АЛЕКСАНДАР ВУЛИН, МИНИСТАР ОДБРАНЕ СРБИЈЕ – ТЕСТАМЕНТ МИНИСТРА

Задатак моје генерације политичара је да настави борбу за уједињење свих Срба у јединствену државну и политичку заједницу

У подужем разговору за „Печат“ – утисак је, искренијем и отворенијем него што би уопште смело да се очекује од једног политичара – актуелни министар одбране Александар Вулин, понекад на поприлично јеретички начин, говори о прошлости и будућности Срба и Србије, о Европској унији и разлозима због којих је гласао против одлуке о отказивању војних вежби с Белорусијом, о свом односу са Александром Вучићем и месту које (не)ће имати у новој Влади Србије…

Када год се у Србији формира влада, Александар Вулин буде нападан више него и један других њен члан. Судећи по учесталости последњих прозивања, влада само што није формирана. Хоћете ли бити члан нове владе, остајете ли министар одбране?
О томе разговарамо Александар Вучић и ја, свако има своје погледе и очекивања. Суштински, мој останак или одлазак из Владе Србије, из Министарства одбране па и политике, сасвим је неважан.
А оно што јесте важно је то што смо у Министарству одбране заорали дубоку бразду из које се без велике бруке не може изаћи. Политика се више не може променити, развој и јачање војске је незаустављиво. Јачање војске се одвија у више праваца, који не искључују један други.
Који министар би сада престао да се опрема у домаћој одбрамбеној индустрији и почео да је гаси? Који би министар престао да облачи војску у „Јумку“ и наручио униформе из Турске? Који би министар напустио програме модернизације наших оклопних јединица, РВ и ПВО? Који би министар 63. падобранску и 72. бригаду за специјалне намене, поново ражаловао и свео на ранг батаљона? Који министар би напустио војну неутралност? Који министар одбране би се усудио да изађе пред војску и каже да се стиди генерала Лазаревића и да сматра да је он ратни злочинац коме нема места ни на академији ни на паради, а да за Павковића нема места ни у нашој доктрини, ни у уџбеницима, ни у војном издаваштву? Који би министар укинуо обновљену средњу стручну војну школу и уместо официра школовао „менаџере у одбрани“, повећао број часова плеса у односу на часове борења и избацио војне предмете из војне гимназије? А такво је било стање пре него што смо променили план и програм наставе. Који би министар укинуо одлуку о стипендирању средњошколаца и студената завршних година, војсци као барут потребних инжењера и механичара? Који министар би престао да запошљава инжењере у Војно-техничком институту и лекаре на ВМА, масовније него што је било икада од оснивања – и института и академије?
Да видим министра који ће радити тако да се војним пилотима још једном дају различите, а увек мање плате од пилота у МУП-у и да престане да улаже у њихову опрему и обуку. И да ли мислите да би војска пристала да још једном преживи отпуштање или насилно пензионисање најбољих, да ћути док чека кога ће следећег да одведу у Хаг по оптужницама писаним у Фонду за хуманитарно право?
Војска је изнова открила себе и престала да се стиди борбе коју је водила. После векова упорних ратова за слободу, Војска Србије је постала једина армија на свету која није смела да се поноси својом борбом. Швајцарска армија је штампала више прича о Вилијему Телу и гађању јабуке него ми о Кошарама и Паштрику, немачки Бундесвер је уложио више напора да објасни улогу Вермахта и да га оправда за све што је чинио за време Другог светског рата, него што смо ми и покушали да испричамо нашу истину.
Да би човек доживео самоостварење он мора да има самопоуздање, а не може бити самопоуздања без самопоштовања. Тако је и са војском. Да би побеђивала, војска мора да верује у победу, и мора да зна да припада традицији победника. Да видим тог министра који ће избрисати део Стратегије националне одбране у коме се каже да је свако угрожавање Срба, где год они да живе, угрожавање безбедности Србије, и да је очување Републике Српске наш задатак а војна неутралност темељно опредељење које се неће мењати. Пре Вучића нико није смео да каже тако нешто, а он је то увео у обавезујуће документе.
И ви сте познати и по томе што свашта смете да кажете…
Никада од мене правог политичара. Политичари пред формирање владе обично заћуте и пазе да не изговоре било шта што би могло да скрене пажњу или изазове нападе на њих. Никада нисам умео да бирам време. А то што сам нешто рекао у невреме не значи да нисам био у праву. И наш разговор доживљавам као тестаментарни, као мој начин да на крају једног историјског тренутка кажем оно што мислим и како видим шта је испред нас. Можда је боље рећи да је ово исповест.
Где је исповест ту су и греси. Хоће ли вам бити опроштено, можете ли се откупити?
Верујем у искупљење од греха а не верујем у откуп грехова.
Када већ помињете индулгенцију (откуп грехова, дозвољен у Католичкој цркви), да ли вам је опроштен грех оспоравања светости блаженог Алојзија Степинца?
Ако на небу има места за викара усташке војске Алојзија Степинца, онда не може бити места за поклану јасеновачку децу.
Није баш умесно цитирати самог себе, али та реченица из мог говора на комеморацији у Јадовном, изнад јаме Шаранове, изазвала је буку и бес у Хрватској која и данас не престаје. Да бих дошао до места одржавања комеморације морао сам да прођем кроз шпалир усташа који су протествовали због обележавања српског, јеврејског и ромског страдања. У Хрватској, када је у питању НДХ, имају две школе; једна, која каже да су јаме српска пропаганда и измишљотина, и друга, која учи да јама јесте било али да нису биле довољно пуне, треће нема.
Када сам прошао кроз тај бранитељски, људски отпад, одлучио сам да говорим о Степинцу. После мог говора, министар културе Хрватске био је толико збуњен да ме је у свом обраћању више пута цитирао. Истина о Степинцу је у хрватским медијима изазвала толику дреку и галаму, да је Ватикан морао да оформи мешовиту комисију Католичке цркве и Српске православне цркве. На крају је „црква у Хрвата“ први пут остала без благослова Светог оца и није добила свеца.
Да сам тада ћутао и да нисам скренуо пажњу на зло које се спремало, Степинац би постао светац као што је постао и блажени. У Хрватској не воле када им Срби говоре истину, а посебно када то раде на њиховом тлу. Зато ми је и забрањен улазак у Хрватску, трајно, не привремено. Нису се они наљутили што сам хтео да дођем у Јасеновац, већ што сам намеравао да прекинем њихов стари обичај да Србин, који дође у Јасеновац, тамо и остане, наљутили су се не зато што сам хтео да дођем већ зато што нисам хтео да останем.
Шта је задатак ваше генерације политичара, где нас водите?
Србија је дуго лутала у мраку у који су је увели, и сасвим је изгубила свест о привлачној моћи којом располаже. У две Југославије Срби су заборавили зашто су посебни, са киме су се тукли и кога су све потукли, а посебно су сметнули са ума да је суштински разлог за формирање краљевине СХС на првом месту било уједињење свих Срба. А да су остали јужнословенски народи већ довољно награђени чињеницом да су без своје жртве и заслуге прешли у редове победника.
Нишка декларација којом су формулисани ратни циљеви Србије, донета 7. децембра 1914, говори о уједињењу све поробљене браће и наводи Србе, Хрвате и Словенце као народе за чије ослобођење ће се водити борба, док о Србима посебно говори само као народу који ће спремно поднети жртву за уједињење. „Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“
Срби су у две Југославије веровали да ослобађају „поробљену браћу“ а Хрвати и Словенци су се осећали истински слободним баш под Хазбурзима и под Хитлером. Како каже Туђман, „НДХ је израз повјесне тежње за државношћу хрватског народа“.
Задатак моје генерације политичара је да настави борбу за уједињење свих Срба у јединствену државну и политичку заједницу. То не мора нужно да значи промену граница, нити све мора да постане једна држава; то значи да Срби морају пронаћи институционални механизам свог повезивања и обједињавања. Британија је са својим бившим колонијама успоставила нераскидиве везе успостављањем Commonwealtha, зашто ми Срби не би почели да градимо наш Комон велт, наш српски свет?
После овога, шансе да наставите у влади су вам значајно опале.
Када би о влади одлучивали амбасадори, никад не бих био члан ни једне, а јесам већ шест година. Вучић показује сасвим неполитичну способност супротстављања притисцима, једноставно одбија да се на њега утиче на неформалан начин. Ретка особина по којој ће га између осталог и памтити.
Када сам постао директор Канцеларије за КиМ, један и сада веома важан функционер велике и моћне земље ми је рекао да сам, пошто нисам члан СНС а имам претврде српске ставове, потрошна роба коју ће пустити низ воду неколико месеци након што сам изабран. Један амбасадор те исте земље ми је дошао у канцеларију након што је добио снимак мог говора на београдском Правном факултету, и рекао да нећу постати министар јер не може министар у Влади Србије да каже „гадиш ми се Оана Лунгеску“ (портпаролка НАТО-а, која је циничним твитом оправдала све цивилне жртве НАТО агресије). Када смо почели да обележавамо годишњицу НАТО агресије на достојан начин, наследник овог амбасадора ми је рекао да нећу политички дочекати да обележим следећу.
Смењивали су ме и због политике према Републици Српској, због јавног одбијања да учествујем у антируској хистерији, због обележавања заједничких датума из српске историје, због Закона о раду и због иницијативе да се за здраве кориснике социјалне помоћи уведе радно ангажовање, због укидања финансирања мора невладиних организација које су независне само од Владе Србије, због улазака на Космет а да нисам питао за дозволу, због узнемиравања нежне хрватске јавности која не воли да се подсећа на континуитет усташтва, због питања зашто ЕУ нема јединствену политику у вези са питањем о мигрантској кризи и због начина на који смо заштитили Србију од њених последица, због питања зашто су беле мараме мајки Сребренице вредне суза а црне мараме мајки Братунца нису, због супротстављања Србије чланству у НАТО-у…
Много пута нису били у праву процењујући моје трајање, али „крчаг иде на воду док се не разбије“, и једном ће бити у праву да ми је задње.

Одустали сте од заједничких вежби са Белорусијом?

Не, замрзли смо вежбе са свима са којима је требало да их имамо. До краја године је требало да имамо 7 међународих вежби, три у Србији и четири у иностранству, од планских конференција за припрему међународних вежби за 2021, укључујући и вежбу „Одлучност“ са НАТО која је требало да се одигра 2021. У наредних шест месеци обуставићемо 200 међународних активности, од тога 8 војних вежби. Војне вежбе су највиши облик сарадње и предвидели смо четири са Истоком и четири са Западом.
ЕУ је тражила да се одустане од вежби са Белорусијом, одлучили смо да не дозволимо да мала пријатељска земља буде једина са којом нећемо вежбати. Ми смо војно неутрална земља, ако нам се брани да вежбамо са Белорусијом, онда да престанемо да вежбамо са свима. И са САД и са Русијом, и са НАТО и са ОДКБ. Повукли смо војску у границе, и оно што је требало да учимо од других, учићемо сами.
Болна је то и тешка одлука, ЕУ је показала своје најгоре лице и Србија је морала да уради оно што нити је желела, нити жели. Неће ово бити без последица по наше односе са другим војскама, које ће од сада са више сумње узимати оно што договоре са нама, са правом забринуте да ће ЕУ непозвана моћи да се умеша у наше односе.
Сама одлука није спорна, са становишта војне неутралности да се лако бранити, споран је начин на који је донета, кроз уцену коју Европљани намећу као легитиман начин за комуникацију са Србијом. ЕУ је тражила од нас да повредимо пријатеља који нама никада није нанео штету, одлучили смо да то не урадимо. Када следећи пут грађани Србије буду одговарали на питање да ли желе чланство у ЕУ, нека буду свесни да потврдан одговор значи да пристајемо да нам странци бирају и пријатеље и непријатеље, а историја нас учи да су, онима који чине ЕУ и Србима, пријатељи и непријатељи увек били на различитим странама историје. У политици не доносите увек одлуке којима се поносите, ово је једна од одлука за које бих волео да се никада више не понови.
Та одлука је и моја без обзира на то што сам против ње гласао на влади, и спреман сам да због ње платим цену и напуштања политике ако моји партнери сматрају да мој став штети влади и земљи. То вероватно говори лоше о мени као политичару, али нисам ни тврдио да сам добар политичар. Кажу и да сам најгори министар одбране, али, као за невољу, Хрвати пишу да сам, ма колико ме мрзели, успешнији министар одбране од њиховог ратног хероја.
Ко зна, можда сам лош политичар али то не значи да нисам у праву када сам против мешања ЕУ у наше односе са другим земљама. Нека ЕУ најпре направи своју војску па нека се обрати нашој. Када смо се 24. августа сврстали уз ЕУ у осуди белоруских избора и умешали се у унутрашња политичка питања суверене земље, знали смо да ће се ЕУ обрушити на нас и тражити да поступимо у складу са тим. Очекивали смо ударац, и ударац је дошао. За мене, ово је тренутак када је 1908. Аустроугарска анектирала БиХ. Србија је тада тражила рат који, када би се разишла магла праведног беса, не би могла да добије. Тако и данас, дали смо оно што смо морали, и гледамо да сачувамо оно што не смемо да изгубимо. Урађено је што се морало урадити, а са последицама ћу ја живети више него ви који ме то питате.
Захваљујући Вучићу Србија је једина земља која није увела санкције Русији. Верујем и знам да ће само он бити у стању да издржи и да никада не уведе санкције Русији и да одбије да уведе санкције Белорусији када то од њега затраже, а затражиће.

Вратимо се на уједињење. Како то мислите да постигнете?
Од како су Срби препознали себе као нацију, тежили су уједињењу. Под својим именом никада нису успели у том послу, али не значи да треба да престану да се боре.
Краљевина Југославија јесте била прва велика прилика да сви Срби живе у једној држави, али та шанса је пропуштена јер је српска политичка елита била збуњена, исцрпљена ратовима и жртвама и није разумела да се уласком у Југославију процес уједињења није завршио, већ да истински тек почиње.
Краљ Александар је желео велику земљу којом ће да влада, више заинтересован за простор него за народе који простор насељавају. Срби су Југославију доживели као последњи степен свог државног развоја, утапајући две признате и самосталне српске државе у краљевину СХС, наивно уверени да је пројекат уједињења Јужних Словена, једног народа са три имена, а тиме и Срба, окончан.
Нека нам као илустрација стања свести међу борбеним и мислећим Србима тог времена послужи завереничка организација славног пуковника Драгутина Димитријевића, Воје Танкосића, Љубе Јовановића Чупе, „Уједињење или смрт“, која сама себе гаси јер је „победом српске војске рад на уједињењу завршен“. А Аписови заклетвеници се нису окупљали и крварили за Југославију већ за уједињење Срба.
Остали народи су све то видели другачије…
Српску грешку Словенци, Хрвати и бројне друге нације настале у Југославији нису поновиле. Они су знали, или су осећали, да је Југославија само фаза, последњи степеник пре стварања националне државе, како су, свако у свом времену, писали Стјепан Радић, Едвард Кардељ, Фрања Туђман. Дочек умореног краља Александра у Сплиту, пред десетинама хиљада уплаканих поданика, био је последњи југословенски скуп на земљи где Срби нису били у већини. Вероватно зато краљу никада нико није дао ни улицу.
На челу Југославије налазио се краљ Ујединитељ, отац Југославије, али као за невољу, он је био и једини Југословен у Југославији. Усамљени краљ и није могао другачије да заврши него што јесте завршио, јер су се против њега врло складно ујединили сви истински непријатељи Срба. Од италијанских фашиста, усташа, западних обавештајних служби па све до ситних извођача радова попут његовог убице, Черноземског из пробугарског ВМРО.
Политика која је опредељивала однос према Југославији и Србима у њој, а ни данас није далеко од тога да опредељује свеукупну политику Запада према Србији, политика Велике Британије, може се прочитати у меморандуму Ситона Вотсона влади Њеног величанства. „Југославија је нужност, а српско вођство у њој је пораз Британије“, написао је Вотсон 1. октобра 1914, у данима када Србија лиже ране после Церске победе и Легетског пораза.
Мало је народа који добију и другу прилику да понове или исправе грешку, па је тако борба и крварење југословенских партизана, у највећој мери сачињених од Срба, омогућила да се Срби још једном нађу у истој држави. Истина, без свог имена, али ипак заједно. Грешку нисмо исправили, већ смо је поновили и учинили још трагичнијом и тежом.
Покушај стварања југословенске нације није могао да успе, не зато што Југославију нису сачињавали народи истог порекла, јесу, већ зато што је процес „религије као вододелнице нације“ како нас учи Екмечић, неповратно одмакао. Земља без нације која окупља и доминира није могућа, а договор нација који је требало да Југославију учини успешном никада није постигнут. На Балкану, и не само на Балкану али на Балкану безусловно, једино суштинско питање друштва је национално питање, ни једна од балканских држава није ни настала ни нестала као последица демократских дилема и недоумица.
Зар није баш демократија одговор на све наше проблеме? Тако нам наши западни пријатељи говоре већ деценијама.
Нисмо баш сви памћење мењали са кокошијим па да се не сећамо да су о Косову као демократском питању Западњаци лагали само док нас нису бомбардовали а Косово признали као самосталну државу. Не без разлога Џон Стјуарт Мил пише још 1929. „демократске институције су готово немогуће у земљи састављеној од различитих нација“.
Тек у Југославији нестају Срби католици и Срби муслимани. Срби католици и Срби муслимани истрајавају под Аустроугарским и Отоманским царством, али нестају у Југославији. На томе се, наравно, упорно радило. Религија је морала послужити као непремостива препрека за уједињење Срба, а језик и писмо су морали да се мењају. Силом, а како другачије. Власти у Босни, Херцеговини, Далмацији, Истри и Славонији 1817. забрањују католицима да пишу ћирилицу. Све до формирања Југославије није мали број оних који своје порекло и припадност нацији не одређују религијом.
Процес кроатизације Срба католика, али и поунијаћених Срба, завршава се тек 1945, а Срба муслиманске вероисповести нестаје тек у социјалистичкој Југославији када се верска припадност почиње писати са великим М.
Католичка црква у Хрватској никада не прихвата Југославију као своју и подсећа верно стадо да су католици само, и једино, Хрвати. Један хрватски политичар у послератној краљевини каже „Срби граде своју православну цркву, а католичка црква гради хрватски народ.“
Када је последњи хабзбуршки цар и краљ из куће Лорена, Карло први „милошћу Божјом цар Аустрије; краљ Јерусалима, Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције и Лодомерије; надвојвода Аустрије; војвода Лорене, Салцбурга, Франачке, Штајерске, Корушке и Крањске; велики војвода Кракова, кнез Трансилваније, маркгроф Моравске, војвода Сандомјежа, Мазовије, Лублина, Горње и Доње Шлезије, Аушвица и Затора, Тешина и Фурланије, кнез Берхтесгадена и Мергентхајма, кнежевски гроф Хабзбурга, Горице, Градишћа и Тирола, маркгроф Горњих и Доњих Лужице и Истре“, пред сам крај Првог светског рата објавио да ће реформисати своју државу и између осталог дати посебну аутономију Хрватској у оквиру обновљеног царства, бискупска конференција у Хрвата објављује благодарну захвалност и подршку царско-краљевској милости. Када је, неколико месеци касније, делегација југословенских нација стала 1. децембра 1918. пред Александра Карађорђевића и прогласила уједињење, бискупска конференција се није огласила, а гласна ћутња католичког клера прекинута је позивом на служење и верност НДХ и поглавнику, да би се тишина наставила када је формирана социјалистичка Југославија, а опет су бискупи проговорили тек када се Хрватска отцепила од СФРЈ. Све до 1952. године Католичка црква у литургијама од Бога творца тражи добро здравље и дуг живот за најкатоличкију династију Хабзбурга.
Религија је (зло)употребљена, али, шта ћемо с пореклом?
Нације које су настале из јединственог словенског ткива, из кога се исправио и српски народ, панично траже било које друго објашњење свог постојања. Припадност словенском корену и још доказана генетска блискост са Србима тражи гласу негацију и отклон у коме не мора баш увек да се следи историјска истина.
Тако су Хрвати, упорни у намери да промене прошлост и оправдају садашњост, себе пронашли на Иранској висоравани па и даље, где год да су живели митски Аријевци. Проналажење аријевске инспирације међу Хрватима је имало више темеља у пракси Хитлеровог СС него у антропологији.
Тако је било са нацијама које су већ постојале, али у Југославији су нове нације најпре настајале па се тек онда радило на њиховом објашњењу. Једино што нови становници Балкана умеју да кажу о себи и у своју одбрану је да нису Срби и да је разлог њиховог постојања да нису Срби. А нарочито они који су некада били Срби, и посебно ако се несрећног припадања српству живо сећају. И у праву су; ко год је изабрао да не буде Србин, треба му веровати да никада Србин и није био, али праведно би било допустити да неко за себе може да каже и да јесте Србин, зато што је тако одлучио.
Ни у нашем времену никада нисте могли да видите да је неко ко је отпао од Срба, или се удавио у аутошовинизму, због тога био нападнут или бар критикован. Али зато они ретки, који су одлучили да постану Срби, без изузетка буду нападани и вређани као да су променили страну у неком рату.
У одељивању од Срба ни заједничка религија није препрека. Па и ако су новооткривени несрби православни, они свеједно траже цркву која може исповедати и да ће Марсовци донети спасење, али само да нема у називу одредницу српска. Истина, када слушате и гледате Мираша Дедејића у улози митрополита, догма о Марсовцима и не звучи сасвим погрешно.
Прича се по Црној Гори да је мало, ако их уопште и има, оних који су сина крстили у Дедејићевој крстионици а да му је оца дао на опело само онај ко се са покојним ћаћом за његовог живота гадно завадио. А да таквих ипак има сведочи пример декана једног подгоричког факултета који је са ђедовог гроба скинуо надгробну плочу јер је на њој, као епитаф сахрањеном српском официру, стајало „живео је и умро за српске идеале“. У одбрану породице ипак стоји чињеница да је недостојни унук морао да сачека да му умре отац, јер такву срамоту жив му не би могао допустити ни опростити.
Рекосте да смо у другој Југославији добили другу шансу, али грешку нисмо исправили него смо је учинили још тежом. Зашто?
Социјалистичка Југославија и није могла да буде много срећнија од своје претходнице.
КПЈ, која ће за коју деценију формирати социјалистичку Југославију, о Краљевини Југославији је мислила као о „тамници народа“ а за тамничара одредила, а кога другог него „великосрпску буржоазију, краља и војску“, дакле, све оне који су водили крваву „борбу за ослобођење поробљене браће“.
Судбина друге Југославије је написана пре него што се она родила. Као да су се накриво насађене суђаје сакупиле у Дрездену од 6. до 12. новембра 1928. и бациле проклетсво на још нерођену земљу.
Четврти конгрес КПЈ је посебну пажњу посветио националном питању, што је помало необично за комунистички покрет који је национално питање увек подређивао класном, осим када је у питању Југославија а посебно када су у питању Срби. Тако Дрезденски конгрес доноси документ „Резолуција о привредном и политичком положају“, у којој пише да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, независне Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење.
Посебна пажња посвећена је „шиптарском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је од највећег значаја. Па се тако каже да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног шиптарског становништва пала под владавину „угњетачког режима великосрпске буржоазије“ и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.
Да би Резолуција била спроведена, посвећени делегати одмах доносе „Акциони програм“, најважнији документ Четвртог конгреса КПЈ. У њему се са дозом дубоког жаљења, скоро разочарења, наводи да је КПЈ усамљена у помоћи борби потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то КПЈ неће омести, ни деморалисати. У документу, делегати Конгреса позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају текста следи и позивање свих потлачених народа, несрба, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.
Комунизам је велики покрет, историја ослобађања човека не може бити писана без импресивног и недосањаног поглавља о комунизму, а након пада СССР и разбијања СФРЈ са прљавом водом бачена је и беба. И многа цивилизацијска достигнућа, која би морала бити општељудске вредности, одбачена су само зато што су дошла из комунистичке теорије и праксе. Ипак, није ми лако да разумем како са прљавом водом није отекла и резолуција Дрезденског конгреса, и зашто је једина политика југословенских комуниста, која никада није научно па ни политички оспорена и која зрачи и у нашим данима, Резолуција Четвртог конгреса? И како су комунисти, који су често умели да сасвим промаше са проценама и предвиђањима, тако успешно нацртали карту Балкана и сахранили Југославију пре него што се и родила, а посебно Србе у њој и ван ње? Да ли су то ондашњи комунисти сами смислили или им је неко у томе помогао? У Југославији цртаној у Дрездену Срби по својој одметнутој памети чине све да се њихова бројност умањи и никако не одрази у пропорцији руководства земље и партије.
Вероватно су зато ћутали и о незамисливим усташким злочинима, убијању Срба на Космету, Новосадској рацији, бугарским бојним ротама који су истребили југ Србије. Ћутали су Срби и о страхотама унутрашњег грађанског рата, вођеног између партизана и четника, о правим узроцима и поводима, неспремни да кажу шта је било и како је било. Срби су једноставно допустили да им други одреде чега смеју да се сећају, шта да обележе а шта да забораве. Зато им се заборављени Јасеновац вратио у „Олуји“ и Братунцу, а помиловани балисти у ОВК и силованој деци у Клечкој.
Пракса тражења политичке и историјске симетрије, која ће се у Југославији успоставити као врхунски принцип, увек је тражила изједначавање кривице а не одређивања кривца самог.

Зашто је Србија на то пристала?

Нису у тој ствари Срби били сасвим невини, на ћутање су могли бити терани али нису смели да буду и натерани. И данас над главама свих Срба, и мртвих и живих, као страшна оптужба аветињски језиво лебди питање зашто ни једна српска војска није покушала да ослободи Јасеновац.
У околини логора било је и партизана и четника, а и Недићева државица била је обавештена шта се дешава са десетинама и стотинама хиљада Срба у НДХ. Зашто нико од њих није жртвовао једну чету, батаљон да ослободи или прекрати муке деци са Козаре? Објашњења о тактичким проблемима партизана, одсуству јединствене команде међу четницима, слабости Недића и страху да не изазове веће репресалије, увредљива су и недовољна.
Историјска чињеница да је руководство КПХ два пута забранило координисани напад на логор сведочи да су постојали интереси већи од живота мученика, али не може да објасни зашто ни једна крајишка партизанска бригада није јуришала без питања упућеног Централном комитету, или зашто Радићеви четници нису покушали да ишчупају из чељусти усташког зла Дубичане и Козарчане.
Ако су сви Срби некада и негде заслужили да се исплачу од стида, онда је то на јасеновачким гробницама. Не само због усташких злочина већ и због свог кукавичлука и за време и после рата, кукавичлука који је допустио да се злочин понови. Примери празних и случајних Срба у тадашњем и данашњем културном и политичком животу нам потврђују да је исправније рећи да се Србин постаје, него да се Србин рађа.
Било је ту и другачијих комуниста, попут Благоја Нешковића који је одбио Брозов захтев да се Румунији преда исток Србије, а за аутономију Косова рекао да „Шиптари могу да добију највише округ јер су тешки грешници из рата“.
Заборављени Нешковић, што говори о трајној црти незахвалности која је српска особина колико и храброст, на седници Политбироа поводом резолуције Информбироа је, извештавајући о стању у војсци, рекао маршалу да ће „Срби ако нас Варшавски пакт нападне пуцати у Мађаре, Бугаре и Румуне, али да у Русе неће“. Није изненађење што је доцније осуђен и обрукан и што је умро као сломљен и заборављен човек, како нам сведочи Добрица Ђосић.
Нису ништа другачији били ни Александар Ранковић, рушен не зато што је прислушкивао Тита већ зато што је чуо шта Срби мисле о Космету и шиптарском и сваком другом сепаратизму, или Крцун Пенезић коме и данас певају „иде чета чела намрштена/међу њима најбољега нема“.
Као што моја генерација уме да каже где је ко био у часу почетка НАТО агресије, тако се они старији непогрешиво присете где су били када је прочитана одлука Брионског пленума о смени Ранковића. Сахрана Александра Ранковића остаће запамћена не само по масовности, већ и по емоцији и политичкој поруци која се просула Србијом. Из тихог великог скупа откинуо се глас који је постао крик „Херој Лека“, гласно се викало после деценија забране пред изненађеном народном милицијом.
Слободан Милошевић је као високи партијски функционер тражио и добио да више пута погледа снимак са сахране у просторијама београдске Удбе. Није Милошевић тада гледао ко је дошао и кога би због тога требало звати на одговорност. Милошевић је тада препознао да се Србија променила и да је треба слушати. Често Срби на сахранама открију да има живота и после смрти.
Обновљено усташтво у Маспоку 1971. није изазвало прави обрачун са хрватским национализмом али јесте припремило Устав из 1974. који ће дати будуће легалистичко оправдање за отцепљење република, а када већ постоји могућност да се отцепе од Србије, онда и покрајина. Нескривени хрватски сепаратизам у Маспоку покренуо је као свој одговор истрагу српских либерала у редовима српског комунистичког руководства. Изједначавање кривице прати српско схватање политике када су у питању међунационални односи и данас.
Каснија хрватска историографија Маспоку тепа као „Хрватском прољећу“ што, када посматрамо „арапска прољећа“ и подједнаку масовну хистерију и изливену мржњу, заиста указује на сличности.
Сепаратизам је био олакшан и планским уклањањем Срба с простора на којима су живели вековима.
Забрана повратка на Косово и Метохију Србима протераним током рата са својих имања, није ништа мање злочин од Нирнбершких расних закона али како тада, тако и сада, ни један борац, боркиња за људска и грађанска права то неће рећи. Ето још једне одлуке Брозових комуниста која се одржава до данашњег дана, само под именом интерно расељених.
Од три највећа полигона на којима је вежбала ЈНА, Криволак, Земуник и Мањача, само на Криволаку нема Срба. Остали су попуњени вежбајућом техником али су испражњени од стотина српских села. На Мањачи, одакле су Вулини, Срби су умели да певају „е да није било полигона, било би нас пола милиона“, и да јутро дочекају у неком затвору како и приличи таквим песницима.
Планско расељавање Срба из Босанске крајине, Лике, Кордуна, Херцеговине и њихово насељавање у Војводину јесте ојачало српски елемент у Војводини, тачније Србији, али то није био циљ и задатак операције. Требало је ослабити граничне просторе српског постојања, испразнити их и припремити за будуће мапе и државе. Уместо да Србе уједини и окупи, Југославија је спречила уједињење Срба.
Овиме дотакосте и питање улоге коју је Запад у томе имао.
Политика Запада на Балкану је политика спречавања уједињења Срба.
Крунско веће Хабзбуршке монархије 29. јануара 1875. заседа на тему „неопходност окупирања БиХ због опасности уједињења Срба у једну државу“. Берлински конгрес је у јулу 1878. признао Србији и Црној Гори независност, али им је повукао и међусобне границе које до 1918. неће дати браћи да се окупе. Као што су велике силе у Берлину забраниле Србији и Црној Гори да се уједине, посебно су им скренуле пажњу да и не сањају да ће се ујединити са Србима у Босни и Херцеговини. Забрана важи и данас.
„Нишка декларација“ моје генерације зато треба да буде формулисана у две тачке. Након страшних жртава у два светска рата, поднетих за идеале слободе и правде, након поновљеног геноцида и етничког чишћења Срба свуда где нису имали своју државу, Срби имају природно право да за себе траже оно што су увек давали другима. Право да се уједине и да живе заједно. И друга тачка, уједињење ће бити остварено мирним путем уз договор и поштовање свих народа са којима смо живели.
Да ли уједињење може да се изведе мирним путем?
Некада може, некада не може, али у нашем случају мора мирним путем.
Италијани су се уједињавали у грађанском рату и на крају Рисорђиментеа ујединили свих 9 држава у јединствену Италију.
Шиптари раде на свом уједињењу од Призренске лиге, и нису оставили много писаних споменика своје борбе али су зато пуна гробља побијених који су им били на путу, док сада и не крију да је Велика Албанија и пут и циљ и да где год да живе обједињено делују на њеном формирању. Рама никада не пропусти прилику да усмери шиптарске гласове у Црној Гори, све шаљући пољупце испод заставе Велике Албаније. Албанија лако и без гунђања у ЕУ окупи председнике Бујановца и Прешева у Тирани и каже им како да истерају комшије Србе из власти, а не треба ни образлагати колики је утицај Албаније на Шиптаре у Северној Македонији или Космету.
Немци су процес свог уједињења у 19. веку завршили са доста крви, и 34 државе и три слободна града постали су једна земља.
У Версају 1871. победничка пруска војска, која је у својим војним затворима имала необичног заробљеника, Наполеона трећег, пораженог цара Француске, а ту негде и још једног заробљеника коме су сасвим неопрезно пропустили да поклоне пажњу. У питању је Петар Карађорђевић, тада у чину поручника Легије странаца, а који ће узохољеним Немцима коју деценију касније доћи главе као краљ Срба. Обично је клица пораза сакривена тренутком победе. Но те 1871. победнички Пруси су на тлу поражене Француске објавили да су Немци уједињени, и то у Другом рајху. После је дошао и Трећи рајх а злобници додају да, где је трећи, ту је и четврти.
Бизмарку је тада измакла КуК монархија иако у то време не постоји аустријска нација, све је Немачка. Интереси династија су били сувише јаки да би се Немци сасвим ујединили а и остатак Европе, на првом месту Британци и Руси, нису могли потпуно мирно да посматрају како преко сваке мере нараста Други рајх.
Зато ће Аустрија, истина умањена, искористити прву прилику и на референдуму 10. априла 1938, прилично убедљивом већином од 99 процената гласова за, изгласати уједињење са Немачком, и кроз процес у историји познат као Аншлус постати део Трећег рајха.
Песимисти који добро познају људску природу додали би и да Аустријанци и даље чекају прилику да опет постану Немци, ако ни због чега другог, онда да би могли да сруше споменик црвеноармејским ослободиоцима који толико нервира архитекте и бургермајстере Беча. Након ревизије исхода Другог светског рата крајем 20. века Немачка се ујединила, мирним путем, уз аплауз западних савезника и европских држава које су у два светска рата трпеле много зла од Немачке, док су журно и без аплауза испраћали Црвену армију у повлачењу.
Срби нису Немци, да ли ми то можемо?
У праву сте, Срби нису Немци. Ми нисмо изазвали и водили два светска рата, немамо иза себе историју геноцида, не доживљавамо ни један народ као народ ниже вредности и немамо ни силу ни бројност да угрозимо Европу и остатак света.
Ми, када се извинимо за неко зло које је чињено у наше име, то и кажемо, а не да као Вили Брант клекнемо у Аушвицу и ћутимо. Клечање не изазива правне последице, осим можда у случају Монике Левински и Била Клинтона, а реч државничког извињења изазива и правне и политичке последице. Када је Вучић отишао у Сребреницу за мало су успели да га убију али нису успели да га натерају ни да клекне. Због историјске истине, могао би неко и то да му упише у заслуге.
Не могу да се закунем у којем то историјском тренутку је сазрела свест да се уједињења Немачке не треба плашити, али зато српско јединство треба да узнемири читаву Европу. Зашто бисмо ми пристали да будемо омеђени туђим страховима и фрустрацијама?
И да немамо искуство истребљења, јасеновачког геноцида и поновљеног етничког чишћења и страдања у грађанским ратовима у СФРЈ, ми Срби имали бисмо природну потребу, па и право, да се окупимо. Људи се групишу по блискости, осећају се сигурним међу онима са којима деле успомене, порекло, обичаје а можда и најбитније, језик.
Једна од дефиниција нације, не и најгора, каже „нација је заједница језика“. Зато што је та дефиниција суштински тачна, из српског језика су морали да настану бројни други језици, закључно се црногорским. Нема посебног језика, нема посебне нације. Отуда је свуда где Срби нису у већини, а нарочито тамо где живе удаљени од матице, ћирилица скоро забрањена, а у најбољем случају скрајнута.
Када су Аустроугари окупирали БиХ, једна од првих одлука је била забрана ћирилице, баш као што и Бугари у окупираној Србији забрањују употребу српских имена. Ништа ново нема под капом небеском, па ако су вуковарске усташе мислиле да су посебно иновативни јер разбијају ћириличке табале, нека погледају иза себе. Какав је однос према ћирилици у једном друштву, такав је и однос према Србима, и то је закономерно и без изузетка.
Никоме није било чудно или претеће што су Срби, бежећи пред усташком камом и јамом у „Олуји“, пошли ка Србији, али сви виде заверу или бар велику опасност ако би Срби да остану да живе где су се и родили, а да буду уједињени са Србијом. Изгледа Срби некажњено могу да се уједине само као избеглице.
Уједињење Срба је процес, а последњи доказ процеса који се не да зауставити јесу резултати избора у Црној Гори. Својим гласањем грађани Црне Горе су рекли да хоће да живе боље и да мењају своју земљу, али су горштачки одлучно Срби у Црној Гори рекли да неће више да буду странци у земљи коју су стварали, као и да им је трпило пукло када су им Монтенегрини рекли да, ако хоће да буду део Црне Горе, морају постати непријатељи српске цркве и Србије.
Покрет литија јесте настао као израз дубоког неслагања, готово гађења према закону који предвиђа отимање црквене имовине и промену имена Српске православне цркве, али се завршио тако што је окупио све Србе и обновио свест међу Србима у Црној Гори да могу да имају своју државу али и да је само небо граница у промишљању будућих односа са Србијом.
Шта ће политичари разумети из покрета литија друго је питање, али српски народ је своје рекао. Није паметно правити се да га нису чули и разумели.
Зар неко сумња да Срби у Републици Српској, па и у четири општине у којима су Срби у већини а остали су на простору БиХ федерације, не желе да испитају и доживе сваки облик везе са Србијом па и уједињење, и зар неко сумња да то не би прихватили и поздравили Срби са обе дринске обале.
А како да се Србима замери што сањају тај сан, па и што су коначно почели да га живе, баш у времену када се право на уједињење признаје свакоме а посебно Шиптарима.
Али управо то искључује Србе.
Пројекат Велика Албанија и решавање националног питања Шиптара на Балкану, за разлику од Срба који своју отаџбину цртају само тамо где Срби живе, тражи просторе на којима не живе само Шиптари, већ и други народи, којима се даје сасвим демократско право да се потчине и асимилују или да оду. Где год да Шиптари живе у већини нема других нација у значајном броју; различите или асимилују или их протерају.
Знамо како су прошли Срби где год да су били у мањини међу Шиптарима, али исто тако треба да знамо да је безмало нестало и Турака у Призрену и целој Метохији. Гора се испразнила од Горанаца, са 30.000 колико их је било сведени су на 9.000, а и то се више пише него што се стварно живи.
Ништа другачије није ни у Албанији где бар у законима и нема мањина, а у брисању сећања се ишло тако далеко да су код Енвера Хоџе забрањивана и имена која нису шиптарска.
Као поучна забелешка из историје, која сведочи о свом али и најављује наше време, остало је записано да је 1791. католички бискуп Скопља тражио да се уведе молитва „ab albanesimus libera nos Domine“, не знам да ли је молитва и изговорена, али ако и јесте, судећи по вековима од тада протеклим, није била много успешна. Шиптари су „одоцнела нација“, како каже далеко најбољи историчар кога смо имали част да имамо, Милорад Екмеџић, и њихова борба за уједињење траје не зато што су Шиптари нација, а што свакако јесу, већ зато што је нестало Отоманског царства и Аустроугарске као кључног креатора пројекта, најпре, јединствене албанске нације, а онда и територијалног уједињења свих Шиптара, како је хладно и проницљиво писала прерано преминула бугарска историчарка Теодора Толева у свом тестаментарном делу „Утицај Аустроугрске империје на стварање албанске нације 1896-1908“.
Много је различитих имена и објашњења дато за српске устанке и петиције, а само је један прави циљ и повод и име сваког од њих, уједињење Срба. Када није било државе то је радила црква, зато је и сада тако опасна јер је то једина институција у српском народу и држави која се бави, па и у свом свету влада Србима без обзира на државни оквир у коме живе.
Да је укинута српска црква у Црној Гори, то би био почетак краја и свођења цркве не на православну цркву која окупља све православне Србе, већ најпре на федерацију а онда и конфедерацију цркава док променом имена не постану сасвим различите и одметнуте једна од друге. Брзо би у том случају митрополије биле признате за патријаршије, а са њима би и српски народ прошао кроз још једно губљење идентитета, овај пут можда и коначно. Није та идеја још увек напуштена, само гледајте шта раде Шиптари на Космету. Отуда је Вучићева борба за очување Српске православне цркве на КиМ толико важна и одсудна, важнија и од Трепче и од Газивода.
Зашто не сачекати да Србија постане члан ЕУ, и тако и сви Срби постану део исте државе?
Као што је НАТО продужена рука САД, а ОДКБ наставак политике Русије, тако је ЕУ савез под вођством и вољом Немачке. Затупљени добрим животом Европљани су престали да се плаше, да сумњају или бар да питају, и зато сада о ЕУ одлучује уједињена Немачка. Ако бих тражио аналогију у историји, онда би данашња ЕУ била најближа устројству Светог римског царства немачке народности.
Када год се покрене питање уједињења Срба и решавања нашег националног питања, огласе се у претећем лавежу моћни странци и сасвим немоћни случајни Срби задужени да изговоре до глупости понављану реченицу да ћемо сви једном живети у ЕУ, и да тада нације и националне границе неће бити важне. Није ЕУ прва која је тако уједињавала Србе. Исту амбицију је имало и Османско царство, а и Хабзбуршка монархија је након успешних и крвавих ратова током неколико деценија чак и успела да под својим жезлом окупи све Србе од Печуја до косовске равнице.
Живети у истој државној организација и имати своју државу то није исто.
ЕУ се заклиње у друштво без граница све док се не појави неколико милиона миграната, а онда се свако ушанчи иза својих националних међа и узме бусију са које нема повлачења. Први пут од пада Берлинског зида, европски савезници су на своје границе пред мигрантима истурили не полицију, како је у ЕУ ред, већ војску, а да ли је то само због миграната и да ли ће је повући ако азијска река људи пресуши, остаје да се види.
Ни удари вируса корона нису учинили да границе изгубе на значају, пре ће бити да су се у тренутку невоље Европљани одрекли либералних прича о безобалној слободи и да се свако умудрио и сакрио тамо где му је заклон сигуран, у својим границама и својој нацији.
ЕУ је уморна од проширења. Потреба за свежом и јефтином радном снагом постоји, али не постоји и потреба за државама одакле радна снага долази. Ваљају српски бауштелци али не ваља Србија из које долазе. Добро су дошли и лекари и физикалци из Србије, али Србија није добродошла у ЕУ. Држава благостања може да постоји само уколико неко ради више за мање новца а не користи све добробити друштва високе социјалне свести и заштите. ЕУ у постојећем облику не може да опстане, мантра о равноправности држава без обзира на њихову величину и богатство престала је да се понавља у првим данима грчке дужничке кризе а бајка о европској солидарности је престала да се чита и деци након мигрантске кризе 2015. и епидемије Ковида. Легитимно је право чланица ЕУ да прихвате да одлуке о њима доноси Немачка, али то никада није изашло на добро.
Ако нећете са ЕУ, хоћете ли са Русијом?
Није то питање, нити постоји организациони нити логични политички облик који би Русија понудила Србији, нити Русија покушава да од Србије направи део своје империје.
Русија јесте природни савезник Србије, као што је кроз историју увек и била савезник сваке словенске земље све док је та земља тако хтела, а често и још коју годину дуже, и не ређе на своју штету. Када год је Русија јачала, ни Србија није слабила. Гади ми се да слушам како нам Руси нису кроз историју довољно помагали. Ти који то говоре никада не кажу од кога су све Руси требали да нас бране и против кога помажу. Руска кривица је што нису спречили НАТО агресију, али су зато агресори невини.
Руси су криви јер су оставили Карађорђеве устанике Турцима, јурећи да стигну на Бородинско брдо пред Наполеонову армију, али нису заслужни што су Милошеви устаници млатили и поткупљивали турске паше док је Османлијама везане руке на леђима држала руска војска на Дунаву. Да није било тако као што јесте било, да ли би наставак српске револуције био тако брз и успешан? Можда је пука случајност, али, када год су руске армије избијале на Дунав, султанова ордија или немачки Вермахт нису показивали исту силу према Србима као када су обале Дунава биле пусте. Умели су и Руси да направе санстефанску Бугарску против Србије, али и да пресуде против Бугара у корист српског краља, па и да на своју несагледиву штету зарате са целим светом јер Аустроугарска објављује рат Србији.
Занимљиво да, оцењујући руску улогу у нашој историји, ретко објективно сагледамо како смо се ми односили према њој. У Радовањском лугу 25. јула 1817. убијен је отац модерне Србије, вожд Карађорђе, и то сваки Србин зна, али мало Срба зна да је, док је брука и ништак Никола Новаковић Карађорђу одсецао главу, крв вождова облила униформу руског генерал лајтнанта у којој је на веру куму Вујици Вулићевићу вожд дошао да буде издан и да умре. Неки би рекли да га нису убили у руској униформи већ да су га убили због руске униформе. Карађорђево убиство није осудио нико до Русије, а историја, ма колико била слушкиња победника, није баш успела да Карађорђеву смрт упише куму Милошу као храбар и државнички чин. Срби су убили свог оца у Радовањском лугу, и то што је Црног Ђорђа на клање, уз несебичну аустријску помоћ, одвео британски агент грчког порекла Николаус Галатис, касније стрељан од својих Грка, није оправдање за Вождову смрт. Кнез и потоњи краљ Милан Обреновић је потписао тајну конвенцију са Аустроугарском којом се обавезује да ни један спољнополитички потез неће повући без сагласности монархије. Руски добровољци генерала Черњајева, изгинули за самосталност Србије на Сувобору, Маљену, Алексинцу, па ни славна жртва пуковника Рајевског, нису будућег краља Срба много импресионирали.
Потпис на документ у коме се одриче самосталности за коју су се борили његови преци ставио је 28. јуна 1881, на Видовдан, а на који други дан Срби могу да ураде нешто што их узвиси или унизи. Испоручење председника Србије Слободана Милошевића на Видовдан остаће забележено као велика гадост малих људи и још један доказ да они који воде свет чврсто верују у магију бројева и обнављање магијских радњи.
Слободана Милошевића су Срби могли и да затворе и да ослободе и да убију и за све би могло да се нађе неко оправдање, а урадили су оно што једино нису смели и за шта нема оправдања, предали су га странцима да суде Србији. Историјска је срећа што му је смрт дошла пре пресуде па је у правној науци, у којој је форма суштина, Слободан Милошевић отишао са земље као невин човек, суђен а непресуђен. Остаје нам да будемо захвални и на тој случајној малој правди за његов невини народ.
Од Милана до Броза, од Милошевића па до данас, свака генерација је имала свој обрачун са Русијом и своју прилику да буде руски савезник. На жалост Срба или можда Руса, ни једна генерација Срба није пропустила прилику да Русима каже историјско не, а свака генерација Срба је доживела да јој живот зависи од руског да.
Ако је за утеху, Срби су такве одлуке тешко доносили, не без личне муке и унутрашњег сукоба. Једини коме то није било превише тешко је био Броз. Он је, истина, имао неких благих идеолошких проблема због напуштања Коминтерне, али Јосип Броз, рецидивни Хрват, није имао проблем да раскине са Русима, и у томе није видео неко зло. Није Броз пропустио прилику да казни све који су Русију волели, а посебно је страсно и методично такве налазио међу Србима; други југословенски народи су на Голи оток ишли само када би их облагали за љубав према Русији, Срби за тај грех јесу били криви. Тако се у то време у пола гласа причала шала, када се хоће рећи да нечега нема, „има га к’о Словенаца на Голом отоку“.
Срби се лако наљуте на цео свет када их, не кријући презир и мржњу, вређа и о њима лаже, али прилично равнодушно се односе када то слушају о Русима. Народ који има искуство подметнутих Маркала и Рачка морао би да буде много опрезнији у оценама и осудама када чује да је Русија отровала Наваљног или Скрипаља. Чудан је тај отров Новичок, личи на корону у последњем стадијуму, сви се њиме отрују а од њега нико не умре. Или је руска служба најнеспособнија на свету па не може да нађе ни један инвентиван начин да елиминише мету, или у њено име а за свој рачун то ипак уради нека друга служба која таквом праксом пали и гаси светло узбуђених западних влада и посланика. Иза гласних моралних осуда обично се сакрије звук протицања гаса кроз гасовод и пумпање нафте.
„Северни ток“ некако мора да буде заустављен, а људска права су већ деценијама најбољи начин да се кажњавају људи и земље, а посебно оне слободне. Срби знају шта је србофобија, али упорно заборављају да је србофобија само утишани одјек громогласне русофобије. Русија као и свака велика нација, велесила, уме да буде и бахата и неосетљива, уме да нас повреди потцењивањем или неразумевањем, уме да своје интересе стави испред свих осталих па и наших, али увек у оним битним и кључним тренуцима у којима се прави разлика између нестанка и опстанка нације, Русија стане уз Србе, и сама чињеница њеног снажног постојања у међународној политици даје наду.
Једном приликом сам мом другу Сергеју Шојгуу поклонио реплику Карађорђеве војводске заставе где је извезена реченица „Русија је заштитник православних Срба“. Под тим знамењем су устаници ишли да ослободе Београд или да изгину, ваљда је лакше када си свестан своје величине а знаш да тамо негде има неко ко је довољно велик да бар „пожали ка да би помога“ како је говорио Његош.
Када се нема чиме другим ударити на Русију онда се помене рудна рента, НИС или неки крадљиви директор, као да се рудна рента у истој висини не наплаћује и Канађанима и Кинезима, и као да смо ми НИС водили успешније од „Газпрома“ а наши директори нити краду нити греше. Неће се историја писати по томе да ли је овај или онај директор НИС-а прекршио неку одредбу уговора и да ли је неки лажљиви руски бизнисмен изварао наше сељаке у откупу вишања, историја ће записати да је Путин спречио у СБ УН да Срби буду проглашени за једини геноцидан народ у историји цивилизације и да је са Вучићем развио најбоље односе у историји. О историји може да суди и роб и слободан човек и бубашваба, и свако је у праву из перспективе места са кога посматра свет. Нека свако изабере које стање му је најближе.

Ако се нећемо ујединити у оквиру ЕУ, нити с Русијом, шта је потребно да се оствари уједињење Срба?
Срби морају најпре да постану јединствен политички народ. Када се успостави политичко јединство онда је све друго само стрпљиво чекање да дешавање прерасте у процес. Наше уједињење мора бити изведено мирним путем, па нека буде и споро. Није мудро престизати историју. Историја има своје законе а један од њих је да се ништа не деси ако није требало да се деси и када треба да се деси. Како је певао Бранко Миљковић, „ако смо пали, били смо паду склони“. Након толиких векова, време више није одлучујући фактор, квалитет нашег дела ће се мерити не брзином којом је постигнуто већ трајношћу дела.
Не сме се поновити жалосно стање унутар Срба у годинама пред слом краљевине, где је Србија разочарана прекодринским Србима а Срби Србијом толико да се помиње јачање „Врбаског национализма“. Често се у нашем јавном животу Срби деле на Србијанце и на све друге. Када сте то чули од Хрвата или Бошњака, Шиптари не дају ни да их зовемо по имену које су сами себи дали у свом језику, па мене туже и повлаче пред судовима јер их са поштовањем ословим по њиховом имену и језику. Тужбу аргументују тврдњом да је реч Шиптар увредљива када је изговори Србин. Нема то везе ни са увредама ни са лингвистиком, реч Шиптар их подсећа да нису сви део јединственог политичког простора, и да имају разлике бар у географији, а Албанац је јасна одредница и позив на окупљање. Могли би и ми Срби понешто да научимо од млађих народа.
Историјским процесима се може управљати али се они, једном покренути, не могу зауставити. Време проведено у обе Југославије, а потом и грађански ратови у СФРЈ, зауставили су рад на уједињењу Срба. Историја уме да буде осветољубива према онима који је праве, и зато ће остати записано да је процес уједињења Срба обновљен баш агресијом НАТО на СР Југославију и признавањем Косова као државе од стране већине наших ратних савезника, појачаних пораженом Немачком, Италијом и Јапаном. НАТО агресија, која је требало да заувек поништи Србију и сведе је на нешто проширене границе Београдског пашалука, заправо је покренула процес обједињавања Срба. Не кажу залуд Срби да је ноћ најгушћа пред зору.
Власт петооктобарских пучиста прилично је успешно радила на раздвајању Срба и умањивању Србије, али њиховим политичким нестанком, нестало је и највеће препреке српском обједињавању. Само Срби могу да спрече уједињење.
Да је Вучић само успео да сруши ДОС, и тако учини да Срби поново смеју да мисле о себи као јединственој нацији, било би довољно да уђе у историју, а није урадио само то.
У обе Југославије Срби су, за разлику од Словенаца и Хрвата, били остављени без јединственог политичког вођства.
Словенци су имали хришћанске социјалисте, настале под утицајем немачке партије антисемитског градоначелника Беча. У свој програм словеначки хришћански социјалисти уводе бројне антисемитске елементе и тако Словенце чини посве изузетним, да они постају једини народ на свету који је имао антисемитски покрет али није имао Јевреје.
Хрвати се окупљају у Хрватској сељачкој странци. Њено име не треба да завара, ХСС је окупљала све слојеве хрватског друштва, а име је изабрано само по најбројнијем делу нације коју је требало окупити око традиционалних вредности. Стјепан Радић до своје смрти напада и државу и краља, али и постиже бројне компромисе са краљем никада не заборављајући да је циљ самостална хрватска држава. Радић неће дочекати да види формирање НДХ – убио га је Пуниша Рачић, случајно или не Србин из Црне Горе, уз још двојицу посланика ХСС, након што је у Скупштини Стјепан Радић бацио у лице Срба питање „колико коштају те ваше солунске ране да их платимо“ – али је Радић учинио више од Павелића да се НДХ и створи. Хрвати у ХСС имају јединствено политичко вођство и партију која може да мобилише и масе и елиту.
Муслимани ће лутати кроз неколико организација, често и искрено југословенских, све док се пред сам Други светски рат коначно не определе да постану „хрватско цвијеће“ и да своје политичке ставове формулишу у савезу са Хрватима. Признање Бакира Изетбеговића да је хрватског члана Председништва БиХ Жељка Комшића изабрао бошњачким гласовима, и претња да ће исто урадити са свим местима резервисаним за Хрвате на свим нивоима у Федерацији БиХ, није доказ да су Бошњаци ушли у сукоб са Хрватима, пре ће бити да је то беговска љутња што Хрвати у БиХ имају све боље политичке односе са Србима.
Није тешко закључити откуд, да се послужим језиком Хладног рата, српско-хрватски детант; ни Срби ни Хрвати не виде себе у оваквој БиХ и зато у оним другима препознају природне савезнике у борби за другачију Босну. Не би било поштено не рећи да ни Бошњаци нису задовољни постојећом државом, и тако је БиХ постала једина држава на свету која је састављена од три народа а да ни један од носилаца суверенитета није задовољан земљом у којој живи. Лакше је Хрватима Алијин мали опростио што је ХВО у долини Лашве и око Травника, Бусоваче и Витеза побио онолике Бошњаке, него што ће им опростити сарадњу са Србима.
Срби су у Краљевину Југославију ушли, у политичком смислу, обезглављени и раздељени. Радикална странка, која је у различитим формама водила Србију све до уједињења, изгубиће водећу улогу међу Србима баш у часу када се уједињење и остварило. Срби тог времена једноставно немају политичку организацију која ће да их поведе и формулише заједничке ставове без обзира где живе.
Да ли би Хрвати икада постигли своје националне циљеве да пред, и у току грађанског рата у СФРЈ, нису имали монолитни и политички неспорни ХДЗ, а да ли би Бошњаци икада имали Федерацију да им није било СДА? Да није било партије Ибрахима Ругове, ко би окупио Шиптаре и учинио да се понашају и држе као један у сукобу са Србијом и Србима? Мило Ђукановић је отцепио Црну Гору најпре у ДПС, после је све ишло лако. Срби у Републици Српској без снажног и водећег СДС не би имали ни јединствен став ни пут који их је на крају, како тако, уз огромну помоћ Србије али на правом месту у страшној и херојској борби Срба за опстанак, довео до Дејтона и Републике Српске. Док је СПС био доминантан у српском политичком животу и док је пресудно утицао на ставове Срба на обалама свих река крај којих живе, Срби су водили успешну или бар мање неуспешну борбу. Слабљењем СПС губи се и јединство народа и нестаје препознатљива политика, која се све више разлива и губи. Тако слаб СПС и уводи санкције прекодринским Србима и све слабији стиже до петооктобарског пуча.

Већ дуго радите са Вучићем, шта можете о њему да кажете?

Вучић и ја смо саборци. Имао сам част да заједно радимо када сам био у Канцеларији за КиМ, да се боримо са другима и са собом док смо радили на Бриселском споразуму, заједно смо носили осуде и неразумевање због Закона о раду и реформе ПИО фонда који нас је на крају спасао пропасти, провели смо пуно тешких тренутака током мигрантске кризе, када смо дизали војску и спуштали је према југу да пошаљемо поруку целом свету да се не играју српским животима, заједно смо се борили за јачу војску и војно неутралну Србију која сме да каже да је заштита Срба њен став од кога неће одступити. Током борбе са Ковидом, стрепели смо због људских живота и радовали се малим победама када му око 5.30 сати у редовном извештају јавим да ни један војник није на респиратору.
Вучић је човек изузетне вредноће, интелигенције и упорности да ради на себи. Боље од свих које сам срео препознаје светске процесе, и брзо разуме како ће се далеке олује преламати на Србију. Одлуке не доноси лако, треба му времена и спреман је да саслуша. Када одлуку једном донесе, не одустаје од њеног спровођења. Одличан је стратег али воли и да се бави тактиком. Никада не заборавља ко је, одакле долази и куда иде. Пријатељима теже опрашта него непријтељима, а посебно када су пријатељи и непријатељи прави и искрени. Највећа мана му је што допушта да га увлаче у своје ратове и што допушта да свачији проблем постане део његовог бремена, а на крају дана обично проблем остане само његов и он се носи и са решењем и са последицама. Од Слободана Милошевића до данас, Вучић је једини из наше генерације политичара који је постао историјска личност. Ђинђић је уписан својом смрћу а не својим животом, Коштуница је изабрао да се измести из историје а о Тадићу је смешно и говорити. Вучић је изабрао да буде део историје, или је историја изабрала њега. Шта је тачно, то ће он морати да вам каже.

Први предуслов политичког, а из њега и сваког другог уједињења, јесте постојање моћне масовне политичке организације која ће окупити све Србе. Александар Вучић и његов СНС су последња нада да ће у наредних 50 година неко моћи да нас окупи и обједини. Вучић је израстао у државника кога Срби слушају и када се на прво читање не слажу са њим па и када га не воле, а што је доказ зрелости нације али и доказ да Вучић јесте државник. Политичаре слушају само они који их воле, а државнике послушају и сви остали. СНС је неспорно постао најмасовнија партија у Србији, и само од воље њеног председника зависи да ли ће постати и најмасовнија партија у свим земљама у којима Срби живе. Вучић не сме да напусти СНС и да понови грешку краља Александра, који се издигао изнад партија и правио се да су му све подједнако блиске. Његово напуштање СНС-а било би страшан ударац нади да ћемо постати јединствен политички народ.
То, наравно, знају и они који више воле да Срба нема него да их има, и који активно раде на умањивању Вучићевог ауторитета и на оспоравању легитимне потребе да Срби о кључним националним питањима морају да заузимају јединствен став и да тај став мора да се пресудно формулише у Београду. Довлачење Бориса Милошевића на прославу протеривања Срба у „Олуји“ чита се кроз више слојева а један од најважнијих је да се покаже да „хрватски Срби“ нису део јединственог српског политичког простора, па чак ни у темама какве су убијање и протеривање Срба у „Олуји“. Милошевића су показали на Книнској тврђави не да га виде Хрвати, већ да га виде Срби, а посебно да га види Вучић.
Много шта у будућности зависи од Вучићеве одлуке да ли ће остати на челу СНС. Следећа нужна претпоставка је економски јака матица. Србија која може да улаже као што Вучић улаже у Републику Српску. Ако Орбан може да финансира мађарске предузетнике у читавом региону или Аустрија која у Тиролу школује и плаћа припаднике немачке, односно аустријске мањине, зашто Србија не би могла да ствара широк слој успешних Срба који живе ван њених граница. Таква Србија је привлачна и онима који живе крај Срба или са Србима. И немојте да нам то буде невероватно, па још мање је било вероватно да ће нестати Срба католика и Срба муслимана па се и то десило.
Ако негде успевам да пронађем оправдање за везу са ЕУ онда је то у Вучићевој спретности у привлачењу капитала, који има своју логику профита али и добар део зарађеног остави код нас. Економска помоћ Републици Српској стиже из све пунијег буџета Србије, а то без Вучића и његовог стрпљења у односима са Западом и Истоком не би било могуће. Економски успешна Србија мора сачувати политичку стабилност и, ето, враћамо се на први услов, снажна политичка партија која окупља огромну већину Срба и тако успоставља и чува политички мир и јединствен правац који се не мања често и брзо.
Било да оде из СНС или да остане на њеном челу, Вучић ће бити суочен са активним радом страних служби да, већ при формирању следеће владе, изазову протесте који би требало да прерасту у сукобе. А како време буде пролазило а он наставио да одбија да призна Косово као државу биће му све теже, и свако његово одбијање ће гледати да му скупље наплате.
Србија мора да буде војнички моћна. Војна неутралност заувек отклања могућност сукоба или неспоразума са Русијом и Кином, али исто тако не даје ни повода НАТО-у да нас доживљава као претњу и опасност. Србија има обавезу да штити Србе где год да живе, а то је неоствариво без моћне војске. Војнички снажна Србија је превенција сваком игрању ватром.
Посебно је потребан „мали рад“, како су га назвали вршњаци Гаврила Принципа. Свакодневни рад на објашњавању српских циљева, и себи и другима. Шиптари су потрошили пуно пара да њихова прича о Великој Албанији буде саслушана, а још више пара да буде и послушана. Примаоци шиптарских донација нису показали велику радозналост за порекло новца који међу косоварском сиротињом обично праве само нарко дилери.
Срби морају престати да одговарају на наметнута питања, већ морају да отварају теме, да их први износе. Нужно је престати бранити се од Велике Србије. Термин који су противници српског јединства изједначили са Трећим рајхом не треба да нас ограничава и увлачи у дефанзиву. Срби имају право да траже да се њихово национално питање реши, и не смеју да ћутке прихвате да је њихово право на решење мање од свих других балканских народа, а посебне не мање од Шиптара.
Велика Албанија може бити заустављена само уједињеним Србима. Уједињење Срба неће изазвати рат, пре ће изазвати потребу за историјским договором Срба и Шиптара. Насупрот томе, неспутана Велика Албанија би лако могла да доведе до озбиљног сукоба.
Спремност некадашње Македоније да уђе у НАТО, и до беспризорности прозападна оријентација која их је водила све до признања Тајвана, није спречила Шиптаре да подигну устанак, разлупају македонску војску и државу, и да рат заврше преузимањем половине власти у земљи у којој их нема ни трећина. Македонске партије у Северној Македонији омогућиле су, због свог доласка на власт, партији ДУИ, увођење шиптарског језика као равноправног са македонским, а након последњих избора и место премијера ће први пут бити попуњено представником Шиптара. Нека се за коју годину припреми и председник Северне Македоније.
Жеља Срба да живе заједно је сасвим легитимна, тим више што су исте жеље остварене у већини народа на свету, па зашто онда не смеју да се остваре Србима? Доста смо се правдали, нека се сада други правдају нама, доста смо ми водили рачуна о другима нека сада други воде рачуна о нама или нека бар воде рачуна о себи. То значи да нам треба јединствен наступ према свету и стрпљење док не променимо слику и свест о нама. Држава Србија мора да буде матица која окупља, саветује, помаже, али која се и слуша.
Док не постанемо једно, можемо бити бар један политички народ. Република Српска мора да буде чувана, али и она више него до сада мора да чува Србе и у федерацији али и у Хрватској. Место окупљања за Србе из Хрватске и Федерације БиХ, њихов природни ослонац, место помоћи и материјалне и политичке, мора да буде учвршћено у Бањалуци па онда у Београду. Јединствени уџбеници, неговање језика и писма, мора да крене из Србије. Захваљујући глупости због које се уџбеници купују на тржишту, деца у Србији негде уче нешто мало, а негде ни мало о Јасеновцу, али зато могу да прочитају да је Сребреница геноцид и да су геноцид починили Срби. Можда на тржишту и могу да се купе уџбеници биологије и физике, ту ко год да пише не може да омаши у опису опрашивања биљака или природних закона, али историја и књижевност морају бити написани од стране државе, без недоумица и без различитих тумачења наше историје. Други су нам довољно дуго писали историју, да смо и ми заборавили шта нас је водило и чему смо корачали када смо били усправни и свесни себе као народа.
На крају, да се вратимо на почетак разговора. Због чега бисте пре могли остати ван владе, због идеје о уједињењу или због свог става према ЕУ?
Још једном вам кажем, о томе ћемо одлучити Вучић и ја, не амбасадори. И какву год одлуку да донесемо, то ће бити наша, српска одлука, ничија друга.

6 коментара

  1. Ovakav govor ume i moze da odrzi samo predsednik ili nacionalni vodja jednog naroda . Dok je ovakvih ljudi
    i politicara ne treba se bojati ni sadasnjosti ni buducnosti za srpski narod . Briljantno poznavanje svetske i
    srpske istorije kao i nadahnuti nacin izrazavanja gospodina Vulina , dao je ovom intervjuu politicku i istorijsku
    tezinu koja ce dugo odjekivati na srpskim prostorima . Pozeleo bih , gospodine Vulin , da ovakve govore i intervjue odrzavate cesce ! Na sigurnom ste putu da postanete clan Akademije nauka .

    4
    9
  2. 21.09.2020. Novi ambasador Izraela u Srbiji Jahel Vilan izjavio je danas da je Izrael priznao Kosovo 4. septembra i da to više nije pitanje.
    “Nema nikakvog pitanja u vezi sa tim da li će Izrael priznati ili ne Kosovo jer je Izrael priznao Kosovo 4. septembra, a sada treba da vidimo na koji način da ne dozvolimo da to utiče na odnose Srbije i Izraela”, rekao je Vilan za TV N1.
    Ne znam koliko Srbiju KiM zanima.

    5
    1
  3. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Aleksandar Vulin: Za ujedinjenje svih Srba u jedinstvenu državu i političku organizaciju

    Vulin je još uvek ministar vojske, to ne treba da utiče na gradjansko-demokratsko pravo na “slobodu govora” i komentara na društveno-politička zbivanja (Vučić pozvao na unutrašnji dijalog o Kosovu).
    ČLANAK-TESTAMENT Vulina više liči na čas istorije nego na konketne akturlne političke probleme o Kosovu i uopšte.
    VULINOVA TEORIJA O UJEDINJENJU svih Srba na prostore gde žive – da se pokrene proces nacionalnog i pravoslavnog verskog jedinstva, identiteta i kulture – treba da uliva optimizam za bolju budućnost. Pitanje je da li će se sve to ostvariti imajući u obzir praktičnu situaciju na terenu Kosova i Srbije: Ozbiljna nesloga sa Briselskim sporazumom koji Kosovu daje sve državne atribute (ZSO upravlja po zakonima i Ustavu Kosova, nema zakonodavno-izvršna ovlašćenja, status kao i kosovskih opština, to se prećutkuje) – nekorektno se tumači i prikriva od naroda – do danas nije dostavljen skupštini Srbije na debatu-raspravu; Nesloga jednog dela kosmetakih Srba sa Srpskom listom i politikom Srbije o KiM; Medjusobna nesloga brojnih stranaka o politici za KiM; Proces tihog iseljavanja sa KiM i dalje traje (onemogućen povratak 250.000 proteranih Srba na KiM, ostalo ih je 150.000, sada se govori da ih ima 130.000-120.000 hiljada); Kada je Vulin bio direktor kancelarije za Kosovo, citiram jednu njegovu izjavu na KiM: kosovski Srbi su najsrećniji na svetu što imaju Briselski sporazum(!). Da li i danas misli tako? I na drugim tačkama se stvarju potencijalni problemi zbog neadekvatnog delovanja itd?
    KAKO DA SE STVORI NACIONALNO-VERSKO JEDINSTVO I SLOGA SRPSKOG NARODA
    Iz moje analize od 70-tih god do danas… (u nastavku)

    3
    1
  4. unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Kako da se stvori nacionalno i versko jedinstvo i sloga Srpskog naroda:

    1. Uključivanje SPC u nacionalni Savet za odbranu i bezbednost, u donošenju odluka od nacionalnog interesa,
    teitorijalnog integriteta i suvereniteta države;
    2. Aktivna demografska politika protiv bele kuge;
    3. Porodične vrednosti;
    4. Principi recipročnih mera (paritet i reciprocitet u medjunacionalnim i medjuetničkim odnosima);
    5. Očuvanje nacionalnog i veskog identiteta;
    6. Aktivirati Republički Zavod za statistiku da redovno prati i periodično informiše javnost o destruktivnim kretanjima utvrdjenih principa: disparitet u medjuetničkim odnosima, mešovitim brakovima, demografiji itd;

    PRIMERA RADI, da obrazložim drugu tačku: Aktivna demografska politika protiv bele kuge:
    Pre dve godine formiran je demografski Savet Srbije za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge (predsednik Saveta Aleksandar Vučić, on je opterećen državnim poslovima, mogao je neki drugi kadar da bude imenovan za predsednika): Doneto je rešenje za finansijski podsticaj radjanja: … dečji dodatak za treće dete 12.000 din svakog meseca, za četvrto – 18.000, za peto dete – 18.000 din.(!)? To najviše odgovara albancima, romima, bošnjacima sa nadprosečnim natalitetom – a kod Srba vlada bela kuga? To nije adekvatno rešenje! Daje se nagrada “po broju dece” a ne “po bračnom paru”? Na taj način se decenijama dvostruko-trostuko više nagradjivao natalitet Albanaca na Kosovu po kritetijumu: “Prosek plate” po članu domačinstva: Srbi sa jedno-dvoje dece skoro da nisu dobijali dečji dodatak, a albanske porodice sa 3-4.6-8-smoro dece svi dobijali d.d. (ispunjavali kriterijum). Ja sam taj kriterijum pojednostavio – da se daje dečji dodatak “po bračnom paru” (bez obzira na nacionalnu, versku pripadnost, to je ramnopravnost) – a NE “po broju dece” (što se zloupotrebljavalo od separatista i u političke svrhe na Kosovu)? Pitanje je da li je demografski Savet (za dečji dodatak) uzimao u obzir ideološki uticaj i verski tradicionalizam i kulturu – koji ima uticaj na radjanje – natalitet?

    Nezavisno od državnog sistemskog rešenja za demografsko pitanje, Srbi treba da formiraju svoj posebni interni SRPSKI FOND za podsticaj radjanja protiv bele kuge, za poseban dečji dodatak samo za srpske bračne parove, u saradnji sa SPC i Dijasporom. Nacionalne manjine mogu da fomiraju svoje fondove.
    Svaka naznačena tačka u članku ima obrazloženje, da ne dužim. …

    2
    1
  5. Pohvale za govor g. VULINA
    Moje misljenje o opstanku i eventualnom ujedinjavanju nas Srbadije je samo teorijski moguce a bez Rusije je samo mastanje…s obzirom koliko imamo neprijatelja kako okolo Srba tako i podalje od Srba,kako velikih zlo sila tako i njihovih sulu na Balkanu.
    Ako mi Srbi nismo svesni ove cinjenice onda sva prica o opstanku i ujedinjavanju je budalastinja

    1
    4
  6. aca миљевић

    Ретко добар интервју. На многаја љета господине Вулин, и да заједно дочекамо уједињење свих Срба. Догодине!

    2
    5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *