Више се неће живети за филм, већ ће се живети у њему!

Каква је будућност филма

Несагледиве могућности које обећава скорашњи напредак технологије до те мере ће променити начин производње и конзумирања филмова да ће све ово што постоји данас бити потпуно превазиђено, а то ново ће изгледати као призор из неког веома маштовитог научнофантастичног филма

Заокупљени актуелним апокалиптичним идејама и прогнозама о нашој непосредној судбини, односно питању голог опстанка овог света и нас у њему што од зараза, све изгледнијих разарајућих ратних сукоба, што због сасвим извесног колапса светске економије који ће нас вратити у средњи век, ретко ко уопште помишља на будућност, чак и не тако далеку, у којој ће постојећи џиновски кораци напретка технологије променити наш свет до те мере да ће све оно што га чини данас већ сутра највероватније бити превазиђено. Што се тиче филма, његове конзумације, производње и дистрибуције, услед затварања биоскопа од страха од заразе короном већ су многе ствари у поменутом процесу у ходу измењене. Стриминг платформе су замениле биоскопе, а њихови су власници вишемесечни добровољно-принудни затвор целог света због пандемије претворили у најпрофитабилнији период у свом пословању а своје компаније у мултимилијардерске перјанице тзв. забавне индустрије. Иако су скоро сви други сегменти ове индустрије у кризи каква до сада није забележена, филмска индустрија је ипак преживела прве тешке ударце и, бар засад, и даље функционише. Колико ће то још моћи и како, нико не зна да каже. Футуристи, међутим, тврде да ће без обзира на кризу и последице од пандемије филмска индустрија врло брзо толико узнапредовати да ће већ следеће генерације конзумирати филмове на такав начин да би то људима из нашег времена изгледало као да посматрају неки врло маштовити научнофантастични филм.

Стиже „проживљавање прича“

Дакле, за десетак или најдаље двадесет година, уз темпо којим је до сада напредовала технологија, филм какав данас познајемо, па самим тим и начин на који ће га публика гледати, боље је рећи „проживљавати“, више неће постојати. Замислите само, а то је, иако најдрастичнија, најизвеснија промена која нас чека, филм у коме сваки гледалац за себе, на свој начин, по сопственом нахођењу, учествује у њему. Већ постоји и израз за то. Уместо досадашњег енглеског појма „сторителинг“ (и у буквалном и ширем смислу представља суштину филма од када постоји, а то је – причање прича или приповедање, а по новоговору, наратив) у не тако далекој будућности говориће се „сториливинг“. Што подразумева у буквалном и најширем смислу – „проживљавање прича“. Дакле, гледалац престаје да буде пасивни корисник приче коју филм жели да му испоручи, већ је у свом уму истински проживљава. Па и постаће њен активни учесник, дакле део филма! Није потребно рећи колико је генерација филмофила обузетих овом уметношћу сањало да бар за трен постане део остварења у коме играју његови омиљени јунаци. То је будућност као из СФ-а, али сасвим извесна јер ће развој технологије то врло брзо учинити могућим. Када се, а стручњаци тврде да нас од тога дели тек неколико година, буде даље развила већ годинама постојећа технологија виртуелне реалности и њој сродне проширене реалности, уз неопходни развој за ове две технологије снимања и гледања видео-материјала вештачке интелигенције и капацитета, односно техничких могућности компјутера и сниматељске опреме, заокружиће се систем стварања и конзумирања филмова који ће у индустрији забаве представљати револуцију далеко драстичнију од појаве звучног филма или колора, синемаскопа и других техничких новотарија које су временом унапређивале искуство гледалаца у биоскопима, који тек што су у модерним мултиплексима добили тродимензионалне пројекције или 4Д сале, у којима се нуде и ефекти у складу са збивањима на екрану, а убрзо ће постати прошлост. Да ли ће биоскопи, додуше, уопште постојати довела је у питање епидемија короне. Али ако се све настави као пре ње, много је вероватније да ће биоскопе отерати у пензију развој вештачке интелигенције, а захваљујући њој и много озбиљније и уверљивије развијање виртуелне реалности.
Уз помоћ већ постојећих наочара са звуком и сликом које ће добити сасвим нове функције и још реалистичнији приказ виртуелне стварности, те неминовно унапређивање камера које су способне да стварају ову илузију, као и оних које снимају 360 степени око сниматеља (самим тим и приказују ту илузију у „стварности“ гледаоцима), искуство гледања филма постаје индивидуално. Биоскопи какве познајемо ће бити трајно превазиђени. Свако ће, наиме, моћи да „учествује“ у филму, у његовој причи, поред својих јунака! За многе ће филмски снови тада постати реалност. Да и не говоримо о могућностима да се уз помоћ виртуелне стварности „оживе“ одавно преминуле звезде филма и „упосле“ у новим филмовима! Развој хардвера ће омогућити и холографске приказе филмова, односно оно што ће они нудити гледаоцу ће коначно моћи да се доживљава у тродимензионалном свету, а филм као дводимензионална уметност ће престати да постоји. Компјутерски стручњаци и напредни програмери који раде за најмоћније компаније које се баве развојем технологије неопходне да подржи све ове промене тврде да ће уз горепоменуто бити могуће да се апсолутно уверљиво „измешају“ стварни и виртуелни свет пошто ће слично као што је „Гугл“ створио географске мапе, бити компјутерски мапиран буквално читав наш свет и уз помоћ вештачке интелигенције у њега ће бити „убачен“ виртуелни, а опет индивидуални, за сваког гледаоца посебан, зависно од његове маште и жеља, па ће конзумација таквих филмова бити лично искуство у свету који ће бити реалистично оживљен у стварности (тек ће онда филозофска дилема о стварности нашег света доћи до изражаја!) до те мере да ће практично, макар током филма, нестати разлика између њих. При томе, сваки гледалац ће током гледања филма моћи да утиче на његову причу, да је по нахођењу мења и кроји. Филмови ће заправо постати нека врста љуштуре у коју ће гледаоци убацивати своје идеје, жеље и склоности. Може се рећи и да ће тада филмска уметност заиста постати свачија и за свакога, демократска у најбољем и најширем смислу те речи, а гледаоци више неће бити пасивни воајери, већ и аутори!

Полемике о променама које доноси модерна технологија

Да ли је све ово добро, напредно, интригантно, да ли ће бити забавно, да ли ће изменити филм или га потпуно уништити, тема је бројних полемика. Има оних који страхују од оваквог уплива модерне технологије у филмску уметност. Критикује се и поменуто дигитално копирање стварног света и пребацивање његово у тзв. виртуелни. Не само због прилично драстичног мењања суштине филма, поменутог „причања прича“ којим заправо и нестаје оно што је филм створило, већ и због могућих негативних последица на филм, ауторе и гледаоце јер се њихова досадашња интеракција коју је захтевао и подразумевао „стари филм“ толико ремети да је заправо негира. Која је поента ауторства филмова које сваки гледалац може да мења током гледања и да сам постане „онај који прича“? Заговорници техничког прогреса истичу да је следећи степен у причању прича њихово активно живљење у тој новој „нестварној стварности“. Али да ли ће тако нешто уопште моћи да се назива филмом? Могућности које пристижу с новом технологијом интригантне су и утицајне до те мере да су последице на све што смо до сада називали филмском уметношћу или, ако хоћете, забавом – несагледиве. Већ сада је улазак у виртуелни свет, који техника може тренутно да произведе, за многе толико уверљиво и драматично искуство да га сматрају револуционарним напретком у забавној индустрији. Замислите када буду могли, рецимо, да ратују с римским легионарима, да освајају свет с Наполеоном или да јурцају с филмским звездама на тркама, па и да воде љубав с некима од њих!? Могућности ће бити, кажу, бескрајне. Није мало оних који ће и те како волети да се трајно преселе у тај виртуелни свет и та ће жеља заправо и представљати фрустрирајуће ограничење у овој трансформацији филмске индустрије. Како се вратити у отужну, сиромашну, туробну и неизвесну, свакако незабавну „стварну стварност“ у којој су принуђени да живе милиони не виртуелних већ, авај, и даље сасвим реалних „обичних смртника“? А, опет, можда ће им управо такав, виртуелни, савршено реалистични свет бити баш она доза ескапизма која ће људима непосредне сутрашњице бити неопходна да преживе свој тадашњи стварни свет. Цела ствар се онда ипак враћа на почетак, на суштину филмске забаве – на причање прича уз помоћ којих се бежи од стварности. Једино што ће тада то бежање бити модерније, технички напредније и уверљивије.