Учитавање могућег смисла – УЛОГА И МОЋ АУТОСУГЕСТИЈЕ

Не верујем у постојање сатанистичке планетарне централе решене да потамани људски сој, али за своју неверицу немам никаквог доказа. Скептици и лаковерни су у истом сосу. Свако се држи својих слутњи, своје мудрости или лудости. Дискретне сугестије властодржаца се претварају у аутосугестије

Према једном истраживању спроведеном у разним деловима света, поверење грађана у вршиоце власти је, од избијања епидемије, у непрестаном опадању. Неповерљивост према јавним гласилима, у структуралној вези са тиме, из године у годину се појачава, тиражи великих листова англосаксонског света су преполовљени. Раширено је осећање да „новине лажу“, а опет, такве каве су, остају главни извор обавештавања о ономе што се збива око нас. Навикли смо, што нам је то нам је. Електронски медији и друштвене мреже трују атмосферу произвољностима, полуистинама и приређеним истинама, усклађеним са преовлађујућом идеолошком климом. Западњачком конзументу медија је утувљено у главу да о Путину треба мислити лоше, као што су јуче такву оцену заслуживали Гадафи, Садам Хусеин или Милошевић. Чак је и најава руске вакцине сумњива само зато што је руска: то је већ по себи за сваку осуду.
Владајуће класе су некада држале радни свет у покорности ускраћујући му писменост и обавештеност. Модерно доба показује да полуписменост и хаотична обавештеност боље служе истој сврси. У кодекс основних људских права, поред слободе сексуалне опредељености, иде и могућност да свако мисли шта га је воља: што збрканије, то боље за одржање поретка. Кодекс не гарантује право на запосленост, на бесплатно школовање и здравствену заштиту. Сви смо равноправни пред законом, али они обојени имају неких тешкоћа у остваривању равноправности. Ко им је крив што су се родили црни? Дата им је могућност да сваке пете године потврде легитимитет својим господарима. И власт и закон им желе све најбоље, а што испада друкчије, за то је крив живот.
У обиљу информација, којима смо свакодневно засипани, тешко је разлучити истину од лажи; оне су често испреплетане и заменљиве. Власт има бројно помоћно особље за одржавање зацртане линије. Интелектуална послуга данас је по правилу на страни јачег. Шездесетосмаши-левичари на Западу, и титоисти код нас, без оклевања су се сврстали уз Великог Брата. Уништавање Ирака, Сирије и Либије, као и бомбардовање Србије, прошли су без негодовања оних који су својевремено љубав претпостављали рату. Ратни походи су представљени примамљивом хуманитарном реториком. Сретао сам, оних година, у Француској и другде, поштене, добронамерне људе који су веровали у пропагандне брбљарије…
Лаж је свемоћна, и свеприсутна. Има је у ваздуху који дишемо, у храни коју гутамо, у генетски модификованом воћу и поврћу, у загађеној природи. Она ујаловљује душу и умртвљује тела. Демографија се сурвава, двеста хиљада брачних парова је у Србији неплодно, и то се не доводи у везу са колективним осећањем безнађа. Мучна истина, одвраћамо главу… Лаж је пријатнија, и дуготрајним понављањем осваја привид истине. Ту барем имамо широк избор, према склоностима и предубеђењима. По једнима, ковид-19 је пуштен у Кини; по другима у Америци. Не верујем у постојање сатанистичке планетарне централе решене да потамани људски сој, али за своју неверицу немам никаквог доказа. Скептици и лаковерни су у истом сосу. Свако се држи својих слутњи, своје мудрости или лудости. Дискретне сугестије властодржаца се претварају у аутосугестије.
Притешњени на тврдом тлу стварности, тешимо се илузијама. Како би било лепо, и добро, да негде у свету имамо искреног пријатеља и моћног покровитеља! Улогу бранилаца словенских православаца је, од Санстефанског уговора водила, са неједнаком срећом, Русија; подршку, коју нам је дао Николај II, заштитница је прескупо платила. Са Француском је ишло и овако и онако. Све до деведесетих година прошлог века полагали смо детињасту наду у Америку. Смењивале су се самообмане, а истина је стајала по страни, чекајући прилику да каже оно мало што има.
Важност самообмањивања у животу човека-појединца испитивао је француски психотерапеут и апотекар Емил Куе (Coué, 1857–1926). Метода освајања душевне равнотеже заснива се на ритуалном самоубеђивању. У спору између имагинације и реалности побеђује ова прва, тј. моћ замишљања, подсвесно и несвесно. Призивајући оно што желимо, унеколико доприносимо и остваривању жељеног. Потребно је двапут дневно, изјутра и увече, поновити чаробну враџбину „Сваког дана у сваком погледу, осећам се добро и све боље“. Сличним речима су, некада, храбрили себе наши усрећитељи и њихов конгресни волунтаризам је завршио прилично невесело. Добре жеље дају узмах животној збиљи под условом да се засучу рукави. Човек се не може мерити са Творцем коме је било довољно објављење „Нека буде светлост!“ да би се Свемир истог часа обасјао звездама.
Оптимистичке мантре, ипак, више су у служби живота од песимистичких јадиковки. Данас, на дну дна, прикупљамо преосталу снагу. Ту је и Метода Куе од неке помоћи. Лепа реч годи уху а најчешће тамо и остане. Наша публика је била дирнута говором француског председника на Калемегдану. Његов труд уложен у савлађивање српског језика заслужује поштовање, мада је у тону било претеривања. Говорник се послужио парафразом једне не нарочито срећне фигуре несрећног Диса. На хипотетично питање где се налази Француска, песник-избеглица је рекао да је она у његовом срцу. Тако се и Србија стотинак година касније нашла у Макроновом срцу. Бар онде и онда, пред „лошим момцима“ навикнутим на клеветање, омаловажавање и мржњу. Са госпођом Меркел, са онима у Бриселу и у Вашингтону кад почне разговор о Косову, мораће да нас истера из срца.
Та пригодна љубазност наишла је на захвалан одјек у јавности. Не треба нам много да живнемо и да се обвеселимо, да поверујемо у оно што свакога јутра призивамо, са чиме одлазимо на починак. Наша моћ аутосугестије, нажалост, не делује на технократе и кључаре монетарних фондова. Њих не красе душевна отвореност и лака заљубљивост. Научили су да нас гледају с висине. Тешко је трпети тај поглед, али нам нико споља ту тешкоћу неће олакшати. Снага је у нама, ваља је непрестано поткрепљивати, часно и храбро носећи судбину малог народа. Не обарати главу ниже него што се мора, и не излазити добровољно у сусрет колонизаторима.
Југоносталгичари, и део елите, не могу да забораве време кад смо од Великог Брата добијали помоћ као разоружана зона на граници два у Хладном рату сукобљена света. Примање помоћи је некима ушло у крв. Џабалук помаже преживљавању а истинском животу вишеструко шкоди. Сваки половни компјутер који нека основна школа добије из белог света, доприноси понижавању, долази као лажна утеха. Истина су бомбе из 1999. Хуманитарни поклонодавци нам и језик загадише: увалише нам, поред осталих дивота, и реч донор. Ја сам је, по навици песника склоног римовању, довео у везу са речју понор. Ето подстицаја за сатиричну песму о бездану на чијем се рубу успављујемо илузионистичким привиђењима. Буљимо у даљину, наслућујемо чуда невиђена. Онамо, ’намо! Бољитка и реда онамо свакако има, али су освојени вишевековним трудом, уз пљачку по свету и сурову експлоатацију сопственог живља. Разуме се, и од њих би се дало понешто научити, преузети и прилагодити под условом да сами бирамо оно што нам је потребно, да нам се не намећу програми и поглавља. Европска унија се већ раслојила на чланице првог и другог реда. Сутра нека нас приме, бићемо са Бугарима и Румунима, а не са Немцима.
И то је још једна утвара, још једна сабласт, плодно поље наше аутосугестибилности.
Наговори да прихватимо реалност наметнуту од окупатора одбијају се од наших тврдих ушију. Утешна је кинеска мудрост: „Ко види небо у води, угледаће и рибе на дрвећу“, а поред риба још понешто што је хранљиво. Добро би нам дошло и руско „Веруј, веруј, али проверавај!“. А најлепше је оно Проповједниково (VI, 9): „Боље је видјети очима него жељети“, да затим дода да је и то таштина и мука духу.
Ваља нам издржати отворених очију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *