Владимир Пиштало – СМЕХ ЈЕ ПРОТИВОТРОВ ЗА МУКЕ И ПОНИЖЕЊА

Ниче је негде рекао да је „смех – свет“. Ја смех третирам као противотров против баналности, тешкоћа и понижења. Кад се човек насмеје, он је слободан, каже наш саговорник, писац и недавни добитник Награде „Меша Селимовић“ за књигу Значење џокера, оцењену као „својеврсна мајсторија у славу смеха, колико и есеја“

Недавно овенчана престижном књижевном наградом „Меша Селимовић“, коју традиционално додељује компанија Новости, књига есеја нашег саговорника Владимира Пиштала Значење џокера („Агора“) не престаје да плени пажњу читалачке јавности. Реч је о делу које представља пишчево откривање тајни „увек занимљивијих од објашњења“, а објашњења су, према речима Ненада Шапоње, „таква да дижу тајну на наредни ниво до кога тек треба стићи“. Наиме, ново Пишталово дело, писано у тананим регистрима између есеја и приче, јесте књига у славу смеха, колико и есеја.
Уз помоћ својеврсног књижевног огледала, уз велики уплив нематеријалног, уз ванстандардно познавање неких кључних и истовремено затамњених тачака и српске и америчке културе, Пиштало у Значењу џокера гради брижљиву композицију од есеја о тотално различитим егзистенцијалним стварима и културним појавама. Открива нам чињенице које стоје иза видљивих обриса две културе. Исписује текстове након којих и ми у Србији можемо да разумемо Америку, дубљу од наших представа и стереотипа о њој…

[restrict]

Да ли сте очекивали овакав успех књиге, будући да есеј као жанр није по правилу предодређен за високе тираже и ширу читалачку публику?
И мене је мало изненадило, јер обично есеји нису најпродаваније књиге, макар не код нас. Постоји изузетак, а то је Дучићево Благо Цара Радована, које је један од најпродаванијих наслова у нашој земљи. Ту су се, међутим, мало звезде склопиле а мало политички и поетски фактори. Моја књига јесте књига есеја, али ту има прича и анегдота и песама и у њој је присутан приповедачки обред. То су размишљања попут оних кад људи седну и почну спонтано да разговарају на неку тему, филозофирају. Ти разговори, промишљања су интересантна на непосредан начин. Пало ми је на памет како је Андрић умео да препозна филозофско или мисаоно у свакодневном и никад се није измицао од тога, иако се сматрало да је свакодневно недовољно добро. Сетио сам се једне делом заборављене старе песме Лепе Лукић која је ишла отприлике овако: „Времена су прошла стара а са њима обичаји, не крију се више нано, као некад осећаји…“ Људи су вероватно мислили да је то бесмислен текст, а Андрића је некако за срце ујео, јер док је он био млад човек, осећања су се крила. Све се крило. Лепота је била опасна, време турске владавине је тек прошло, богатство је било опасно, па се и то крило у неким подрумима. Људи су ишли улицом оборене главе, нарочито ако су занатлије. Каже Андрић, неки човек који прави кровове иде кроз Вишеград оборене главе а зна до танчина сваки кров који је направио, али не сме да дигне главу. Нарочито су се крила осећања, оно до чега је човеку стварно стало, ако је заљубљен, ако има неку страст, то се крило више него било шта друго. То препознавање тема за размишљање у обичном животу, мислим да је то значајно у Значењу џокера, иначе веома разноврсној књизи, и тако је комуницирала са читаоцима.
Које суштинско значење има џокер у свету у ком данас живимо?
Књига је о смеху а џокер је један од симбола смеха. Ниче је негде рекао да је „смех – свет“. Ја смех третирам као противотров против баналности, тешкоћа и понижења. Кад се човек насмеје, он је слободан. Неки људи говоре о другом значењу смеха. Сетимо се филма Џокер, у којем смех има сасвим другачије значење, много мрачније. Код мене је пак смех противотров тешкоћама у животу. Џокер је оно неочекивано, оно што носи потенцијал. Џокер се одједном појави у шпилу и правила су промењена. Када гледамо живот онакав какав јесте, потребно нам је да постојећа правила онаква каква јесу буду анулирана, поништена, и размишљајући и даље о тој теми, а верујте, често се дешавало да о овом значењу разговарам с новинарима или са читаоцима, закључујем: џокер је потенцијал, џокер је, рекох, оно неочекивано.
Ваша књига разоткрива умногоме и феномен смеха данас, када свет у њему најблаже речено – оскудева. Откуд та фасцинација савременим хумором?
Смех је моћ! Гледајући америчке хумористичке ТВ емисије, и наше повремено, мислио сам да је то жива истина. Смешно је то што они износе јавно, дакле оно што сви настоје да сакрију. То јесте моћ! Човек је слободан кад говори истину, а хумористи говоре истину. Смех је у том смислу и даље моћ. Моћ је могућност интерпретације света. Постоји једна метафора коју сам спознао док сам био мали. Дете кад падне, погледа најпре реакцију својих ближњих који су ту. Ако се они насмеју, и оно ће се насмејати, а ако се уплаше и растуже, и дете ће заплакати. Ако се пак забрину, дете ће плакати још пола сата. Ако ме питате шта је спин, то је могућност да се ствари окрену на једну или на другу страну. Људи који имају могућност интерпретације света, они имају моћ! Мислим да смо се сви ми мало заиграли у том смислу, јер мислимо да је спин реалност, а спин и даље није реалност. Свима се дешавало нешто слично, а мени се дешавало у Америци. „Каже ми“ телевизија да могу да урадим тест за ковид. Одем у ту болницу да се тестирам па се испостави да тамо не могу то да урадим. Значи, оно што ми интерпретација света говори и оно са чиме се суочавам, а то је позната ситуација, нису једно те исто. У Америци је било много проблема. Има их и дан-данас, та се ситуација није поправила. Људи се веома чуде да један моћан, организован систем, једна моћна држава која се сусретала с многим изазовима веома успешно, до дана данашњег, ову ситуацију не успева да разреши, на федералном нивоу. С друге стране, док слушате гувернере или пак председника, чућете да је ситуација добра. Да се вратим на Андрића, који говори о раднику који каже „кад год хоћемо да чујемо нешто добро, ми укључимо радио. Нигде нема таквог селамета као на радију“. То су спин доктори. Људи су то знали и раније, само се није звало тако. У овој књизи многе историјске личности третирам као хуморист. Међу њима и Абрахама Линколна, који је највећи политичар у историји Америке, такође и најомиљенији председник, али ја га истовремено тумачим у извесном смислу као хуморист. Он је рекао дивну ствар што се тиче спин доктора и интерпретације света која је пропагандно наметнута. Линколн пита колико ће ногу имати пас ако реп назовемо ногом. Људи гледају, гледају па кажу – пет! Он каже – неће! Пас ће имати четири ноге, јер назвати реп ногом не чини га ногом. Толико о моћи интерпретације и спин докторима.
Ваша књига есеја открива нам Америку и помаже нам да је ближе схватимо…
Тамо сам довољно дуго живео да бих то могао да знам. Пре свега, доктор сам америчке историје, али познајем и америчку културу. Паралелно с историјом изучавао сам америчку књижевност и популарну културу. Њу сам одлично познавао и пре него што сам тамо отишао. Никад нисам био нарочито задовољан како се писало о Америци, јер се писало веома површно, школски. Ти уџбеници мени нису изгледали савршени а поготово у канону америчке литературе. Има много рупа. У извесном смислу се много преводило, а нису се преводиле неке кључне књиге. То је рецимо као да нисте превели Травничку хронику а хоћете да представите српску литературу. Ту је и књига Марка Твена, који је мени најважнији амерички писац. Читава модерна америчка литературе која се служи говорним језиком, а не високим, псеудоенглеским језиком, потекла је из Марка Твена, као што је читава руска литературе изашла из Гогољевог шињела.
Будући да већ годинама живите и радите у Америци, било би занимљиво да нам откријете и опишете сопствено откривање ове земље?
Мало формално, мало неформално. Све се с Америком догодило случајно. Нисам тамо отишао да останем, већ сам отишао с туристичком визом. Биле су то оне страшне године када је новац горео у рукама. Добијете плату и ако новац не потрошите у року од пола сата, она вреди небројено пута мање. Тих десет напорних година с инфлацијом и ратом људима су појеле најлепши део живота. Неко ко се погледао у огледало после тих десет година, јер у међувремену није стигао због тога што је морао да шверцује гориво или већ нешто друго, није могао да препозна себе – у том огледалу могао је да види лице уморног, остарелог човека. У то време сам постао професор америчке историје. И то нисам баш сасвим одабрао, јер сам студирао историју, а важило је правило – ако пишете докторат, он мора да буде из америчке историје. Радио сам упоредо, радио сам српске досељенике и њихова три идентитета, српски, амерички и југословенски, што је идентитет који се сада уопште не узима у обзир. Не улазим у то какав је наш однос према југословенском идентитету, али да је 1973. године било милион и триста хиљада људи који су се тако изјашњавали, то је просто чињеница. Људи имају права на своја осећања и интерпретације, али немају право на своје ставове. Постојала је група људи коју је било једноставно поштено проучавати у овој причи, у овом дијалогу идентитета. Радио сам оно што се назива компаративна историја, али под шеширом америчке историје. И то уопште није било лоше, јер никада не бих написао књигу Портрет међу маскама, која је до данас преведена на седамнаест језика, да нисам знао ту Теслину страну америчког живота. То је било формално. Неформално, био је то живот и анализа људског понашања. И они су другачији од једне земље до друге. Имао сам студенте у чијим породицама се људи никада не додирују. Не тепају, не грле децу ни родитељи нити рођаци. Све су то елементи који на различите начине формирају људе. Све сам то некако посматрао и гледао да направим синтезу од тога. Нико ми није помогао у томе као Чарли Симић, којем сам посветио неколико есеја у овој књизи. Чарли је дошао у Чикаго кад је имао тринаест година.
Да ли за себе можете да кажете да сте Американац?
Не могу за себе да кажем – Американац. Чим престанем да говорим енглески, почнем да мислим на српском. То ме спречава да ефективно пишем на енглеском, али то је избор који се десио ван мене. Неке изборе ми направимо а неки се десе. Чарли заиста врло добро зна америчку, али и српску политику, јер то непрестано прати пошто га веома занима. Каже да су се Стаљин и Хитлер руковали на његовом колену. Једноставно, мисли да човек нема права да игнорише политику, јер политика може да му се због тога освети. Ја нисам такав, јер у духу смеха или у духу џокера који вам дозвољава ескапизам, узмем ферије од политике, па нека се она сналази без мене неко време. Па ћемо заплет ухватити у некој од следећих епизода серије.
Из Америке долазите два пута у години, сходно ритму факултета на ком предајете. Како изгледа ваше откривање Србије, Београда?
Није да не живим у Београду. Живим и тамо и овамо, и наравно да изнова запажам новине. Ове године је било мало другачије због короне. Изостављена је планирана додела Награде „Меша Селимовић“. На моју велику радост, награда ће ми бити уручена на Косанчићевом венцу, на месту срушене библиотеке. У Београду приметим необичне рекламе, написе… Недавно сам на једном контејнеру видео напис: „Забрањено бацање жара.“ Тако да људи тај жар, замишљам га као страст коју морају да носе у грудима, не могу да одбацују да не би изазвао пожар. У мојој књизи имам и есеј о рекламама које су негде тумачене као модерна пророчишта. Рекламе се стално играју с нашим надама и страховима. Обећавају нам вечиту лепоту и бесмртност као у бајкама, или нас плаше последицама ако не купимо или не прихватимо оно што нам реклама предлаже. То прво чујем када дођем у Београд. И оно прислушкивање туђих разговора, у маниру Растка Петровића, који је то отелотворио у делу Људи говоре. Онако отргнуте реченице туђих говора које склопите у колаж песме града. То су ствари које ми прво дођу до свести када мислим о Београду – рекламе и одломци туђих разговора.
Ковид-19 је у доброј мери обрнуо свет наглавачке. Не мање и културу. Одразио се на све сфере културе, па и на књижевност. Како видите прилике у култури, дакако и у књижевности код нас и на глобалном нивоу?
Што се тиче књижевне сцене, за мене она постоји у два смисла. Једно је да читам нове објављене књиге које добијем или купим и које обично читам у Америци. Друго значење књижевне сцене пак поимам у Америци приликом сусрета и разговора с писцима, филозофима на разне теме. Неретко су те теме веома занимљиве. Док сам у Србији, махом обављам обавезе које се не тичу читања. Пишем, поред осталог, одговоре на питања за интервјуе, али читам махом у Америци. На питање које сте поставили о култури, одговарам да мислим да не знамо у ком се стању налази ни светска а ни наша култура. Оно што се нама догађа је далеко сличније ономе што се догађа у целом свету него што ми мислимо. Обично наши људи кажу: „Е, ово само код нас може.“ Много сличних ствари виђам и у Америци. На пример, када је проглашена пандемија, нисам могао да дођем до алкохола за дезинфекцију па сам га стицајем околности набављао „преко везе“, будући да сам познавао апотекарку. Видели сте да се та зараза проширила на јужне државе, Флорида је сада најгора. То је десет хиљада људи дневно! Флорида би да није средиште САД, била једно од средишта света. То се није завршило, није се привело крају и није се пронашло решење. Е, сад, какве то везе има с културом? Говорим о култури у најширем смислу, о култури и образовању! Култура у великој мери јесте образовање, јер ту људи почну да читају на организован начин. Професори, ако су добри, воде их кроз то, али не зна се за многе школе да ли ће бити отворене или неће бити отворене. Рачунало се да неће бити отворене, сад чујем – биће… Неизвесност умногоме замара људе. Чини их неспокојним. Исто је и с факултетима. Факултети су у врло лошем положају.
Будући да предајете на једном од америчких факултета, како ситуацију видите „изнутра“?
Већина факултета у Америци се плаћа, а родитељи неће да плаћају да им дете седи за компјутером, што иначе ради. Друго, као што знате, ако су то велики и важни факултети као што је Харвард, ту је социјално искуство једнако важно као и процес образовања, јер ћете ту срести људе с којима ћете се познавати читавог живота и с којима ћете се помагати. Све се то продаје као део пакета и без тога то просто није то. Било да је на Харварду или на неком другом факултету. Сведоци смо бесмислених идеја на ову тему, превише је изузетака да бисте имали конзистентно образовање. Многи мисле да су млади људи у основној и средњој школи на неки начин преварени за ове семестре, поготово ако сте човек из сиромашнијег социјалног слоја, јер се ту не подразумева да имате компјутер нити интернет. Тако да су они који су у лошем положају били у још лошијем положају. Епилог је да ће петина факултета банкротирати, док ће многи срезати средства, јер њих плаћају родитељи. Десет милиона људи је остало без посла. Одакле ће онда родитељи плаћати школарине. Уз то, државне касе су осиромашиле, пропадају послови, мање је убирања пореза, што коначно утиче на економију, а економија утиче на културу. Све што сам волео у Њујорку, сада не постоји, први пут у животу не желим да будем у тих неколико градова које сам волео, у Њујорку, Њу Орлеансу, Бостону… У Београду имам приватни живот од основне школе до сада, а у Њујорку сам рецимо ишао у галерије, у музеје, ресторане, позоришта. Велики део тога је затворен. Нарочито су позоришта у лошем стању, а тако је и код нас. Чињеница је, из претходног периода, да држава овде колико-толико подржава културу, док се у Америци позориште третира као индустрија. То значи да само треба да се побрине за себе. Отпуштени су глумци, редитељи… Стање је веома лоше. Говорили смо пре свега о нашој култури, али хтео сам да дам неку врсту контекста за то. Небојша Брадић је недавно говорио да постоји начин да се ревитализују позоришта. Не можемо да чекамо, јер не знамо колико ће ово дуго трајати. С променом неких филтера, с већим растојањем међу људима, позоришта се могу довести у ситуацију да функционишу. Изложбе се, видим, одржавају. Што се тиче књижевности, она је индивидуалан посао. Писци су сами док пишу а читаоци су сами док читају. Међутим, постоје институције које промовишу књижевност. На пример, библиотеке које откупљују књиге, ту су књижаре, сајам књига. Кажу да Међународни сајам књига у Београду неће бити одржан, а Франкфуртски сајам хоће. Они су направили већи размак, снизили су цене, нарочито за мале издаваче. Тај највећи сајам књига на свету ће се одржати, што сугерише да би и наш сајам књига могао да се одржи да је организација другачија. Значи, треба много досетљивости да се култура организационо доведе у стање да не чека да се корона заврши. Постоји књига Живот је негде другде а овај живот с короном потврђује да је живот некад другде. Е, да живот не би био некад другде, да би сада био културни живот, морамо се према том проблему односити на домишљат начин.

[/restrict]