju sa jedne strane-polovine grada i naseljavaju na drugu stranu-polivinu grada gde nema šiptara-albanaca (periferno iseljavanje, većinom ispod cene su prodali svoje kuće)? Drugi primer: višedecenijsko iseljavanje Srba, crnogoraca i nealbanaca sa KiM: Kako je moguće da vojska preko svojih organa, bezbednosno-informativnih i istražnih službi nije politički delovala u utvrdjivanje i otklanjanje uzroka? Ima još primera koji su potencijalna opasnost-problematičnost u budućnosti ali o tome drugi put, da ne dužim. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *