Славин пробој у европске галерије

Како су се нашем уметнику, академском сликару Славољубу Слави Радивојевићу спонтано отварила врата неколико европских галерија, те он ове године треба да прослави десету изложбу у свету, у периоду између 2012. и 2020. године

Већина српских уметника жели се пробије и успе у свету а не у отаџбини. То је разумљиво у односу на наше материјално, медијско (не постоји ликовна критика и већина телевизија не емитује емисије о уметности) и културно сиромаштво, државе чији је буџет за културу 0,6% (како неко рече, култура нам почиње од нуле). С друге стране, у Србији је са државног нивоа фаворизована авангардна сцена, што се најбоље види по пројектима и годишњим откупима које финансира Министарство културе и информисања. Комисије су тако формиране да било шта осим експерименталне и неоконцептуалне уметности не може да прође, предлози који имају имало традиционалнији квалитет се и не погледају, унапред су осуђени као и изложбе и књиге тог типа. Тако је ове године оставши без икакве државне помоћи угледна београдска Галерија „Париски круг“ морала после више деценија престати да ради, док су у последње две деценије неколико других приватних галерија аутоматски добијале позамашна средства.

Вода, 2013, уље на платну, 80 X 60 цм

Није важно што је „Париски круг“ објавио више проблемских књига, монографија и каталога него многе од њих заједно. Вајари, графичари, цртачи и посебно сликари скоро никада не добијају помоћ, већ двадесет година државне комисије дају новац за предлоге дела, у плану израде, на поверење, без потпуног увида у коначни изглед и исход пројекта.
Зато су се најбољи сликари у одређеном периоду свог стваралаштва окренули европској и америчкој сцени, попут Милана Милетића, Стојана Миланова, Владимира Војводића и Вељка Ђурђевића, а и Драган Мартиновић је сликао за јапанског галеристу. За неки још дубљи продор на инострану сцену најчешће се сусрећу са само једним захтевом, који нема везе са њиховом уметношћу. Прво што им галеристи саопште је да уколико желе да излажу и продају радове, морају да живе у тој земљи, галеристи хоће да улажу новац у некога кога могу физички представити колекционарима, купцима и медијима. Ту тешко премостиву препреку мало ко савлада, а сан да овде живе а у иностранству буду редовно заступљени – скоро нико не оствари.
Једном нашем уметнику то је спонтано пошло за руком, некако су му се врата европских галерија сама отварала и он ове године треба да прослави десету изложбу у свету, у периоду између 2012. и 2020. године. Академски сликар Славољуб Слава Радивојевић (Шабац, 1957), који деценијама живи и ствара у Београду, имао је изложбе у Дегефоршу, Стокхолму и Бергету у Шведској, у Хагу у Холандији, а остале у Бечу. Реч је о самосталним изложбама, у галеријама у центру града, о којима постоји документација у виду каталога, фото и видео снимака и приказа у страним новинама. Тако је на пример Галерија „Schippers & Zn.“ у Хагу, у којој је имао изложбу, стара 135 година, основана 1885. године и од тада није променила адресу. Он је као сликар био помогнут пре свега од локалних галериста и утицајних људи у култури, без било каквих препорука одавде. Врхунац те иностране активности је добијање аустријске уметничке визе (тренутно одложено због пандемије) која ће крунисати његове редовне наступе у Бечу. Она ће му омогућити да постане професионални део аустријске ликовне сцене, да има одобрење за сваку уметничку активност, од држања часова у мастер класи, припреме студената за ликовне академије, до изложби свих врста. Таква виза се само једном годишње продужава.

Дуње у здели, 2008, уље на платну, 30 x 40 цм

Овај сликар је у том смислу светли пример некога ко је успео у Европи а да није истакнути авангардиста из шездесетих година прошлог века, експерт за стране језике, штићеник Сорош фондације, познатих музејских радника или утицајних српских ликовних критичара. Његов смео пробој у европске галерије улива поверење у домаћу фигуралну, пре свега реалистичку уметност, којом се он од студија бави, као што даје наду неколицини квалитетних српских фигуративних сликара и вајара. Поставши познат у својој земљи, природно је кренуо да осваја Европу, па се може све више говорити о слави сликара Славе. Радивојевић влада свим врстама реалистичког израза, од портрета, пејзажа, акта, мртве природе, до марине и панораме. Огледао се и у црквеном сликарству не изневеривши своја естетска полазишта а ускоро ће бити објављена и обимна монографија о његовом стваралаштву на четири језика у издању галерије „Радионица душе“. Радивојевић припада елити наших најбољих реалистичких сликара, попут Стојана Миланова и Небојше Ђурановића. Његова уметност је чисти изданак реализма, на трагу великих мајстора из прошлости, као модернија верзија тог наслеђа. Он ништа не дугује актуелним узорима реализма, од утицаја поп-арта, хиперреализма до садашњег хладног, па и циничног, објективног реализма великих формата, са најчешће насликаним увећаним портретима на трагу сличних идеја америчког хиперреалисте Чака Клоуза са краја шездесетих година прошлог века, делимично под утицајем концептуализма. Његов ликовни свет, с друге стране, није повезан ни са завичајним реализмом Радета Станковића, Драгана Мартиновића, Горана Митровића и Групом „Еснаф“, честим мотивима из сеоског миљеа и руралном традицијом. Слава слика топло, по колориту и осећајности, занима га човек у људској а не надљудској мери, честе теме његових дела су из детињства, као што му је омиљени модел његова ћерка. Пронашао је само свој свет у оквиру реалистичке естетике, дубоко уважавајући старе мајсторе, проучавајући садашње значајне сликаре, не поставши као појединци у српској уметности овисник о руској школи. Најпознатији је по урбаним мотивима, деци у прочељу старих градских капија, сликама које се више обраћају срцу него уму. Сада поједини од најбољих наших стваралаца те врсте сликарства таворе у оскудици и занемарености, скоро без могућности да јавно покажу и живе од свог рада, па успех овог мајстора улива наду једном делу наше ликовне сцене.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *