Догодине у Уједињеним нацијама

Шта је заправо договорено у Вашингтону прошлог петка, шта нам се спрема у Бриселу, и како на све то гледају Москва и Пекинг?

Србија, барем за неко време, може да одахне, јер у Вашингтону је прошлог петка, 4. септембра, прошла нешто боље од свог председника. Тамо сад није изгубила све што је могла да изгуби, док је Александар Вучић добио пенкало председника САД Доналда Трампа какво на „Амазону“ кошта 21,99 долара (без поштарине) и кључ од Беле куће који можда и не би имао цену да га, исти такав, није добила и делегација Приштине.
Али то не значи и да је приштинска делегација добила исто што и београдска, у том њиховом споразуму који заправо и није само њихов а од кога ће највећу, премда не и искључиву, корист имати једини актер постигнутог споразума који формално прошлог петка није ни био у Овалној соби Беле куће, то јест Израел.

[restrict]

ИНТЕРЕСИ ИЗРАЕЛА Од укупно 16 тачака споразума под насловом „Економска нормализација“, наиме, чак по две и по у обема верзијама – једну је потписао „председник Александар Вучић“, другу „премијер Авдулах Хоти“ – односе се на интересе јеврејске државе Израел; тачка 11 чија се друга половина односи на договор две стране (београдске и приштинске) о „наставку реституције јеврејске имовине из времена Холокауста која нема наследнике нити за њом има потраживања“, тачка 14 којом се стране обавезују да либански Хезболах прогласе за терористичку организацију, те последња, 16. тачка којом се, изнад Вучићевог потписа, Србија саглашава да отвори комерцијално представништво у Јерусалиму већ за две недеље, до 20. септембра, и да своју амбасаду (из Тел Авива) пребаци у Јерусалим до 1. јула 2021, док се – у верзији коју потписује Хоти – наводи да су „Косово (Приштина) и Израел сагласни да се узајамно признају“.
И остаће, барем до даљег, непознато да ли су тачне, или су само злурада подметања, тврдње да с тим у вези Вучић није знао шта потписује док га Трамп није ставио пред свршен чин пред читавом јавношћу, честитајући нашем председнику на храброј одлуци да амбасаду Србије премести у Јерусалим. Тај снимак Вучићеве реакције на ове Трампове речи – листање споразума и поглед упућен ка сарадницима – до сада су вероватно већ видели сви које то занима, и свако је слободан да на основу тога извуче сопствени закључак; у недостатку чвршћих доказа, ми ћемо се задржати на примедби да уопште није незамисливо да су Американци спремни на овакву врсту бахатог подметања. Које је – ако се то уопште догодило, понављамо – Вучић кротко оверио својеручним потписом.
Уколико је пак реч о производу договора, наша је страна ту прошла упадљиво лоше. Јер смо, у замену за наш једнострани уступак Израелу, добили само израелски нож у леђа у виду њиховог признања самопроглашене независности јужне српске покрајине. Што ће рећи да, кад је о овом делу споразума реч, остаје само нада да смо од Израела (и Америке) добили некакво обећање да ова наша љубазност, од које немамо ништа а кошта нас поприлично, неће остати ненаграђена…
Чињеница је и да смо овим уступцима Израелу – од Хезболаха до Јерусалима – нанели штету својим односима с муслиманским светом, а ту пре свега мислимо на Иран који није признао независност Космета, али је чињеница и да је исто то учинило и самозвано Косово. При чему, ради јаснијег сагледавања ситуације, треба имати у виду и да тачка о узајамном признању Косова и Израела у споразум није унета да би се оснажила косовска државоликост колико због тога да би још једна, већински муслиманска држава признала државност Израела. Трамп је то, уосталом, јасно и напоменуо.

ЕКОНОМСКИ БЕНЕФИТИ Овај економски споразум „Србије (Београд) и Косова (Приштина)“, елем, садржи тек 8 од укупно 16 тачака које се, било директно било индиректно, заиста тичу економије и наших економских односа.
И то је и најбољи, по наше интересе, део овог споразума, будући да предвиђа инфраструктурне пројекте који нас ближе повезују с нашом јужном покрајином – изградња ауто-пута и железничке пруге, заједничко коришћење језера Газиводе, да не идемо сад у све остале детаље, с тим што се може приметити и да се ово може схватити и као америчко супротстављање кинеском инфраструктурном ангажману на истом овом простору – а уз то и обавезује такозвано Косово да се прикључи „мини-Шенген зони“ слободне трговине на „Западном Балкану“.
Ово би требало да донесе највећу корист Србији јер Србија већ има највише користи од трговине у оквиру постојећег ЦЕФТА споразума. У 2017. години, последњој читавој години пре него што нам је Приштина увела стопроцентне таксе, наша земља је у остатак ЦЕФТА извезла робу у вредности од 3,1 милијарде евра, док су сви остали заједно укупно извезли робу која достиже тек две трећине ове вредности. Даља либерализација трговине на овом простору, кроз стварање те „мини-Шенген зоне“, ове би тенденције требало и додатно да акцентује.

ПИТАЊЕ ЗАРЕЗА У добре стране постигнутог споразума свакако треба убројати и прву половину већ споменуте тачке 11 (имовина из Холокауста), зато што се она директно односи на физичку и правосудну заштиту Српске православне цркве, но најважнији се бенефит овог економског споразума састоји у самој чињеници да он углавном не задире у питање статуса Косова и Метохије.
Али није тако једноставно. Почев од питања да ли је, иако јесте реч о низу одредаба око којих су се стране споразумеле, овде уопште реч о споразуму у уском значењу те речи. Јасно је, ако ишта, да није реч о билатералним споразумима Београда, односно Приштине с Вашингтоном (као што је Вучић устврдио) јер нема Трамповог потписа уз потписе Вучића и Хотија. А опет, може се аргументовати и да није реч ни о споразуму Београда и Приштине пошто се ни Вучић ни Хоти нису потписали на истом папиру нити испод идентичног текста, тако да је можда најпрецизније дефинисати их као два готово истоветна, унилатерална писма о намерама. Но можда се сва разлика између нечега таквог и правог билатералног споразума заправо своди на разлику између шије и врата…
На Косову је у јавност испливала и првобитна верзија овог споразума, а поређење првобитног са усвојеним текстом даје за право утиску о статусној неутралности коначне верзије. Не само зато што је из ње избачена она фамозна тачка 10 која је – недовољно прецизним речником додуше, али свеједно – говорила о „узајамном признању“ две стране већ и зато што је у првобитној верзији наслов био „Србија–Косово економска нормализација“ од чега је на крају остала само „Економска нормализација“; и зато што у коначној верзији стоји да су се „Србија (Београд) и Косово (Приштина) споразумели…“ док је у првобитној варијанти то гласило, неприхватљиво за наш територијални интегритет, „Република Србија и Република Косово…“; и зато што се прелаз Мердаре назива „заједничким прелазом“ а не „граничним прелазом“ као у првој варијанти…
Проблем се, међутим, и то можда изузетно озбиљан проблем, крије у претпоследњој, тачки 15 споразума: „Косово (Приштина) ће пристати да примени једногодишњи мораторијум на захтеве за ново чланство у међународним организацијама. Србија ће пристати на једногодишњи мораторијум на своју кампању отпризнавања, и суздржаће се од формалних или неформалних захтева другим нацијама или међународним организацијама да не признају Косово (Приштину) као независну државу. Оба договора о престанку ступају на снагу одмах.“
Већ је на први поглед уочљиво да овде нема равнотеже. Приштина се, наиме, обавезала само на једногодишњи мораторијум на своје захтеве за чланство у међународним организацијама, али се није обавезала и на мораторијум на кампању за признавање своје самопроглашене независности. Док се Београд обавезао и на једно и на друго, пристајући да укроти своје напоре за отпризнавање Косова који су и те како почели да дају резултате.
Али можда је и још горе од тога. Део реченице који се односи на обавезе Србије, онај иза зареза („… и суздржаће се од формалних или неформалних захтева другим нацијама или међународним организацијама да не признају Косово (Приштину) као независну државу“), евидентно не садржи било какву временску одредницу. А није јасно, и можда је намерно остављено нејасним, да ли се и на ову обавезу (коју је Србија преузела на себе) односи само онај једногодишњи период о коме је реч у првом делу реченице, испред споменутог зареза. А то би могло да значи, ако се тако протумачи, у најнеповољнијем тумачењу, али и на такво морамо да будемо спремни, и да се овако формулисаним текстом Србија заправо обавезала да се не успротиви захтеву тзв. Косова за улазак у Уједињене нације. А „Косово“ ће у сваком случају такав захтев моћи да поднесе већ догодине, кад истекне мораторијум на који је пристао Авдулах Хоти.
С друге стране, треба подсетити да је у интервјуу „Печату“ још 2016. године Александар Вучић рекао „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка“. И да је сам у више наврата истакао како је спречио да у Бриселски споразум 2013. буде унета одредба о нашој сагласности на улазак „Косова“ у међународне организације, пре свега у Уједињене нације…

РУСИЈА И КИНА А јасно је и да је, у сваком случају, за овако нешто потребна и сагласност Савета безбедности УН. Што нас доводи и до питања нашег савезништва с Русијом и Кином које тамо чувају наш територијални интегритет.
Ово питање поставља се због двеју одредби у споразуму које су очигледно усмерене, у складу с америчким потребама, против интереса Русије и Кине. Против Русије она о „диверсификацији снабдевања енергијом“, против Кине у виду договорене „забране употребе 5Г опреме од стране непоузданих добављача“. Зашто је Вучић уопште дозволио да, у споразум који би требало да регулише економске односе Београда и Приштине, буде унето и нешто што с тим нема никакве везе? А при томе директно иде науштрб нашег националног интереса за што бољом сарадњом с двема сталним чланицама Савета безбедности.
Или му пак треба честитати на томе што се изборио да у споразуму ни Русија ни Кина не буду споменуте експлицитно? И тиме обезбедио маневарски простор за креативно неразумевање онога што је писац желео да поручи овим одредбама. И што је – како показује поређење првобитне и финалне верзије – из текста успео да избаци обавезу куповине (америчког) течног гаса и обавезу протеривања непожељне 5Г мреже у року од пет година, уз пропратни задатак да у овом погледу сарађујемо с регионом који је читав у НАТО-у па је унапред разложно очекивати да ће поступити по америчком наређењу…
На који ће начин Русија и Кина прочитати Вашингтонски споразум у делу који се њих (ин)директно тиче? Њихова реакција на епизоду са столицом на коју је Вучић био постављен испред Трампа у фотељи – Вучић је „изгледао као запослени суочен са својим шефом“, описаће кинески „Глобал тајмс“, портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова била је и још оштрија – протумачена је као „демонстрација хегемонског стила САД“ у којој је Вучић испао немоћна жртва.
Немогуће је сад проценити и да ли ће пропратна жртва ове ситуације постати и његов лични однос с председницима Русије и Кине, Владимиром Путином и Си Ђинпингом, уосталом, то ће умногоме зависити од степена њиховог разумевања за позицију у којој се српски председник нашао у Белој кући. Али свакако да не треба очекивати да ће због тога штету доживети и подршка коју Русија и Кина пружају територијалном интегритету и суверенитету Србије у складу с Резолуцијом 1244, као што је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров изричито и рекао Вучићу у телефонском разговору после његових доживљаја у Вашингтону.
Након којих су, у Бриселу, сада под покровитељством Европске уније, настављени разговори „у оквиру пута ка свеобухватном споразуму о нормализацији односа Косова и Србије“, како је рекао ЕУ посредник Мирослав Лајчак.
Што значи да нам у наредном периоду само остаје да протумачимо колико се озбиљно у Бриселу иде ка том споразуму. И да ли Брисел у томе има подршку Вашингтона. Или ће, насупрот томе, задовољен после споразума који је постигнут у Овалној соби, Вашингтон одлучити да не притисне Србију да се споразуме и у Бриселу. И шта је Вашингтонским споразумом администрација Доналда Трампа уопште желела да постигне. И шта ће се догодити кроз годину дана, кад истекне онај мораторијум. И како ће на све то реаговати Русија и Кина… Питања је више него јасних одговора. А њих ћемо сазнати тек догодине у Уједињеним нацијама. Па ће нам тада постати јасно и шта нам се заправо минулог петка догодило у Вашингтону.

[/restrict]

Један коментар

  1. Питање: Како то неко може да потпише споразум са нечим или неким што не прзнаје и кога не прзнаје? Дргим речима са непостојећим!?

    9
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *