Врли нови посткорона свет

ОД КОВИДА ДО ДИСТОПИЈЕ

Bећ је очигледно да 2020. прети да остане упамћена као „година коју је појела корона“, али што је још значајније и као година која ће означити крај света каквог познајемо. Узимајући у обзир комплексност кризе коју је донела пандемија вируса (о којем се суштински врло мало зна), уочава се да ће она, поред демографских, донети много озбиљније и дубље економске, политичке, социолошке и егзистенцијалне последице

Вирус корона на светску позорницу ступио је средином марта ове године, као енигматична респираторна инфекција с великим потенцијалом да утиче на свакодневни живот. Не улазећи у проблематику самог вируса и анализу аргументованих и неаргументованих теза у вези с његовим настанком и природом, чињеница је да је корона постала глобално питање, које погађа читаву светску популацију на начин на какав нису утицали оба светска рата и многе друге политичке кризе. Стога корона заслужује да се сагледа с немедицинског аспекта и као фактор који ће, по свему судећи, извршити трансформацију целокупне сфере људског постојања, уклапајући се тако (случајно или не) у моделе и пројекције нових технологија, система образовања, економије, али и у постмодернистичке концепције у области хуманистичких наука и ономе што се препознаје као „трансхуманизам“.

[restrict]

Већ с прoглашењем пандемије 11. марта, када је Светска здравствена организација у тренутку када је било евидентирано 118.000 заражених изашла са саопштењем свог првог човека Тедроса Аданома Гебрејесуса да се „ковид-19 може окарактерисати као пандемија“, постало је јасно да се корона уводи у епицентар светске медијске пажње. Убрзо је тема вируса отворила и многа друга питања – најпре светске рецесије и краха финансијског система. С тим у вези не треба изгубити из вида да су прогнозе о надолазећој финансијској кризи долазиле знатно раније, па је тако и „Њујорк тајмс“ још августа 2019. писао како „има много трагова, у детаљима недавних економских извештаја, у сигналима са тржишта и у новијој историји рецесија“ који указују да ће 2020. година бити година рецесије. Ти трагови указивали су на пламтећи трговински рат између највећих економија света САД и Кине, који је претио да се прошири и на остатак планете, али и на пораст задужености великих корпорација које су обилато користиле такозвану „monetary easing“ политику Федералних резерви узимајући јефтине кредите и пласирајући их у онај део светске економије који се назива „шпекулантским“.
У кратком сценарију који је описивао како би могло доћи до финансијског краха 2020. године предвиђано је да „трговински ратови и слом међународне економске дипломатије могу узроковати повлачење компанија са тржишта широм света. То би довело до даљих проблема са тржиштима и губитка радних места, што би подстакло америчке потрошаче да постану опрезнији. Велика оптерећења корпоративног дуга би створила таласе банкротстава. А политика централне банке (ФЕД-а) показује се немоћном, у комбинацији с фискалном политиком која не постоји“. Ако се овом суморном сценарију из 2019. дода фактор короне, добијaмо резултат да је протеклог месеца у Сједињеним Америчким Државама забележен пад економских активности од 39,2%, што представља највећи пад њене економије у историји, скоро три пута већи од Велике депресије из 1929. године, те да је према подацима америчког Секретаријата за рад више од 1,2 милиона Американаца остало без посла у току само једне недеље. Слични параметри уочавају се и на другим меридијанима, па се тако на територији читаве Европске уније очекује „рецесија историјских пропорција“, по речима Европске комисије, а на које се надовезао европски комесар за привреду и бивши италијански премијер Паоло Ђентилони, указујући да се „Европа суочава са невиђеним економским шоком, највећим од Велике депресије“.

НОВО „ТРАНСХУМАНИСТИЧКО“ ДРУШТВО Свет је, дакле, несумњиво склизнуо у нов циклус економских турбуленција и поремећаја на, већ крхком, светском тржишту, услед последица и фактичког утицаја короне на класично поимање привредних активности. Тако су све гласније најаве и предлози и послодаваца, и запослених да би требало озбиљно размотрити могућност да рад код куће постане уобичајен. Само у Француској се више од 70 посто радника који никада раније нису радили код куће изјаснило да би то сада желели бар једном недељно, док је јапанска компанија „Фуџицу“ отишла корак даље и званично увела рад код куће као сталну опцију – „запослени ће имати флексибилно радно време, а рад код куће биће стандардан кад год је то могуће“. Посебан утицај на ову промену у односу према радном месту, услед вируса корона, имају нове дигиталне технологије, односно оно што неки називају трећом, а неки четвртом индустријском револуцијом, а неко и петим технолошким поретком – укратко дигиталном револуцијом која би након изума точка или парне машине могла да представља нову историјску прекретницу за homo faber-а. Класичан концепт радног места који је подразумевао осмочасовно радно време, са сталном локацијом радне активности, по свему судећи одлази у заборав, те увођењем нових нано, био и информационих технологија, изменом карактера и организације производних процеса, размене, потрошње, социјалне структуре друштва, система управе и општења, долази до реструктурирања не само тржишта рада већ и целокупних утемељених социјалних шаблона.
Социјално дистанцирање би тако од препоруке медицинског карактера у скорије време постало друштвени образац и начин живота, стварајући нову велику масу отуђених и атомизованих појединаца, што је појава већ забележена у метрополама Јапана под називом „хикикомори“.
Треба имати у виду да наведена „дигитална“ агенда и увођење технологија нових генерација у човеково окружење, али и њега самог, није последица вируса корона, с обзиром на то да је актуелна још од 1998. године, када је основана Светска трансхуманистичка асоцијација. Основна претпоставка од које се тада кренуло јесте да је човек машина, те да је он биће лишено било каквог спиритуалног начела и да као такав представља инструмент за усавршавање. На тај начин најављено је „ново доба разума“, како „дигиталну револуцију“ карактерише Хенри Кисинџер. Таква револуција, праћена незамисливим технолошким скоком, довешће до појаве „тренутка сингуларитета“, односно до момента када људски разум неће бити у могућности да прати технолошки развој и када ће вештачка интелигенција доћи у позицију да се развија и комуницира независно од њеног творца, у овом случају човека. Тако нешто се већ десило 2017. када су два софтверска програма „Боб“ и „Алис“, програмирани да с купцима преговарају о трговању спортском опремом, успела да развију посебан вид комуникације између себе, стварајући нов посебан језик, који је настао на основу енглеског језика, али није био људски.
Корона се тако показала као идеалан повод да се афирмишу нове дигиталне технологије – достављање поште и друге робе путем дрона, инсталирање посебних ковид апликација које показују да ли је неко у вашем окружењу заражен или је био заражен, плаћање без учешћа касирки у супермаркетима итд. – и да се постепено афирмишу другачији друштвени обрасци, који би представљали увод у „трансхуманистичку“ еру. Све то треба да постане наша нова стварност, односно оно што се у западном делу света већ назива new normal.

ДИГИТАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ То „ново нормално“ се посебно одражава на систем образовања у околностима пандемије. Као једна од првих мера сузбијања вируса било је увођење наставе на даљину, која је подразумевала да ученици „похађају часове“ путем телевизије или интернета. На тај начин се школа од установе социјализације претворила у установу дигитализације младих људи. О утицају и последицама таквог начина образовања свој суд тек треба да дају тестови знања, али и психолози. Такав концепт образовања није, међутим, нов и у западном свету је већ препознат као „глобално образовање“. На том плану су већ развијани алтернативни модели образовања који треба да замене традиционални концепт Хумболтовог универзитета, али и нижих степена школства, те се зато огромном брзином појављују нови играчи, који активно преузимају процес обуке како би што флексибилније реаговали на потребе корисника, при чему нису ограничени програмима образовања националних структура. Овакви алтернативни системи су све више актуелни зато што традиционални образовни системи школског и универзитетског образовања постају све скупљи. На тај начин ван традиционалног система образовања ниче нов систем који доноси и сасвим нове образовне стандарде.
Најефикаснији механизам у овој области постало је онлајн (на даљину) образовање, чија је најприсутнија форма Масовни отворени онлајн курс (МООК), са најширим интерактивним учешћем уз коришћење технологија електронске обуке. Курсеви су се појавили 2006, али су постали популарни 2012, када су покренуте најбитније америчке МООК платформе: „Coursera“ – на основи програма Стенфордског универзитета и уз учешће Принстона, програм Мерилендског универзитета (23 милиона корисника), „ЕdX“ – на темељу програма Масачусетског и Харвардског универзитета (десет милиона), Академија Хана – уз учешће Гугла и фонда Била Гејтса (15 милиона), „Udacity“ – Стенфордски универзитет, уз учешће Технолошког института Џорџије и Гугла (4 милиона). Треба имати у виду да је Гугл недавно објавио да је дугогодишње и скупо образовање прошлост, те да је за запослење у Гуглу довољно да похађате управо „Coursera“ курс у трајању од шест месеци и по цени од 49 долара, уз објашњење да ће се наведени курс третирати као високообразовна стручна спрема.
Што дуже буде трајала пандемија вируса корона, све више ћемо се кретати од медицинског ка социолошком и цивилизацијском феномену, „крунишући“ на тај начин почетак трансформације света какав знамо. Корона има велики потенцијал да послужи као катализатор коренитих социјалних промена, претварајући свет у слике из најпопуларнијих футуристичких романа 20. века, с тим што ће један такав посткорона свет много више личити на дистопију него на утопију. У таквом свету се, према речима Жозефа Местра, родоначелника европског конзервативизма, „мора бити спреман за један бескрајан догађај божанског реда којем се примичемо брзином која запањује све посматраче. Неумољиви пророци најављују да је то време већ наступило“.

[/restrict]