(ДИС)КОНТИНУИТЕТ

Протекли избори били су питање опстанка српског народа у Црној Гори, тамошњих епархија СПЦ и читаве миленијумске српске националне и државне традиције. Шта би се десило да је, којим случајем, још четири године о(п)стала постојећа власт, која је дубоко загазила у кроатолико расрбљивање Црне Горе?

Када се жели истаћи значај неке појаве, процеса, одлуке, резултата или сусрета обично се, с мање или више оправдања, користе речи преломни, пресудни, судбински, далекосежни, историјски… До првог следећег сличног разлога и потребе за аналогном квалификацијом. Ако се такве прилике намноже или се „јаке речи“ претерано користе, све може да се обесмисли. Мада, у свету постоје региони презасићени важним догађајима, те је често помињање наведених одређења сасвим оправдано. Пример балканског „потконтинента“ то најбоље потврђује. Ето, спектакуларно потписивање у Овалном кабинету ради Трамповог рејтинга јесте снажно одјекнуло, али се и даље јаче тресе политичко тло после парламентарних избора у Црној Гори одржаних неколико дана раније. По свој прилици, пораз клептократске и антисрпске власти у Подгорици за нас ће имати епохалнији значај.

[restrict]

КОНТРАПРЕУМЉЕЊЕ (Пре)дуго је трајао црногорски експеримент. После Ђиласовог новинског прогласа док је Други светски рат још трајао, уследиле су деценије титоистичког обликовања „накнадне нације“, јачања њене посебности и изградње државности. Десетковање свештенства и темељна атеизација, регистровање октроисане црногорске националне припадности у пописима становништва, „кључ“ приликом постављања на важне функције, напредовање у каријери захваљујући истицању југословенско-револуционарних тековина, рушење Његошеве капеле и подизање Мештровићеве ругобе на Ловћену, неретко „непринципијелна коалиција“ са осталим републикама у бившој СФРЈ, а против Србије, све израженија центрифугалност у процесу југословенског „разби-распада“ и коначно одвајање од Србије у монтираном референдуму – све то и много тога другог показивало је шта је коначни циљ.
Веровало се да је „преумљење“ при крају, да само треба ставити тачку на национално конвертитство и да је процес „етно-инжењеринга“ неповратан. Остао је још само обрачун са последњим „реметилачким фактором“ – Српском православном црквом – како би се „дифузија идентитета“ (З. Џокић) и дотадашња дуалност, преко несрпства, завршили у екстремном, усташоидном антисрпству. Међутим, Божје чудо у виду вишемесечних литија супротставило се демонској работи. Видело се да искомпромитовани режим нема ефикасан одговор и спас је потражио у парламентарним изборима, и то пре него што миран отпор постане још ефикаснији, полуге власти потпуно попусте и економске последице пропале туристичке сезоне услед заразе донесу јесењи колапс. Расписао их је и – изгубио.

ЕЛЕКТОРАЛНА ГЕОГРАФИЈА Масован излазак на биралишта (76,65%) наговештавао је, али не и сигурно указивао на резултат. Расподела броја и процената гласова, као и освојени скупштински мандати нису на први поглед осликавали размере пораза владајуће групације, доказано вичне разним (пост)изборним марифетлуцима. Према првим калкулацијама, чињеница да постоји само један посланик предности за шаролику опозицију, коју јесте окупљао антирежимски мотив као „најмањи заједнички садржалац“, али која је, с друге стране, имала дијаметрално супротне ставове о бројним кључним питањима – није оправдавала победничку еуфорију. Међутим, један једини недостајући посланик доноси пораженима губитак власти и свих деценијама стицаних привилегованих позиција, што, даље, значи и отказивање лојалности коалиционих партнера. Једна странка (два посланика) то је већ најавила, логично је да исто учине и посланици странака бошњачке и албанске мањине (пет), који, по правилу, прагматично иду уз сваку власт. То је већ комотнија, мада и хетерогенија већина за победнике, уз врло вероватно осипање дојучерашње владајуће странке и могуће „прелетачевиће“.
Ипак, праву слику дебакла режима даје изборна географија. Од 21 општине, плус Главни град Подгорица (унутар које су Голубовци и Тузи засебне општине) и Цетиње са статусом Пр(иј)естонице, према подацима Државне изборне комисије апсолутну или релативну већину блок од три опозиционе листе освојио је чак у 15 (https://rezultati.dik.co.me/)! Успео је то и у оним најмногољуднијим и најпространијим – Подгорици (без Тузи), Никшићу и Пљевљима. Сада већ бивша власт успела је да „остане у седлу“ само у Бару, неким чудом у Шавнику и традиционалном монтенегринском упоришту Цетињу. Такође, против њене смене очекивано се гласало и у општинама са већином или значајном заступљеношћу бошњачког/муслиманског и албанског становништва лоцираним дуж границе са Албанијом и косовско-метохијским делом Србије, што је посебно геополитички значајно. Микропросторна представа на нивоу насеља и изборних места још упечатљивије сведочи о победи опозиције. Све то у великој мери поклапа се са савременом етничком картом, а индикативно је да много више одговара просторној дистрибуцији резултата референдума из 2006. године.

ПИТАЊЕ СРПСКОГ ОПСТАНКА Протекли избори нису били само ствар уобичајене провере политичког опредељења грађана, па чак ни мирне смене једне вишедеценијске, криминализоване, псеудодемократске номенклатуре на чијем челу ће још неко време остати уздрмани председник. Били су питање опстанка српског народа у Црној Гори, тамошњих епархија СПЦ и читаве миленијумске српске националне и државне традиције. Јер, шта би се десило да је, којим случајем, још четири године о(п)стала постојећа власт која је дубоко загазила у кроатолико расрбљивање Црне Горе? Сигурно не би повукла Закон о слободи вјероисповијести, већ би га, охрабрена, хитро и на наглашено осион, чак репресиван начин спроводила. Према сопственом предизборном обећању, свештенике и монахе би протерала, а отете светиње доделила својој, државној „цркви“. У страху од бесперспективности и репресије, за њима би, одмах или временом, пошли и бројни верници. На следећем попису само најхрабрији и спремни на сваку врсту страдања изјаснили би се као Срби и да говоре српским језиком, а на оном 2031. било би их мање него данас у Хрватској – монтенегринској земљи идолу. На ћирилицу нико не би смео ни да помисли. Нису ли сваку сумњу у овакав могући епилог одагнали (и) митинзи „патриота“ на Цетињу 3. септембра и у Подгорици 6. септембра?
Српски идентитет био би на тај начин дефинитивно избрисан, а Црна Гора и Црногорци полатињени и прикачени Западној цивилизацији којој суштински не припадају. Наметнуто радикално конвертитство произвело би шизофрену, „растрзану земљу“ (С. Хантингтон) чији би кључни постулати самоодређења били засновани на дисконтинуитету са сопственом историјом и прецима, радикалној негацији изворне националне припадности, фалсификованом дукљанству и увезеном црвенохрватству, тј. не само на несрпству већ на милитантном антисрпству. Тако би Србија између своје југозападне границе и Јадранског мора добила трајно непријатељску државу, спремну на стално деструктивно деловање посредством Рашке области као специфичног „мостобрана“. Не би било изненађење да се виолентни црногорски Срби, свесни шта их чека, свему овоме жестоко и на све начине супротставе. И ето идеалног амбијента за конфликт, братоубилачки рат, мешање са стране и експлозију балканског „бурета барута“. Уз измољену Божју помоћ, захваљујући срећи и памети, и само једном посланику предности, такав сценарио је избегнут.

СТРАТЕШКИ СМЕР Знајући да осамостаљењем Црне Горе, запречавањем приступа Србије мору, опредељењем за ЕУ и нарочито антируским курсом и утеривањем земље у НАТО завршава додељену геополитичку улогу због које му је Запад све толерисао, одлазећи режим и његов предводник несумњиво су знали да послодавцима више неће бити потребни. Стога, да би политички преживели, кренули су путем који је донедавно гарантовао успех – у изградњу новог идентитета посредством ширења страха од великосрпског експанзионизма, од кога, ето, само они задржавањем на власти могу да одбране младу, евроатлантски оријентисану црногорску демократију. Исти тај Запад убрзо је схватио да је подржавање острашћених штићеника контрапродуктивно. Само су биле битне гаранције да Црна Гора неће (и не може) релативизовати чланство у НАТО-у и стати „на европском путу“, да се спољна политика Црне Горе неће мењати у проруском и прокинеском смеру, да ће остати признање тзв. независног Косова, да се неће покретати преиспитивање монтираног референдума о независности, да ће на темељима и инерцији литија снажна енергија обнове српства Црногораца и Црне Горе постепено бити „испумпана“, те да ће без реваншизма проћи смена власти која ће добити довољно времена да уништи главнину обострано компромитујућих доказа.
Када је постало извесно да ће у постизборној страначко-коалиционој констелацији све то бити испуњено – Запад је „дигао руке“. Са стишавањем тријумфализма, видеће се да у наредном периоду нове, транзиционе власти неће моћи много да учине. Штавише, могуће је да разочарају своје присталице. Сходно томе, нужно је поставити објективно оствариве циљеве, међу којима су кључни: одстрањивање раније и стварање нове, компетентније и мање коруптивне администрације, а нарочито војске, полиције и безбедносних служби (укључујући адекватну заступљеност Срба), повлачење Закона о слободи вјероисповијести, прекидање антисрпске кампање укључујући и фалсификовање историје, пресецање „пипака“ београдске логистике старог режима, тражење решења за катастрофално стање економије превише зависне од туризма, раскидање неприродног неформалног антисрпског савезништва са Хрватском, Албанијом, Федерацијом БиХ и тзв. Косовом, те логично и свеобухватно (пре)оријентисање на Србију, одговорно припремање и спровођење пописа становништва 2021, а нарочито омогућавање потпуно слободног изјашњавања о националној, верској и лингвистичкој припадности. Неизоставан задатак биће чишћење бирачких спискова и припремање следећих парламентарних и председничких избора. Тек би они требало да буду стварно историјски и да резултирају таквим страначко-политичким односима који ће омогућити повлачење признање тзв. Косова, поновно профилисање Црне Горе као српске државе и у перспективи, у адекватним геополитичким приликама – зашто да не – уједињење са Србијом. Јер, када би било добро да постоје две национално истородне државе, и даље би постојале две Немачке.

[/restrict]