Слободан Орловић – У складу с Уставом?

Да ли изручење сопственог грађанина другој држави представља крњење суверенитета грађана?

На захтев Министарства правде САД Посебно одељење Вишег суда у Београду одредило је привремени притвор за 11 грађана Србије а са циљем њиховог изручења правосудним органима САД. Реч је о лицима која се терете да су учествовала у финансијској превари а која су крајем јула, у акцији МУП-а Србије изведеној у сарадњи са ФБИ, ухапшена у Нишу. О томе да ли ратификовани уговор о међународној правној сарадњи закључен између Србије и САД доводи у питање људска права и суверенитет, те у којој мери ће бити испоштовано начело реципроцитета разговарамо с др Слободаном Орловићем, професором Уставног права.
„Уговор оваквог типа закључује се и с другим државама и то је уобичајено у међудржавним односима унутар међународне правне помоћи када постоје одређене специфичности у њиховим односима. Уколико нема закљученог и ратификованог уговора с конкретном државом, на питања изручења примењује се Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима (2009). По овом уговору са САД могуће је да дође и до изручења нашег држављанина САД који је ’звучног’ имена, али пре тога треба поставити питање зашто му се не би судило у Србији ако је дело кажњиво по нашем закону? Поготово стога што се ради о различитим правним системима, наш је континенталног типа, а амерички правни систем је англосаксонски (прецедентни).“
Како објашњавате то да се одредбе Уговора односе и на дела која су почињена пре његовог закључења?
Реч је о ретроактивном важењу Уговора (односно закона о његовом потврђивању) што је, као изузетак, дозвољено по нашем уставу када то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (чл. 197 Устава). Међутим, Устав само изузетно дозвољава повратно дејство и то само појединих одредби, а овај уговор (закон) практично цео има повратно дејство (чл. 21) што не може бити у складу са Уставом. Нејасно је због чега се наводи и 2005. година као прекретница о питању неизручења држављана. Наиме, за кривична дела учињена пре 2005. замољена држава може одбити да изручи свог држављанина, позивајући се на његово домаће држављанство. Иначе, садашњи српски устав не забрањује изручење домаћих држављана другој држави или међународном суду, за разлику од Устава од 1990. године који је забрањивао екстрадицију грађанина Србије (чл. 47).    
Да ли амерички суд може бити надлежан уколико се као критеријуми узму држављанство и место пребивалишта окривљених?
По овом уговору амерички суд може бити надлежан да суди нашим држављанима који имају пребивалиште у Србији, као што може и наш суд да суди Американцима који имају пребивалиште у САД, што је, искрено говорећи, сасвим невероватно и у стварности неоствариво.  
Који је опредељујући критеријум – заштита процесних права српских држављана како би им било обезбеђено фер суђење, или заштита економских интереса САД?
Претпостављам да САД имају интерес да у неким случајевима суде држављанима Србије. Често се спомињао случај убиства браће Битићи који су били амерички држављани убијени у Србији под непознатим околностима.
Како из угла суверенитета који се изражава кроз доношење и примену закона, оцењујете ову међународну правну помоћ?
Тешко је предвидети колико ће често овај уговор бити примењен, колико ће бити случајева изручења. Тешко је и помислити да ће САД икада иједног свог грађанина испоручити српским судовима, па се може претпоставити да ће изручења бити, када их буде, једнострана – од Србије ка САД. Грађанин у Србији јесте носилац суверенитета, али он тај свој суверенитет најчешће врши преко својих слободно изабраних представника. Ти представници, народни посланици, потврдили су овај уговор и тиме формално наш суверенитет није окрњен. Суштински пак изручење сопственог грађанина, носиоца суверенитета, другој држави увек је по природи ствари крњење суверенитета грађана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *