ЧУВАРИ СВЕТИЊА У ОКУПАЦИОНОМ ПЕРИОДУ

БЕСПУЋА АЛБАНСКЕ ИСТОРИЈЕ

Косовски Албанци изменили су пословицу „ако не можеш да их победиш, онда им се придружи“ у „ако не можеш да их уништиш, онда их присвоји“, и због тога се својски труде да докажу да су српске светиње на Косову заправо њихове, све се надајући да ће из тога извући и додатну корист у изградњи сопственог лажног идентитета

Мало ме баш брига за манастире. Ако бих морао да бирам да заштитим манастир, или неке људе у енклави – пусти манастире, спасавај људе. Стално нам говоре да заштитимо манастире, а шта ће бити ако не буде било људи који ту долазе да се моле Богу. Мислим, манастир је грађевина – рече у интервјуу за један хрватски јутјуб канал најнедуховитији хуманиста међу хумористима и најнехуманији хумориста међу хуманистима Зоран Кесић.
Не дајући одговор на питање зашто би и од кога уопште и манастире и људе требало штитити у нормалној „држави“, што по њему Косово свакако јесте, Кесић износи тврдњу сасвим неочекивану за једног атеисту, што судећи по његовим коментарима он свакако јесте – цркве и манастири без молитве Богу ничему не вреде. Да ли би рекао да ни Колосеум без гладијатора више ничему не вреди и нема никакву сврху? Пирамиде без фараона могу бити само згодан извор за грађевински материјал (милиони кубних метара врхунског камена). Чувене буде из авганистанске провинције Бамијан исклесане у 6. веку немају више никакву сврху, јер тамо више нема будиста, па их треба разнети експлозивом? А, чекајте, па управо то су талибани и урадили 2001. године. А Палмира? Па у тој античкој лепотици људи не живе још од краја 11. века и онда је сасвим оправдано што су је екстремисти из Исламске државе готово сравнили са земљом по освајању 2015. године. Кесићев став да је културно наслеђе без људи сасвим беспотребно и безначајно, као што видимо, у модерном свету деле припадници најекстремнијих и најфанатичнијих злочиначких организација какве су талибани и Исламска држава.
„Такав сам Србин да ми је битнији један човек од сто манастира. Век човека је 70-80 година, а век манастира су векови и векови, али ми је занимљивији човек. Са човеком могу да причам, са манастиром не могу“, додао је. По свему судећи, и не воли да чини много више од приче. Штитио би људе, али нисмо упознати са било каквим покушајем хуманог Кесића да заштити било кога од Срба угрожених на Косову. А ни да је иједном детету у Ораховцу, Штрпцу или Грачаници однео макар чоколадицу. Али воли да прича па прича са уважавањем и симпатијама и са човеком који каже како су, у време „док је део Хрватске био окупиран, постојали сви разлози да се каже Срби су крвници који су нас окупирали“. Шта мислите колико би времена Кесић провео у разговору с особом која би му рекла да је у било које време, па чак и покоља Срба у НДХ, било оправдано рећи да су „сви Хрвати крвници“? Све ово, као и много тога другога, ствара сумњу да је Кесић не само случајни Србин него и случајни човек.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *