ШТА ЈЕ ОБАВЕШТАЈНА СИЛА ТРАЖИЛА У ЧАЧКУ

ЦИА акције пре пола века

Скидање ознаке тајности с појединих извештаја ЦИА о обавештајном раду у Србији из периода након Резолуције Информбироа открива нам њихову професионалну стратегију из тог времена и указује на могућност занимљивих поређења с актуелном обавештајном праксом

Након више од пола века најмоћнија обавештајна машинерија на планети, америчка ЦИА, одлучила је да скине ознаку тајности са 13 докумената који се тичу Југославије. Очекивало се да ће то бити извештаји из Титовог кабинета или бар из кључних државних институција, и било је велико изненађење када се видело да се они односе искључиво на Србију, на Чачак и околину. Зашто баш Србија? Зашто Чачак? Шта је ЦИА тражила у Чачку, питали су се сви који су понешто начули о томе, а новинар Гвозден Оташевић чак је написао књигу под тим насловом. Након проучавања садржаја тих извештаја сви су помало разочарани јер су од најјаче светске обавештајне агенције очекивали много више, нешто до краја бомбастично и запањујуће. Извештаји које су обавештајци из Београда слали у централу своје службе у Ленглију у Вирџинији јесу детаљни и прецизни, али већина тих података је сасвим обична и могла се прикупити простом опсервацијом. Има и погрешних закључивања и оцена, што није чудо ако се има у виду да су извештаји из периода од 1949. до 1951. године, а да је ЦИА основана свега неколико година раније (1947). Наравно да агенција која је формирана са задатком да обавештајно покрије сваку тачку на земаљској кугли за тако кратко време није могла створити квалитетне обавештајне позиције баш свуда, па ни у српском градићу као што је Чачак, који је тада имао свега 13.000 становника. Из извештаја се види класичан обавештајни рад, без прљавих акција које ће у будућности покварити имиџ ове моћне агенције. Касније, многе незаконите и подле активности по којима ће ЦИА постати позната приписиваће се самовољи њених шефова, како би се очувао углед америчког председника и најважнијих државних институција САД.

[restrict]

Постоји јак разлог што је Југославија у то време привукла пажњу ЦИА. Искрсла је добра прилика да се однесе значајна победа у источно-западном сучељавању. Победа би била не само могуће територијална него, што је било још важније у то време, идеолошка – да се Југославија извуче из Стаљиновог челичног загрљаја и превуче на Запад. Иако је у евентуалној помоћи требало да учествују сви кључни западни савезници, знало се да одлука зависи од америчког председника Харија Трумана. Била је то за њега важна, али и рискантна одлука која му је могла угрозити политичку каријеру. У питању је био преседан да треба војно и економски помоћи једну комунистичку државу, што се након рата није догађало. Иако је претила опасност да Америка буде изиграна, није се смела пропустити шанса да се сукоб Тита и Стаљина искористи и да Југославија пружи оружани отпор СССР-у. Кључно питање било је – да ли је разлаз Тита и Стаљина дефинитиван или се тек ради о привременој кризи у партијским и међудржавним односима. То се без детаљног обавештајног истраживања није могло поуздано проценити и тај компликован и хитан задатак добила је ЦИА. Сем тога требало је утврдити колико је становништво Југославије мотивисано и спремно на оружани отпор, какве су им оружане и логистичке могућности да се супротставе, и да ли је уопште могуће да Југославија као комунистичка земља постане поуздан партнер САД.
Шефови ЦИА добро су проценили где треба да буде фокус обавештајног истраживања. Знало се да су Срби као народ највише наклоњени Русима па је требало утврдити колико су они спремни да се оружјем супротставе војној интервенцији СССР-а и блока других социјалистичких земаља, иако источни војни савез још није званично формиран (Варшавски уговор је основан 1955. године). Обавештајна логика је била исправна – ако је српски народ спреман да се супротстави, онда остали нису спорни, и зато се ЦИА растрчала баш по Србији, и зато су нас сада изненадили обелодањени извештаји баш из Чачка и централне Србије.

Председник Труман донео одлуку о судбини народа СФРЈ

Војна и привредна шпијунажа биле су основа ових извештаја. Највише их је интересовало шта се дешавало у војсци и како се формира борбени поредак за одбрану, али су и те како посвећивали пажњу новим војним и привредним предузећима, да би видели колико се Југославија може ослонити на сопствену војну и цивилну производњу и у чему би јој требало помоћи. Само делимично су изучавали и друге за њих важне појединости, као што је евентуални организовани отпор комунистичком режиму, а који би се могло искористити као језгро за промену друштвено-политичког система. Из тога се види да су и идеолошке промене у Југославији биле предвиђене, али су стављене у други план. Одбрана је била приоритет. Достављени подаци углавном су третирани по свим правилима класичног обавештајног рада, где се за сваки податак наводи поузданост извора и да ли је податак проверен. Нетачности и грешке су ретки, али их ипак има. На пример, у извештају из 1951. године наводе се подаци о постојању антикомунистичког покрета отпора у западној Србији, што је мало вероватно јер су све такве организоване и наоружане групе до тог периода уништене. Затим, у једном извештају из 1951. наводи се да КНОЈ није открио ко је украо поверљиве пројекте авионских мотора, а нема логике да тако важну истрагу води КНОЈ када су већ постојали УДБА и КОС (од 1946. године).
Хари Труман је на основу таквих извештаја ЦИА предложио Конгресу да се Југославији пружи помоћ. Одлука није олако донесена, било је противника и прегласавања. Добре разлоге за помоћ Југославији пружио је сенатор Лукас, рекавши да је за држање само једне америчке дивизије у Европи потребно 176 милиона долара, док би са само 38 милиона помоћи Југославији добили 32 југословенске дивизије које ће се супротставити Стаљину. Наравно да су се ти подаци и дискусије заснивали на извештајима и анализама ЦИА. Помоћ је била заиста велика, пре свега у наоружању, али и у храни и нафти. На пример, ако се гледа само тешко и скупо наоружање, испоручено је најмање 600 разних борбених авиона, преко 1.000 тенкова и више од 1.000 артиљеријских оруђа, тако да је Југословенска војска постала четврта у Европи по војној моћи.
Званично, то је била америчка хуманитарна акција „легендирана“ великим сушама које су погодиле Југославију. Незванично и стварно то је била акција подривања СССР-а продубљивањем већ насталог раздора с Југославијом. Наравно, и за ту акцију била је задужена ЦИА, како нешто не би измакло контроли. Ипак, на крају су се Тито и Југославија показали као непоуздани амерички партнери. Од планираног савезништва није било ништа. Тито је изврдао да Југославију учлани у НАТО јер се то косило са идеолошким поставкама државе, а већ 1956. године, након смрти Стаљина и званичне посете и извињења Хрушчова, односи између СССР-а и Југославије су нормализовани. То се не би могло третирати као пропуст ЦИА у закључивању и предвиђању јер су Тито и Југославија поштовали договор и нису попустили под претњама и притисцима Стаљина. Ван свих очекивања, попустио је СССР. То јесте велики успех ЦИА јер је војна интервенција спречена и Југославија никада није ушла у Варшавски пакт. Без прљавих метода, само кроз квалитетне информације и савете државном врху поправили су геостратешки положај САД и НАТО-а.

НЕПРЕДВИДИВА И ОПАСНА ИНСТИТУЦИЈА Поређење класичног и модерног обавештајног наступања ЦИА озбиљно поставља дилему да ли су методе хибридног рата донеле више користи или штете америчким стратешким интересима Пре више од пола века ЦИА је, онако успут, „за сваки случај“, и у Србији изучавала потенцијалне мете, као оне (у документима поменуте) у Чачку. Јер зашто би иначе у неким фабрикама од својих „доушника“ тражили тачне локације, димензије појединих објеката и распоред машина у њима. Значи да су припремали освету ако би их Тито преварио. Свој интерес су остварили кроз помоћ и подршку, док је ЦИА данас постала непредвидива и веома опасна институција. Утисак је да често ни сами не знају шта хоће, и шта су стварни интереси САД. Раније су, чини се, „штапом и канапом“ далеко боље радили, анализирали, закључивали и предлагали. Некада амерички председник није имао дилеме када су га они информисали, а сада и сам стрепи од њихових подлих игара и подметања. Данас им је подривање и рушење непослушних влада и држава постао основни посао. У рушењу су достигли савршенство, али ту се јавио нерешив проблем – шта даље? Рушити је лако, али изградња новог и поузданог државног система који је у складу с локалним околностима и менталитетом је далеко сложенији посао. Тако им се све претвара у списак неостварених жеља и планова. Ретко када њихове оперативне акције у последње време испадну по плану. Циљеви се не реализују, али ЦИА као најмоћнија обавештајна агенција никада не признаје ни грешке ни пораз. Једноставно, неуспехе „затрпа“ новим акцијама. Јер фотеље и напредовање многих моћника зависе од тога. Може да звучи као апсурд, али ЦИА је пре пола века, са скромним могућностима, користећи само класични обавештајни рад и шпијунажу, вршила квалитетнија обавештајна истраживања и вршила квалитетније анализе на основу којих је америчко руководство доносило исправне одлуке у тадашњој геостратешкој ситуацији. Тако је остварен важан стратешки циљ САД и НАТО-а да Југославија не уђе у источни војни блок чиме би био угрожен најважнији, централни део западне Европе. Модерна и ојачана ЦИА, са огромним могућностима, доносила је многе несхватљиво лоше и погрешне процене и закључке. На страну то што су често били на штету српског корпуса и Србије као државе, то америчким стратезима није важно, али често су били у супротности са америчким интересима и наносили су директну штету САД.

Продубљивање јаза између Русије и њених савезника – основни механизам ЦИА

Ако упредимо информације које је ЦИА достављала централи пре пола века и данас, наравно да је садашњи квалитет неупоредиво бољи, али тада је било објективних потешкоћа у обавештајном раду које данас скоро да не постоје. Војна интервенција моћног СССР-а висила је у ваздуху. У тако напетој ситуацији веома се водило рачуна о заштити од шпијунаже. До података се долазило уз повећан ризик за шпијуне јер је шпијунажа третирана као најтежи злочин. За шпијунажу се могла изрећи и смртна казна, за разлику од лагодних и комфорних услова у којима ЦИА данас ради у нашој земљи. За шпијунажу би неко тада врло брзо изгубио слободу, а можда и главу, док се данас та кривична дела третирају благо а судски процеси трају и 10–20 година. Зато су тада били задовољни опсерверима и шпијунима мањег обавештајног домета. Данас хоће да знају шта је председник државе ручао, ко је са њим био на ручку и о чему су причали. Хоће да знају све о сваком министру и свакој другој личности која нешто значи у Србији, све његове врлине а поготово слабости и евентуалне пороке. И то није све. Некада су били задовољни само констатовањем стања у Србији а данас је то само успутна станица према крајњем циљу – да се утицајима и прљавим методама хибридног рата стање мења. Некада су Југославију јачали да би остала независна и самостална, а данас Србију систематски слабе методама хибридног рата, како не би могла остати независна и војно неутрална. Данас класичне методе обавештајног рада служе углавном томе да укажу на виталне или слабе тачке државног система, на које треба ударити хибридним акцијама и операцијама. Временом, хибридне операције према типованим државама постале су тежишно ангажовање ЦИА.
Из садржаја старих извештаја види се да су некада обавештајци ЦИА изворе информација тражили скоро искључиво међу грађанима за које се знало да су наклоњени Западу, а који су били инжењери или други важни и незаменљиви људи за обнову земље. То је мањкавост са становишта квалитета и значаја информација јер таква лица нису могла бити на високим положајима у комунистичком систему. Данас се ситуација драстично променила и сви знамо да су им обавештајне позиције у нашој земљи врхунског квалитета. Неспорно је да су за време владавине ДОС-а имали прилику да унапреде своју обавештајну мрежу до савршенства. Тако су и квалитет обавештајног рада и утицај који обавештајци ЦИА могу остварити – неупоредиви.
Идеја о продубљивању јаза између СССР-а (касније Русије) и њених савезника и партнера опстала је до данас, с тим што су се методе наступа ЦИА промениле и постале подмукле и прљаве. Сада се неспоразуми савезника и партнера с Русијом покушавају изазвати вештачки, подметањем обавештајних и других афера или се сопствене подмукле тајне операције подривања и насилног рушења власти вешто и уверљиво подмећу Русији. Некада су за евентуалну побуну и преврат у државама рачунали на своје истомишљенике, прозападно оријентисане грађане, а данас се тај списак проширио на многе унутрашње и белосветске интересне групе којима су мотиви не идеолошки већ власт, моћ и новац.

[/restrict]