Демократија и национална мудрост

Истинска демократизација Црне Горе као услов националног ослобођења и стабилности

Oднос према режиму Мила Ђукановића од стране разних друштвено-политичких кругова у Србији одличан је показатељ њиховог става према, макар формално, сопственом народу али и демократији. По правилу су Ђукановића подржавали и подржавају они који ниподаштавају Србе и њихове националне интересе иако се лажно представљају као заговорници грађанских вредности (који, када су то искрено, никога не угрожавају на тај начин). Нећемо се сада бавити и онима који индиректно подржавају Ђукановића, нападајући наше верске или политичке чиниоце у Црној Гори, уз перверзна образложења да нису довољно национални у српском смислу. За предстојећу причу битно нам је стављање фокуса на отворене „милофиле“.

НАТО ЛОБИСТИ И МИЛО Они који су то до јуче били склони Ђукановићу јер су пре свега НАТО лобисти а он је црногорски брод усмерио ка евроатлантској луци, више се много не баве Милом. Као наводно „разумног политичара“ бранили су га од патриотске јавности Србије и учествовали у његовој кампањи у Црној Гори а сада су га напрасно заборавили. Очито су њихови геополитички ментори добили довољно чврсте гаранције да нова црногорска власт неће покретати питање евроатлантског статуса своје земље (што је и паметно јер је у Црној Гори пре свега битно да наш народ добије већи простор за национални опстанак). Тако је, изгледа, Мило пуштен низ воду јер је његова одбрана сада тешка и неизвесна.
Стога су се НАТО пропагандисти у Србији посветили другим пословима, на пример величању тзв. Вашингтонског споразума и нападима на Русију. При томе тврде да им је битно да се најбоље заштити српски интерес. Нису они, као, проамерички настројени ни због чега другог већ зато што је то добро за Србију. Но, колико је стварно тако лако је сагледати ако се подсетимо шта су до јуче говорили и писали о Ђукановићевом режиму који је свим силама радио на затирању српских корена Црне Горе и још идентитетски свесног нашег народа у тој држави. Ради се, углавном, о обичним преварантима којима није стало до свог народа. То што је у црногорском контексту сада прагматично да се помиримо са НАТО судбином, не значи да промотoри тог пакта који су до јуче били уз Ђукановића нису олош (част изузецима који нису тако поступали).

[restrict]

ЂУКАНОВИЋЕВА АНТИ-СРБИЈА Другу категорију „наших“ Ђукановићевих апологета представљају екстремно другосрбијански кругови, односно друштво које чини тзв. анти-Србију. Они су и даље, за разлику од примарних НАТО лобиста уз Мила, те и даље нападају његове опоненте у Црној Гори, односно Србију. Једни то раде и професионално док други само из убеђења. Знамо каква су она: патолошка. Назовимо их аутошовинистичким или национално мазохистичким. Потка свега је острашћено деловање против сопственог народа а за рачун његових регионалних и других противника.
Разни изданци те екипе су током ратова за југословенско наслеђе тврдили да је српски национализам офанзиван и опасан, односно да нужно прераста у шовнизам, док је национализам других народа одбрамбен и позитиван. Аплаудирали су бомбардовању наше земље 1999. Залагали су се за копнену инвазију на Србију и њену окупацију. Нарицали су због туђих жртава док су багателисали српске. Говорили су о денацификацији Србије иако једино српски народ у нашем окружењу има антифашистичку традицију и био је објекат нацистичких погрома током Другог светског рата. Наметнули су накарадно супротстављање „грађанског“ свему „националном“ ако је то у српском смислу (у другим случајевима не проповеда се некомпатибилност грађанског и националног).

КАМУФЛИРАНИ БОЉШЕВИЦИ Све у свему, случај Мила Ђукановића сликовито показује колико су они (било из прве или друге описане категорије) којима су код нас деценијама уста пуна западних вредности, демократије, Европске уније, грађанских права – заправо најчешће обични преваранти а неретко и социопате. Протекла или још актуелна подршка црногорском диктатору који је негација свега набројаног, највише говори о њима и њиховом вредносном оквиру. Неко ко је демократа не може да подржава тоталитарно-криминалног вођу какав је Мило без обзира што је он, на пример, за НАТО или ЕУ.
Ради се о групама и појединцима који све наведено грубо злоупотребљавају за обављање разних пропагандних послова или у неким случајевима ради рационализације личних фрустрација из којих протиче србофобија. О демократији и либерализму често ништа и не знају јер су у питању, по правилу, деца титоизма; плодови бољшевизма антисрпске провенијенције који су се пресвукли у одоре које су им деловале победнички у доба пада Берлинског зида, иако о њима суштински ништа не знају. А да знају запањили би се јер темељи модерног Запада нису ни анационални а камоли антинационални. На страну актуелне девијације које и њега полако воде у пропаст! То је већ друга тема.

„ДЕМОКРАТСКИ“ ТИТОИЗАМ Када су бољшевици долазили на власт у неким земљама као што је Румунија, одустајали су од накарадне аутошовинистичке конструкције. Брзо су се трансформисали у национал-комунисте. Ипак су тамо Румуни водили коло. Код нас нису. Аутошовинизам српских бољшевика био је подгреван шовинизмом њихових другова из редова нација са којима су Срби имали колизију интереса. Они су се само правили да су интернационалисти док су били пуки србофоби као и многи њихови сународници. Један од њих, Ј. Б. Тито, постао је југословенски диктатор и имао је пресудну реч у обликовању југословенске заједнице и њеног система. Отуда је он од почетка био антисрпски а како је време протицало постајао је то у све већој мери док су они српски комунисти који су почели да схватају о чему се ради (а нису били спремни кротко да ћуте) бивали одстрањивани.
Они који у Србији дувају у Ђукановићева једра, најчешће су духовно обликовни у поменутом миљеу или су подмладак најгорих српских титоиста. Тако је макар за себе данас понекад и тврдили да су постали монархисти, равногорци или нешто друго што има традиционално десничарски призвук. А што се Мила и његових следбеника у Црној Гори тиче, они своју политику јавно заснивају на коминтерновским принципима. Као од њих су у нечему одступили али чувају „позитивне тековине“ титоизма у комбинацији са новоусвојеним западним вредностима. Све је то лаж. Нема код њих ни демократије, ни људских права, нити универзалних вредности. А генерално не постоје позитивне тековине титоизма. Ствар се на крају своди на то да су Срби проглашени за непожељан елемент који је допуштено газити, а све друго осим пљачке националног богатства и сарадње са мафијашким картелима је небитно. То је носећи стуб садашњег ДПС-а.

РАЂАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ? Тако смо стигли до актуелног стања у Црној Гори и очекиваног формирања нове владе. Три опозиционе коалиције које су победиле на протеклим парламентарним изборима усагласиле су неколико принципа из којих произлази опредељење да брзо демонтирају ауторитарни, квазидемократски систем и успоставе либерално-демократска правила игре и истинске грађанске вредности. Српском народу у Црној Гори ништа више од тога не треба. Он не жели да буде, да парафразирам Орвела, равноправнији од других већ се бори за то да не буде дискриминисан. Зато је за њега, али ако боље размисле и друге грађане Црне Горе, од егзистенцијалног значаја да се у тој земљи коначно анулира хибридни титоистички систем.
Демократија подразумева право да цвета хиљаду цветова а на грађанима је да се слободно определе за оно што им највише одговара, односно да се залажу за све што је део њиховог идентитета или убеђења. То важи за национално, верско, политичко и свако друго опредељење. Отуда, сада је најважније да Црна Гора добије владу која је у стању да спроведе брзо ослобађање институција од тоталитарног наслеђа те да макар отпочне процес дубинске демократизације земље.
Онда ће, релативно брзо, уследити неки нови избори, где ће се грађани опредељивати „за“ а не „против“, али при томе ДПС (или било ко други) више неће бити у прилици да се ослања на десетине хиљада фантомских гласова, да навелико купује праве гласове и води полицијско-медијску кампању налик оној какву су водили нацисти и бољшевици када су на почетку своје владавине по једном организовали вишепартијске изборе (које су нацисти, узгред буди речено, у релативном смислу добили у марту 1933, док су руски комунисти доживели дебакл и на таквим изборима у децембру 1917. али су онда силом елиминисали Скупштину).

ЂУКАНОВИЋЕВЕ ОТРОВНЕ ИГРЕ Иако ме лично боли када чујем да се до даљњег неће мењати застава и химна Црна Горе па и став према Косову – разумем да је то за сада рационално. Битно је да буде формирана влада која ће ослободити Црну Гору тоталитарних окова а онда ће ствари доћи на своје место. Они који сада из Србије, и то преко бројних медија, нападају факторе који се спремају да формирају нову власт да су „издали Србе“, хтели то или не, раде за Мила Ђукановића (неки су ту сигурно његови лобисти или перфидно раде за његове утицајне пријатеље у Србији).
Тиме поткопавају могућност да се Црна Гора ослободи исконског зла те да тамошњи српски народ продише. Било која комбинација која би у овој фази укључивала Ђукановића или чак ДПС без њега, била би у функцији очувања садашњег стања које је за наш народ малигно. У циљу тога се сада пуштају у оптицај разне лажи, од списка министара у новој црногорској влади до прича да ће српске партије пристати да „све остане исто“ на штету Срба.
Друга страна медаље је да српски народ у Црној Гори, односно оне политичке снаге којима је он дао своје поверење, морају да инсистирају да у будућој влади на кључним местима буду они људи који могу и умеју да муњевито деинсталирају кључне механизме Ђукановићевог система и учине да лажно демократске институције иза чијих кулиса се крио ауторитарни, антисрпски режим, постану макар ограничено либерално-демократске. Демократска култура се не стиче преко ноћи али систем је могуће брзо ослободити тоталитарних стега. Нашем народу је и то довољно за почетак. Али да би тако било он и његови политички експоненти не смеју да се опусте. Не треба бити неконструктиван али ни пасиван.

ЛИБЕРАЛИЗАМ VS. ТОТАЛИТАРИЗАМ И – „СЛОБОДАРСКЕ“ УСТАШЕ

Грађанске вредности и модерни национализам – борба за права свог народа – рођени су заједно. То су изданци класичног либерализма. А тај термин је изведен из латинске речи liber што значи „слободан“. Ради се о залагању за права појединаца али и народа. Обе слободе, и индивидуална и национална, ту иду заједно. И нема места изузецима. Нормално је да се свако бори, до одређених граница после којих се улази у сферу цивилизацијски неприхватљивог, за своје интересе, али не и да се некоме априори негира такво прво.
То су већ „достигнућа“ тоталитарних идеологија и система. Онај систем у коме смо ми деценијама живели а који ту спада – у питању је титоистичко-бољшевички поредак – делио је народе на начин који је потпуно у супротности са либерално-демократским погледом на свет. Национално питање је, ако не одмах, онда убрзо после оснивања Комунистичке интернационале (1919) – постало превасходно средство револуције. Мање на основу објективне процене положаја, више на основу политичке сврсисходности, нације су разврставане у две групе.
Прву су чиниле наводно потлачене, угњетаване нације – и са њиховим националистичким организацијама требало је сарађивати у рушењу поретка. Другу групу су чиниле „владајуће“, „хегемонистичке нације“ – оне чије елите су имале доминанту улогу у земљама које нису биле по вољи Коминтерне. За те народе комунистички лидери су мислили да представљају ослонац режима, пошто су били окосница полиције, војске, администрације.
„Владајуће нације“ су често добијале разне епитете, које не би требало да додељују заговорници свеколиког братства и солидарности међу народима. Тако, не само да се говорило о „хегемонији српске буржоазије“, већ и о „великосрпском хегемонизму“ – значи о нечему за шта је наводно одговоран и српски народ. С друге стране, када су биле у питању тзв. потлачене нације, биле оне то стварно или не, њима је скоро све толерисано. У коминтерновским списима припадници разних сепаратистичких милитантних покрета, па и хрватске нацисте тј. усташе – у неким периодима су третирани као „борци за народну слободу“.

ДЕМОКРАТСКО-НАЦИОНАЛНИ ПУТ Ако се Црна Гора демократизује, у наредној фази Срби ће, и то на начин да никога добронамерног не угрожавају, имати право да отворе питање језика, заставе, ћирилице, наставних програма, химне и још много чега друго. Наравно, и да први пут од нестанка Краљевине Црне Горе или Краљевине Југославије имају слободан попис становништва у Црној Гори. Ако нема другог решења – ако је код дела популације неповратно заживео измишљени црногорски национални идентитет – нека постоје српске, црногорске, албанске и друге школе или одељења са засебним програмима. Креативна решења су могућа и у другим областима. Па нека свако бира куда ће и како ће. Срби не треба никоме ништа да намећу, али недопустиво је и да њима било ко нешто противно њиховој вољи и интересу натура. Успостављање у Црној Гори истинских грађанских принципа треба да води суживоту у духу изреке „ни по бабу ни по стричевима“.
Зато не треба правити раздоре у Црној Гори, нити водити из Србије прљаву пропаганду у стилу „Срби нису добили ништа“. Добиће оно што у демократском систему припада и Албанцима, Муслиманима, оним Црногорцима који себе не сматрају Србима и припадницима других народа, и то нам је доста! Ни више ни мање не тражимо, али услов за то је, понављам, демократизација Црне Горе. На њој енергично треба инсистирати, што не значи да Срби треба да се одричу права која им у демократском систему припадају. На њима упоредо са демократизацијом Црне Горе морају да инсистирају.
Уосталом, она су део правог (а не лажног са којим смо углавном имали посла) либерално-демократског мозаика. Српски политичари у Црној Гори, СПЦ и наше тамошње националне организације сада су на потезу да допринесу његовом хармоничном уклапању. И то тако да покушају да колико је то могуће превазиђу лажну српско-црногорску поделу. Нема разлога да сумњамо у њихову добру вољу и компетентност. Напротив, дужни смо да им помогнемо а не да им отежавамо реализацију демократске транзиције од које зависе српски интереси у Црној Гори. Шансу да у Црној Гори учинио нешто за свој народ коначно смо добили и не поигравајмо се неодговорно са њом!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *