Таласање у Источном Медитерану

ОПАСНОСТ ОД СУКОБА ГРЧКЕ И ТУРСКЕ

Ако је претварање цркве, потоњег музеја Аја Софије у џамију представљало симболичку парадигму политике Турске 21. века, онда је намера да се отпочну истражне радње у спорним водама Источног Медитерана фактичка еманација Ердоганове неоимперијалне агресивне политике. Ових дана свет је очевидац да је турски председник бацио све карте на сто – његов штих се сада зове „Оруч Реис“

Најмодернији истраживачки брод намењен за подводна испитивања, поринут 2017. године, већ недељама изазива оштре дипломатске реакције широм Старог континента због задатка који му је поверен. Његова пловидба има за циљ да испита колика су налазишта нафте и гаса недалеко од обала грчког острва Кастелоризо, које се налази на само неколико километара од југозападне обале Турске. Реч је о једном од читавог појаса грчких острва која су близу турске обале и која су један од извора трајне нестабилности и спорења у грчко-турским односима још од завршетка Грчко-турског рата 1922. године.
Спорење има своју правну димензију, јер се сукоб заснива на различитом схватању међународног морског права, тј. Конвенције Уједињених нација о праву мора и то у оном делу који регулише појмове као што су „континентални појас“, „територијалне воде“, „искључива економска зона“ и сл. Турска сматра да се концепт „континенталног појаса“ не може примењивати на острва, те да се на њих могу примењивати само норме које дефинишу да се око острва може створити гранични појас у ширини од шест наутичких миља (из тог разлога Турска није потписник наведене конвенције УН), док Грчка сматра да се територијалне воде могу проширити до 12 наутичких миља. Две стране се споре и око појма „континенталног појаса“, дефинисаног као простор од 200 наутичких миља који даје државама овлашћење да у том реону имају искључива економска права као што су истраживање, контрола и експлоатација природних ресурса.
И док Грчка сматра да се „континентални појас“ рачуна од сваког острва понаособ, Турска је на становишту да се „континентални појас“ може дефинисати само у односу на матично копно, дакле копнени део Грчке. Наведено различито поимање права мора је у турском парламенту 1995. године чак проглашено за casus beli, тј. тада је Турска прогласила да ће било какав потез Грчке у циљу проширења својих морских граница сматрати за објаву рата. Стога је мисија турског истраживачког брода озбиљан тест за постојање међународног морског права, али и за међународно-правни поредак уопште.

[restrict]

ДИПЛОМАТСКИ РАТ Увертира у експедицију „Оруча Реиса“ одиграла се крајем новембра прошле године када су Реџеп Тајип Ердоган и Фајез ел Сарај, председник владе Либије са седиштем у Триполију, потписали контроверзан меморандум о сарадњи којим су дефинисали демаркацију поморских граница и прецизирали границе искључивих економских зона Турске и Либије. Овим меморандумом су у потпуности игнорисани интереси Грчке, која полаже легитимна права на тај поморски простор, али су прекршене и бројне међународне конвенције које регулишу правна питања у вези с простирањем територијалних вода. Поменутим меморандумом се ствара директно поморско разграничење Либије и Турске и на волшебан начин се пренебрегава постојање грчког острва Крит, које се налази у епицентру тог турско-либијског морског појаса. С тим у вези Ердоган је још у септембру 2019. године, приликом церемоније отварања Националног универзитета, фотографисан с мапом „турске плаве отаџбине“, која приказује како се турске територијалне воде простиру недалеко од источне обале Крита, док је у јануару ове године чак изјавио: „Грци причају о континенталном појасу око Крита. Не постоји континентални појас око острва, нема тога, постоје само суверене воде.“ У вези с турско-либијским меморандумом занимљива је и чињеница да је њиме прекршен и Шикратски споразум, документ којим је окончано свргавање Гадафија и који изричито забрањује премијеру Либије да закључује било какве међународне споразуме уколико не постоји сагласност свих чланова његовог кабинета, односно осталих племенских старешина.
Оваквим правним насиљем Ердоган је успео да наплати вишемесечно војно ангажовање Турске у Либији и отворену подршку влади у Триполију на челу са Ел Сарајем у грађанском рату који у тој земљи бесни још од краја Гадафијеве ере.
Очекивано, најснажнија дипломатска реакција дошла је од Грчке, која је захтевала од либијског амбасадора у Атини, представника Ел Сарајеве владе, да без одлагања објави садржину споразума потписаног с Турском, под претњом проглашења за „персону нон грата“ и протеривањем из Грчке, што се напослетку и догодило. Атина је убрзо након тога покренула широку дипломатску офанзиву и успела да издејствује споразум о искључивој економској зони с Египтом, стварајући контратежу турско-либијском договору. Египат је животно заинтересован за парирање Турској на Медитерану с обзиром на то да власти у Каиру подржавају међународно непризнату владу у Тобруку, те су тако неретко долазили у отворени војни сукоб с турским ваздухопловством.
Приликом потписивања споразума посебан акценат је стављен на његов легалитет, па је тако Дендиас, министар спољних послова Грчке, изјавио: „Споразум са Египтом је у оквиру међународног права. Он је апсолутна супротност незаконитом, неважећем и правно неутемељеном меморандуму о разумевању који је потписан између Турске и Триполија. Након потписивања овог споразума непостојећи турско-либијски меморандум завршио је тамо где је од почетка припадао: у канти за смеће.“ С турске стране Медитерана овај споразум је моментално проглашен за ништаван, јер, по речима турског министра спољних послова Мевлута Чавушоглуа, „Грчка и Египат немају заједничку морску границу“.

ПОМОРСКО ОПИПАВАЊЕ СНАГА Док се на дипломатском плану воде битке и стварају ад хок алијансе, на мору се ствари усложњавају и прете да прерасту у отворени оружани сукоб између два најважнија чиниоца на јужном крилу НАТО-а. Када је у јулу ове године Анкара најавила да ће „Оруч Реис“ отпочети своју експедицију у спорним водама, почетак отвореног сукоба спречила је немачка канцеларка Ангела Меркел. По наводима европских новинских агенција, након што је турско министарство одбране подигло борбену готовост своје морнарице прогласивши узбуну под називом НАВТЕКС, Меркелова је у телефонском разговору свом турском колеги поручила: „Грци се не шале“, те да Турска може да очекује „врућ инцидент уколико ’Оруч Реис’ исплови“, што је било довољно да Ердоган тада одустане од своје поморске амбиције. Немачка као председавајућа ЕУ у овом мандату на тај начин се позиционирала као својеврсни медијатор у односу који може утицати на даљу судбину како ЕУ, тако и НАТО-а, јер би одмрзавање историјског конфликта између Грчке и Турске представљало катализатор дезинтегративних процеса у оквиру ова два стратешка стуба евроатлантског концепта безбедности и економије. Иако је апел Ангеле Меркел испрва уродио плодом, те је Турска на први мах одустала од ангажовања „Оруча Реиса“, већ почетком августа Ердоган је повукао нови потез и занемаривши апел немачке канцеларке поново наложио да флотила с „Оручом Реисом“ на челу и праћена бродовима ратне морнарице Турске исплови у правцу грчког острва Кастелоризо.
По наводима грчких медија, „Оруч Реис“ је отпочео с полагањем истраживачких сонди, али се тренутно не налази у грчким територијалним водама; међутим, бродови грчке ратне морнарице на сваких петнаест минута шаљу поруке турском броду да напусти спорне воде. Поред тога, грчко министарство одбране је суспендовало сва одобрена решења за годишњи одмор својих припадника и позвало их да се хитно врате у матичне јединице. Оштар наступ грчких званичника који своју јавност уверавају да Грчка неће одступити од одбране свог територијалног интегритета, навео је Ердогана да изјави да ако „Грчка нападне наш ’Оруч Реис’, платиће високу цену, и они су данас добили свој први одговор“, без прецизирања било каквих детаља о каквом одговору се ради.
Да је ствар прилично сложена и да на ширем плану утиче на међународни поредак, односно да је у питању проблем који не тангира само Грчку и Турску, показала је Француска која је у јеку поморске кризе послала два авиона и ратне бродове у кризно подручје под изговором заједничких војних вежби с Грчком. С тим у вези Макрон је у неколико наврата децидно изјавио да Француска подржава територијални суверенитет Кипра и Грчке. Не треба изгубити из вида ни интересе Израела, који такође полаже право на истраживање морског басена недалеко од турског дела Кипра. Дакле, очигледно је да нарастајућа криза прети да увуче у сукоб све земље традиционално заинтересоване за медитерански басен и да значајно утиче на безбедносну архитектуру Европе, Леванта и Северне Африке.

ИМПЕРИЈАЛНА ПРЕНАПРЕГНУТОСТ Реџеп Тајип Ердоган је, по свему судећи, одлучио да закорачи у последњу етапу позиционирањa Турске као водеће државе исламског света. Да би то остварио, потребно му је стварање економски потентне земље, за шта је предуслов обезбеђење енергетске независности. Једна од коцкица у том мозаику јесте и експлоатација нафте и гаса из источномедитеранског басена, које би умањило увозне потребе Турске за енергентима. У контексту шире геополитичке стварности, Турска не крије амбицију да пројектује своју моћ сукобљавајући се свим својим суседима, али и са најзначајнијим партнерима из НАТО-а. Епизода са „Оручом Реисом“ само је оголила мегаломанске амбиције Ердогана и одмрзла тињајући конфликт са Грчком додајући целој причи још један проблем за решавање у оквиру империјалне геополитике Турске. Стога не треба изгубити из вида да оваква политика Турске може довести до онога што је Пол Кенеди, амерички професор на Јејл универзитету, називао „империјалном пренапрегнутошћу“, односно до ситуације када држава почне да реализује геополитичке пројекте који превазилазе њену војну и економску снагу, на начин како се то десило с римском империјом. Ердоган је експедицијом са „Оручом Реисом“ прешао свој Рубикон након којег има само два пута – или ће у историји остати упамћен као нови Фатих или као нови Цезар.

[/restrict]