БЕСПУЋА АЛБАНСКЕ ИСТОРИЈЕ
Косовски Албанци изменили су пословицу „ако не можеш да их победиш, онда им се придружи“ у „ако не можеш да их уништиш, онда их присвоји“, и због тога се својски труде да докажу да су српске светиње на Косову заправо њихове, све се надајући да ће из тога извући и додатну корист у изградњи сопственог лажног идентитета
Мало ме баш брига за манастире. Ако бих морао да бирам да заштитим манастир, или неке људе у енклави – пусти манастире, спасавај људе. Стално нам говоре да заштитимо манастире, а шта ће бити ако не буде било људи који ту долазе да се моле Богу. Мислим, манастир је грађевина – рече у интервјуу за један хрватски јутјуб канал најнедуховитији хуманиста међу хумористима и најнехуманији хумориста међу хуманистима Зоран Кесић.Не дајући одговор на питање зашто би и од кога уопште и манастире и људе требало штитити у нормалној „држави“, што по њему Косово свакако јесте, Кесић износи тврдњу сасвим неочекивану за једног атеисту, што судећи по његовим коментарима он свакако јесте – цркве и манастири без молитве Богу ничему не вреде. Да ли би рекао да ни Колосеум без гладијатора више ничему не вреди и нема никакву сврху? Пирамиде без фараона могу бити само згодан извор за грађевински материјал (милиони кубних метара врхунског камена). Чувене буде из авганистанске провинције Бамијан исклесане у 6. веку немају више никакву сврху, јер тамо више нема будиста, па их треба разнети експлозивом? А, чекајте, па управо то су талибани и урадили 2001. године. А Палмира? Па у тој античкој лепотици људи не живе још од краја 11. века и онда је сасвим оправдано што су је екстремисти из Исламске државе готово сравнили са земљом по освајању 2015. године. Кесићев став да је културно наслеђе без људи сасвим беспотребно и безначајно, као што видимо, у модерном свету деле припадници најекстремнијих и најфанатичнијих злочиначких организација какве су талибани и Исламска држава.
„Такав сам Србин да ми је битнији један човек од сто манастира. Век човека је 70-80 година, а век манастира су векови и векови, али ми је занимљивији човек. Са човеком могу да причам, са манастиром не могу“, додао је. По свему судећи, и не воли да чини много више од приче. Штитио би људе, али нисмо упознати са било каквим покушајем хуманог Кесића да заштити било кога од Срба угрожених на Косову. А ни да је иједном детету у Ораховцу, Штрпцу или Грачаници однео макар чоколадицу. Али воли да прича па прича са уважавањем и симпатијама и са човеком који каже како су, у време „док је део Хрватске био окупиран, постојали сви разлози да се каже Срби су крвници који су нас окупирали“. Шта мислите колико би времена Кесић провео у разговору с особом која би му рекла да је у било које време, па чак и покоља Срба у НДХ, било оправдано рећи да су „сви Хрвати крвници“? Све ово, као и много тога другога, ствара сумњу да је Кесић не само случајни Србин него и случајни човек.
[restrict]
ПРОДУЖЕТАК УНИШТЕЊА ДРУГИМ СРЕДСТВИМА Косовски Албанци, међутим, не деле Кесићево мишљење о неважности цркава и манастира без људи, па чак им ни гробља нису неважна. Гробља не могу баш да присвоје, па те непожељне сведоке српског бивствовања на Косову и Метохији већ деценијама систематски затиру. Најновији такав случај забележен је пре свега неколико дана када су у селу Жаково код Истока не само разрушени надгробни споменици православних Срба него су им и гробови раскопани, а кости расуте. Али, што би рекао Кесић, ти гробови су постали потпуно бесмислени, пошто у Жакову, селу које се први пут помиње 1336. године у списима цара Душана, више од деценије не живе Срби, тј. људи.
Исто то покушано је и рађено и са српским црквама и манастирима у последњих нешто више од две деценије, али и током последњих векова (са краћим, или дужим прекидима, али кад год се могло). По подацима Српске православне цркве, од рата на Косову и Метохији 1998–1999. године уништено или оштећено је око 150 православних цркава и манастира, од чега 35 само током неколико дана погрома из марта 2004. када је требало да их чува НАТО.
Свесни да би наставак примене ових уништитељских метода, омиљених код талибана и исисоваца, других монструма произашлих из америчког шињела (да ли икога чуди што је један од вођа Исламске државе Американац албанског порекла Зулфи Хоџа, а што је један од њених најгорих кољача био 2017. убијени Љавдрим Мухаџери, бивши запосленик Кфора и НАТО-а), био контрапродуктиван, јер би неизоставно изазвао одијум већег дела светске јавности и штетио њиховом „угледу“, елита косовских Албанаца прелази на „план Б“ који није од јуче, али до сада није имао доминантну улогу и каскао је за жеђу за уништавањем и затирањем.
Тај „план Б“ састоји се из присвајања не само српских светиња и другог српског културног наслеђа на Косову и Метохији (и шире) него и доброг дела српске историје и паралелан је с процесом „аутохтонизације“ албанског становништва на Косову и Метохији и уопште на Балкану. Тешко је рећи са сигурношћу којег су порекла Албанци, али то што ни они сами не знају шта су, не значи да су Илири, односно њихови потомци. Ова теза потекла од последица Берлинског конгреса 1878, када је осовина Берлин–Беч–Ватикан Јужним Словенима одузела право да се позивају на своје илирско порекло (нпр. „Илирски покрет“ из прве половине 19. века) и то право доделила Албанцима до сада је оспоравана по многим основама укључујући и оне лингвистичке, али се последњих година захваљујући развоју науке о антрополошкој генетици све више оспорава са те позиције. Досадашња, недовољно потпуна, истраживања указују да је код Јужних Словена (Срба, Хрвата и других) доминантна хаплогрупа И2 (од 35,2 до 38,5 посто, у зависности од истраживања), најстарија хаплогрупа на простору Европе настала пре између 25 и 30 хиљада година, док код Албанаца доминира хаплогрупа Е-В13 која потиче из североисточне Африке и до Европе је највероватније дошла преко западне Азије (Кавказа).
У сваком случају, ова прича о генетици и прецизном пореклу народа још је недовољно развијена и не треба сметнути с ума ни хиљадугодишња мешања становништва. Поента је да с тог гледишта Албанци немају ништа већа права да себе проглашавају аутохтоним становницима Балкана од Срба. Напротив. Једина је разлика што се српски историчари и археолози који се усуде да тако нешто кажу маргинализују или додељивањем епитета „псеудоисторичар“, што је случај са доиста спорним Јованом Деретићем, или у крајњој инстанци удаљавањем с факултета, што се десило вишегодишњем шефу Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду беспрекорном Ђорђу Јанковићу, док се њихове албанске колеге са сличним теоријама сматрају „цветом косоварске науке“. Међутим, порекло српских манастира на Косову и Метохији нити је спорно нити може бити. А спорно не може бити и да се по најзваничнијој могућој историји Срби први пут на Балкану помињу у 6. веку, док о Албанцима на Балкану ни трага нема све до 11. века, пет стотина година касније. „У средњем веку када је грађена Богородица Љевишка, и потоњим вековима ниједан историјски извор не потврђује постојање Албанаца на подручју Косова“, наводи историчар Милош Ковић.
„КОХИНА“ КАМПАЊА У кампањи негирања српског карактера средњовековних православних манастира на Косову и Метохији предњачии приштински лист „Коха диторе“ дневник који има репутацију „умереног“ и „либералног“, баш као и његов власник Ветон Сурои. Укратко, да „Коха“ објављује фељтон о томе како су Срби отели албанско верско и културно наслеђе би било као да у београдском листу „Данас“ читате да је Равена заправо Српска, а да је чувену базилику градио неки неименовани српски велможа. Недовољно је рећи и да је то псеудоисторија на куб, али је то главни ток мисли и албанске интелектуалне елите, и оних нижих слојева.
Серију текстова у „Кохи“ (до сада су објављена два – први под насловом „Срби присвајају средњовековне арберијске споменике на Косову“, а други „Срби су обнављали и градили древне илирске и арберијске храмове“) потписао је Бедри Мухадри, председник Управног одбора Универзитета Ушкин Хоти у Призрену и научни сарадник Историјског института „Али Хадри“ из Приштине (то су они интелектуалци којима се научни рад, на пример, састоји из блокирања путева ка манастиру Високи Дечани (април 2017) у знак противљења враћању 24 хектара земље за које чак ни „Уставни суд“ „Републике Косово“ није могао да каже да не припадају манастиру).
Мухадри најпре као доказ да манастири на Косову и Метохији нису српски наводи да Косово „није колевка српске државе“, јер су први српски манастири попут Студенице, Сопоћана и Милешеве изграђени на простору Рашке, те да су Срби у време Немањића на Косову „узурпирали многе католичке цркве“. По овој логици испада да је на простору којим је доминирала Византија све врвело од католичких цркава, а да су православци услед непостојања својих преотимали њихове, укључујући ту и неку Цркву Светог Николе, претпостављамо да мисли на ону у Новом Брду за коју се поуздано зна да је била седиште Новобрдске епископије и да је била православна, те да су је, по турским изворима, саградили српски деспоти средином 14. века. Мухадри за своје наводе не даје ниједан једини доказ, само тако тврди.
Према њему су Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка патријаршија и многе друге „древне како за аутохтоне Арбре (Албанце), тако и за Србе који су окупирали Косово“, те да „до данас ниједан озбиљан научник не пориче чињеницу да су дотичне цркве и манастири изграђени, обновљени или поправљени на темељима древних споменика римског периода Византије“. Без обзира на то што Албанци апсолутно никакве везе немају с древним споменицима римског периода Византије, за Дечане је, на пример, сасвим познато како су саграђени, ко их је градио, па чак и како је изабрано место. Митрополит кијевски и писац Григорије Цамблак родом из Великог Трнова (умро 1419, мање од сто година од завршетка изградње Дечана) пише да је Стефан Дечански изабрао место: „А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде.“ Не помињу се никакве рушевине, нити стари темељи, нити било шта осим природне красоте. Још је већа мистерија зашто су, ако је то њихово културно и верско наслеђе, Албанци тако упорни да те манастире и цркве униште. Зашто упорно да га наруже и оштете изградњом ауто-пута, или још пре, зашто су га од 1999. године чак пет пута нападали, зашто су на њега бачене најмање 23 бомбе, зашто је под сталном стражом војника Кфора? Можемо да замислимо да неки безумни Срби усред Београда пале Бајракли џамију, али можете ли да замислите да пале Богородичину цркву Ружицу на Калемегдану, оно што заиста сматрају својим?
[/restrict]