Удар нађе искру у камену

Избори у Црној Гори

Да ли режим Мила Ђукановића мора пасти – да би народ Црне Горе покушао да се „подигне“, да би васкрсли право, правда и принципи? Шта бива кад се превиди чињеница да су за Црну Гору скиптар Св. Петра Цетињског и кивот Св. Василија Острошког оно што је за Енглеску Magna Carta Libertatum? Колику цену ће платити режим који је православље декларисао као највећег непријатеља? Коначно, да ли у недељу, 30. августа, народ бира између Светог Василија и покатоличења, НАТО-а и Русије, потирања свега српског и неговања идентитета?

Здравко Кривокапић,

носилац народне коалиције „За будућност Црне Горе“

Свиће, свиће

ДПС и сателити морају да оду – да би се Његош вратио. Да би из читанки поново „загрмјели“ Змај и Матија… Да бисмо пјевали „Пркосну пјесму“, васпитавајући генерације да никад не буду попут ових који преко три деценије владају Црном Гором

НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ – неуморно узвикује већинска Црна Гора више од осам мјесеци, схватајући да бранећи Цркву бранимо све – претке и потомке; људскост, солидарност и достојанство које режим тако брижљиво покушава да поништи у сваком од нас. Устав и законе земље коју волимо бар за нијансу више од оних који је од нас „бране“. Темељ – на којем ћемо саградити све оно што су појели режимски „скакавци“. 
Законом о слободи вјероисповијести ударили су на наш понос и здрав разум, свјесно сијући подјеле, доводећи ситуацију у земљи до „тачке усијања“. Зато и мора да падне – да освјежи мало. Да се побједоносни усклик свих оних који се не „хтједоше у ДПС ланце везати“ – проломи Црном Гором. Да „давно испуцане метке“ заувијек одложимо и онемогућимо актуелни режим да поново „измаштава“ непријатеље. 
Да донесемо слободу и нама, али и онима који их подржавају – из незнања, мањка храбрости, или због ситних режимских апанажа које, у ДПС систему, успјешно прекрију дебели „слој“ старих увреда. 
„Ратници за мир“ морају да падну – да бисмо ми спокојно „ратовали“ за боље сјутра; да би мртви почивали, а живи живјели – у миру.
ДПС и сателити морају да оду – да би се Његош вратио. Да би из читанки поново „загрмјели“ Змај и Матија… Да бисмо пјевали „Пркосну пјесму“, васпитавајући генерације да никад не буду попут ових који преко три деценије владају Црном Гором – похлепни, беспринципијелни и бездушни; кадри да говоре о антифашизму – док славе фашистичке сараднике; да „испјевавају оде“ интеграцијама – док кидишу на брата.
Режим мора да падне – да бисмо покушали да се „подигнемо“, да би „васкрсли“ право, правда и принципи. 
Само ови који су, још пар дана, на власти – показали су да не умију да управљају земљом, да буду одговорни, паметни, одани… нити да воле. Они умију само да „гутају“ – фабрике и хотеле, земљу, воду и ваздух… народе и обичног, малог човјека, без наде да ће се икада заситити. 
Као такви, у Црној Гори прочишћеној духом литија осуђени су на – правду, која ће доћи 30. августа. Тада ће коначно сјахати са „народне грбаче“ и добити прилику да покажу колико су „чисти“ и колико вриједе на тржишту рада. И не треба им већа казна.
ДПС сјенке, деценијама надвите над Црном Гором, морају да ишчезну да би нам свануло. А свиће, свиће.

Протојереј Јован Пламенац

Глава хоботнице

Избори 30. августа су бити или не бити за државу Црну Гору и достојанство црногорског народа

Режим Мила Ђукановића је у својој тродеценијској владавини урушио историјску Црну Гору, која је већ увелико била пољуљана претходним, комунистичким режимом. Увукао ју је у политичку, економску, културолошку, а добрим дијелом и духовну сферу западњачког либерал-глобализма, чији је зависник постао.
Банкарским монструмима, који се не гаде било којег безакоња, па ни било којег злочина само ако им доноси профит, Ђукановић се лично препоручио још у вријеме санкција које је Савјет безбједности УН увео СР Југославији 1992. године. Тада је развио бизнис шверца нафте и цигарета, на тај начин пунећи истовремено државну и своју касу. Био је то предукус модела функционисања будуће државе Црне Горе која ће бити призната у Уједињеним нацијама.
На тај начин стеченим капиталом, ушао је у реализацију глобалистичког пројекта уништења самосталних привреда. Кроз пљачкашку приватизацију друштвене имовине, која је утврдила овдашњу хијерархију у коруптивном принципу пословања, уобличена је црногорска економска елита. Врх те пирамиде, или глава хоботнице је он. Тај статус, према Форбсовој листи, донио му је 20. мјесто најбогатијих предсједника држава у свијету, са богатством од 14,8 милиона долара (Индепендент, 20. маја 2010).
Талац његовог богатства је црногорски народ. Уништењем привреде, људи су остали без прихода. Један дио житеља Црне Горе продао се режиму, укаљао је лик Божији у себи за неке бенефите, одрекао се вјере зарад вечере. Добар дио црногорског народа морално је посрнуо.
Али када је мјешина режима препунила гријеха, када је режим фронтално ударио на Цркву, удар нађе искру у камену, предачки ген црногорске части активирао се као вулкан.
Избори 30. августа су, стога, бити или не бити за државу Црну Гору и достојанство црногорског народа. Панични страх режима да ће његово безакоње бити процесуирано и режимске бруталне изборне крађе само подижу ниво жртве коју ће црногорски народ поднијети да се ослободи пакла у којем живи.

Страхиња Булајић,
посланик Демократског фронта

Унутрашња окупација

Војници црногорске војске у оквиру НАТО снага на самој граници Русије – нешто чему се снажно противи већинска Црна Гора

Предизборна кампања за парламентарне изборе у Црној Гори, који су заказани за 30. август, никад се није водила у специфичнијим, боље рећи чуднијим околностима. Разлог не треба тражити у испланираном глобалистичком злу које се зове ковид-19 и свим пројектованим, а онда и наметнутим ограничењима које оно са собом носи. Многи ће рећи да ови избори имају и карактер пресудних и таква тврдња се не може одбацити. У Црној Гори у питању је апсолутна узурпација здравог разума већине овдашњег становништва. Просто, никад раније у овој земљи са свега шестсто хиљада становника није било власти која је предлагала и доносила тако накарадне, бесмислене, па и веома опасне законе. Ако пођемо од премисе да свака власт свим својим грађанима жели напредак, бољи статус, већи животни стандард, напредак у свим сферама дјеловања, како онда окатегорисати ову власт која предлаже и доноси законе који директно утичу на опстанак читаве популације, превасходно српске? Вољом садашње парламентарне већине донете су многе одлуке, закони, уредбе, резолуције које никако нијесу и не могу бити у складу са тзв. националним интересом. Таква је, на пример, одлука без спроведеног референдума и упорног избјегавања консултовања воље грађана Црне Горе о учлањењу ове земље у злочиначки НАТО, или увођење комичних санкција Руској Федерацији, затим резолуција о поништавању одлука Велике скупштине Српског народа у Подгорици 1918. године, преко низа других закона, попут Закона о истополној заједници, па све до овог антиправославног, антицивилизацијског и антисрпског Закона о слободи вјероисповијести, који је изазвао лавину негодовања вјерног народа. Да не говоримо о стању у сектору економије и финансија, чињеници да дијете које је данас рођено већ дугује шест хиљада евра, или о неподношљивој лакоћи узимања страних кредита, иако се Црна Гора већ налази у тзв. дужничкој спирали, која се све брже окреће и све нас неминовно вуче на дно. Да ли да говоримо о систему образовања, о законима у тој области, о кадровској политици од вртића па до универзитета, о стицању академских звања, о начину напредовања… Дакле, Црна Гора је окупирана изнутра. Изнутра је нападнуто биће Црне Горе, њена суштина. И није то „од јуче“. Ментори су одраније познати, само се извођачи радова мијењају, а „радови“ су управо на врхунцу. Као што је познато, на сцени је спровођење тзв. црногорског идеолошког пројекта, чији је крајњи циљ да се Црна Гора просто истргне из свог источноправославног цивилизацијског круга, те да се православни народ Црне Горе преведе у католичанство. Наравно, с тим у вези је и актуелни спољнополитички курс црногорских власти, односно отворено испољавање непријатељског става званичне Црне Горе према свему што долази из Русије и Србије, имамо чак и војнике црногорске војске у оквиру НАТО снага на самој граници Русије, а све то, сасвим сигурно, апсолутно против става несумњиво већинске Црне Горе. Очекујем да ће оваква политика, не само у привредно-економском смислу већ и у оном много тежем и важнијем – духовном, коначно на овим изборима доживјети потпуни слом и да ће се грађани према овом периоду, од двије и по деценије, односити као према једној од највећих срамота у историјском трајању Црне Горе.

Владика Јоаникије: ОКУПАЦИОНИ ПРОГРАМ ПОМОГНУТ ИЗ ЗАГРЕБА На представљању монографије „Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице 1484–2014“ владика будимљанско-никшићки Јоаникије посебну пажњу посветио је српском језику у Црној Гори и покушају његовог насилног преименовања, подсећајући да нова преименовања, као и несрећна, идеолошка, односно квазиидеолошка, квазиполитичка прича која иде уз њих имају своју дугу предисторију. Када је Аустроугарска монархија у оквиру свог плана за Балкан разрађивала како и шта ће радити са српским народом, онда је, истакао је владика, имала неколико ставки: никад српска држава преко Дрине, западно од Дрине; никад српски народ преко Дрине. „Завадити што више Београд и Цетиње. То је било и прије и послије Берлинског конгреса, а посебно никад Београд и Цетиње заједно. Никад сједињење Србије и Црне Горе. То је био аустроугарски план.“ И италијанска окупација, која је прва званично увела црногорски језик, пројектовала црногорску нацију и црногорску православну цркву, сматра владика, представља занимљив период. Међутим, све оно што окупатор силом није успео да наметне, сада намеће власт у Црној Гори. „Мислим да нема већег понижења за један слободарски народ који се одупро окупацији и свему ономе што је окупација наметала и кроз то одупирање још више потврдио свој идентитет, од тога да њене власти спроводе тај окупациони програм који није од јуче и који је добро осмишљаван и помаган, и у ово наше вријеме добро је помогнут из Загреба.“

Митрополит Амфилохије: ГЛАС ЗА СВЕТИЊЕ БОЖЈЕ Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије позвао је народ да изађе на предстојеће изборе и 30. августа гласа за светиње Божје, да гласа против безаконика и безаконих, лажних закона који у Црној Гори владају. „Иако имам 82 године, 52 свештеничке службе, никада нијесам био на парламентарним изборима до данас. Али овога пута 30. августа ћу изаћи на изборе и позивам и све вас, све Црногорце да изађу на изборе и да, наравно, гласају за светиње Божије, за светињу људскога достојанства, за светињу творевине Божије и за светиње које су посвећене живоме Богу на челу са овом светињом која је посвећена Христовом Васкрсењу. Господ да благослови све вас и да се сви поклонимо светињама Божијим и јединоме Светоме који је рекао: Будите савршени као Отац ваш који је на небесима. Да будемо свети као Отац небески, то је звање и призвање човјеково.“

Владика Атанасије: ДОШЛИ СТЕ У ПРАВО ВРЕМЕ Највећа ауто-литија, у знак подршке Србима у Црној Гори у њиховој борби за одбрану заједничких православних светиња, кренула је из Београда а зауставила се у селу Јабука на граници са Црном Гором. Учесници из Београда, Новог Сада, Чачка, Ужица, Нове Вароши, Прибоја, Пријепоља и других градова Србије са иконама, црквеним барјацима и националним симболима послали су поруку браћи у Црној Гори да нису сами у светој намери да одбране највредније што имамо. Код манастира Светог пророка Илије на Јабуци литију је дочекао и благословио епископ милешевски г. Атанасије. „Добро дошли на ово брдо које је наш српски Тавор, на ову висину од 1.200 метара, надомак наше браће у Црној Гори. Дошли сте у право време, јер тамо поред нас наша браћа у Црној Гори боре се за очување и одбрану наших заједничких светиња.“

Божидар Чармак, адвокат

Дан „Д“ за Црну Гору

Дукљанство, агресивни латинизам и секуларна мјешавина комунизма и фашизма доживљавају истински бродолом и историјски пораз

Много је изборних циклуса у последњих 30 година било предмет изборног инжењеринга одрађиваног у корист режима и режимских служби Мила Ђукановића и породице. Много пута се могло видјети како се „улази у главу“ обичног човјека различитим аргументима, „добар је Мило, него су око њега лоши људи“, „учињен је (хоће да помогне) него мора због иностранства да води такву политику“, „урадио је више него сви ови што га критикују“, „подржава га Запад“, „не може му се ништа“, „што би било да опозиција дође на власт“ и слично.
Свака куповина гласова, сваки прљави изборни дил са грађанима био је претходно добро пођубрен овим горњим „аргументима“, тихо, искључиво и упорно пропагираних од „независних критичара“, у кафани, на послу, пијацама, свадбама и сахранама, међу многим провинцијским „инфлуенсерима“, радницима „са терена“, који представљају предуслов и замајац сваке снажне предизборне приче и сваке стабилне аутократије.
Међутим, у посљедњих неколико мјесеци Ђукановић је урадио нешто недопустиво за Црну Гору. Оно што је за Енглеску Magna Carta Libertatum, то су за Црну Гору скиптар Св. Петра Цетињског и кивот Св. Василија Острошког, њихове поруке, благослови, клетве и знамења.
Идеја да Црква буде разводњена до непрепознавања, да црногорство од српства, јунаштва и мучеништва постане синоним за дукљанство, агресивни латинизам и секуларна мјешавина комунизма и фашизма, та идеја и идеологија доживљава истински бродолом и историјски пораз на овим изборима.
Као што рече један од многих младића и јунака литијског покрета који су сву своју снагу уложили у овај бунт за правду, за одбрану истине: „На овим изборима не бирамо никога, на овим изборима бранимо, ово су избори одбране!“ Ових дана сви озбиљни људи у Црној Гори мисле исто, без било каквог притиска и наметања, без било каквог креирања јавног мњења.
Због тога су ови избори последњи ударац идеолошкој странпутици која се безуспјешно и агресивно намеће у Црној Гори, а испод које је невидљиво сазрела и ојачала још једна генерација историјске, духовне, Његошеве Црне Горе, која ће то доказати у наредним данима, наредним годинама и деценијама пред нама. У недјељу, 30. августа, наступа једна велика битка коју ће водити народ да би и институционално промовисао једну нову стварност, која је мјесецима уназад већ увелико наступила у Црној Гори, која од Црне Горе прави нешто квалитетно и историјско, али и нешто сасвим ново, нешто другачије и оригинално, што представља куриозитет и подстрек читавом савременом друштву.

Будимир Алексић, посланик Демократског фронта

Народ је изабрао

То што 74 одсто грађана Црне Горе, колико их се на последњем попису изјаснило да припада православљу, проглашава непријатељима државе, Ђукановићу ће доћи главе

Ови избори ће, по општем и неподијељеном мишљењу, опредијелити будућност Црне Горе. У недјељу вече знаћемо да ли ће ова земља и даље остати у канџама једне криминалне хоботнице, која је дави и убија, или ће се придружити заједници слободних и економски просперитетних земаља утемељених на владавини права. Мислим да је народ Црне Горе већ изабрао; изабрао је да живи у слободи, а не у криминално-полицијској диктатури у којој један човјек одлучује о свему, и који је од Црне Горе направио приватну државу, а сад хоће да (покушавајући да отме имовину Српској православној цркви) формира и приватну и партијску (псеудо)цркву. Усвајањем антиуставног и дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести (а чији би тачан назив требало да гласи – Закон против СПЦ) Ђукановић је толико изиритирао православно биће Црне Горе (дакле не само српски народ у Црној Гори него и бројне националне Црногорце који Српску цркву доживљавају и прихватају као своју цркву) да су многи чланови и симпатизери Демократске партије социјалиста направили јасан (и јавни) отклон од те странке и редовно учествовали на литијама, исказујући на тај начин јавну подршку Српској цркви.
Ако посматрамо кампању ДПС-а и говоре Мила Ђукановића, видјећемо да се та кампања своди на демонизацију СПЦ и њено приказивање као антидржавног фактора који треба свим средствима неутралисати. Ђукановић, дакле, 74 одсто грађана Црне Горе (колико их се на последњем попису изјаснило да припада православљу, и који су на литијама дали подршку својој цркви) проглашава непријатељима државе, а то је више од 90 одсто припадника православног, државотворног народа. Е, то ће му, према свим анализама, у политичком смислу ,,доћи главе“, односно то ће одлучити о његовом одласку с политичке сцене након 31 године неконтролисане владавине Црном Гором.
Након силаска с власти последњег диктатора у Европи створиће се услови да Црна Гора буде земља равноправних грађана и равноправних народа у којој неће постојати грађани првог и другог реда, и у којој српски народ неће бити дискриминисан. То што Ђукановићев режим хапси и процесуира грађане и опозиционе активисте, као и свештенике СПЦ, укључујући и епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, само је показатељ панике у којој се тај режим налази, предосјећајући да му се ближи неминовни крај. То, иначе, најбоље говори о природи ове власти чији први човјек – предсједник државе, позива на линч и прогон политичких неистомишљеника. Он је, наиме, позвао, у директном медијском наступу, државне органе да грубо крше Устав, односно да се не држе уставних надлежности већ да одговарају њему, и најавио да ће он дати инструкције тужилаштву и полицији како да поступају у односу на, како их је назвао, ,,државне непријатеље“. То је реторика и политичка пракса тоталитарних режима 20. вијека с којом ће Црна Гора рашчистити у недјељу, 30. августа, овога љета Господњег.