РЕВОЛУЦИЈА ПОД ЗАСТАВОМ КВИСЛИНГА

ДАНИ СМУТЊЕ У БЕЛОРУСИЈИ

Лукашенкова политика у последњих 26 година, колико је на власти, била је сувише нестална да би се на њега могло ослонити или са сигурношћу рећи да ће урадити одређену ствар. С друге стране, опозиционари су кристално јасни – за Запад и против Русије

Дирљива је била сцена када су се амбасадори западних земаља у Минску окупили како би положили цвеће на месту на којем је 10. августа живот изгубио један демонстрант. Предвођени амбасадором Пољске Артуром Мичалским, представници других држава чланица Европске уније, САД, Велике Британије, Швајцарске и Јапана указали су почаст Александеру Тараиковском који је живот изгубио под, за сада, неразјашњеним околностима. Власт је прво тврдила да је погинуо од експлозивне направе коју је намеравао да баци на полицију, док је опозиција оптуживала полицију да га је упуцала. „Овде смо се окупили како бисмо показали солидарност са онима који пате и подсетили на захтеве наших влада – да се престане са насиљем, да се ослободе затвореници и отпочне друштвени дијалог“, рекао је Мичалски.
Без обзира на то да ли се Тараиковски убио, или га је полиција упуцала (министар унутрашњих послова Јуриј Караев признаје могућност да је погођен гуменим метком и тражи да се сачека крај истраге), интересантно је да су амбасадори похитали да му укажу почаст. Ова околност је индикативна због тога што су такви случајеви изузетно ретки и дешавају се искључиво у ситуацијама када западне силе желе да покажу снажну и недвосмислену подршку демонстрантима. Када им већ не деле колачиће, као што је то чинила висока званичница Стејт департмента Викторија „Ко шиша ЕУ“ Нуланд децембра 2013. у Кијеву. Нико од њих, на пример, није положио цвеће на месту погибије ниједног од тридесеторо људи страдалих током протеста због полицијског убиства Џорџа Флојда у САД, нити једног од једанаест „Жутих прслука“.

[restrict]

ЗАПАД ПРОТИВ ЛУКАШЕНКА Није њима, значи, жао због тога што неко погине на демонстрацијама него се ради о слању политичке поруке. „Увек постоје незадовољни људи“, каже у том контексту руски мислилац Александар Дугин и напомиње: „Незадовољници, међутим, озбиљну подршку добијају само у одређеним политички и геополитички важним тренуцима. Оно што се догађа у Белорусији је Мајдан који подржавају глобалисти – не просто САД него глобалисти и то исти они који сада покушавају да у Америци сруше Трампа.“ „То је апсолутно тако, без обзира да ли је Лукашенко добар, или лош. Овде је у питању обојена револуција у интересу умирућег једнополарног света и урушавајућег либерализма. Кристално је јасно да се зло крије иза оних што устају против Лукашенка. Ту се не ради о народу. Ту се ради о постмодерном друштву које галопира у провалију“, додао је он.
Заиста, из перспективе Москве, али и других присталица мултиполарног света, противника глобализације и западњаштва, Лукашенко је далеко од савршеног и превише је пута повлачио потезе који иду наруку либералном западу и непријатељима панславизма. Штавише, пре свега неколико недеља се, поводом хапшења наводних руских плаћеника о којем смо писали у прошлом броју, жестоко обрушио и на Русију, и на Владимира Путина. Очито је, међутим, да је и Путин свестан онога на шта у цитираном тексту указује Дугин и да је израчунао да му је (засад) у већем интересу да подржи Лукашенка и припомогне му у очувању власти упркос његовом меандрирању и непостојаности, него да дозволи онима за које је јасно којим би путем повели Белорусију да га сруше.
За почетак, симболика. Док су се на скупу подршке председнику Лукашенку вијориле званичне белоруске заставе, али и понека руска, на демонстрацијама против њега могу се видети само бело-црвено-беле заставе (понекад са штитом на којем је коњаник у средини) које су биле државни симбол у временима када је Белорусија постојала као квислиншка држава. Први пут та застава је усвојена приликом формирања Белоруске Народне Републике, која је постојала од марта до децембра 1918. и била под контролом Немачког царства и управом немачке армије. Други пут та застава се као званично обележје у Белорусији појављује од 1941. до 1944, када је била симбол на рукавима белоруских добровољаца у СС-у и Белоруске централне раде, антисовјетске владе под контролом Трећег рајха. Напокон, званично државно обележје постаје по проглашењу независности Белорусије од СССР-а 19. септембра 1991. године на наговор тада утицајног Белоруског народног фронта, националистичке организације формиране крајем осамдесетих година прошлог века. Њену употребу као званичног државног симбола окончао је Лукашенко по доласку на власт, референдумом у мају 1995, када је враћена и равноправност руског језика и донета одлука о економској реинтеграцији с Русијом. Важно је истаћи да су и бело-црвено-бела застава и грб са јахачем (Пахонија) више литванско, него белоруско обележје, јер се ради о грбу Велике Кнежевине Литваније и потом делу грба Државне заједнице Пољске и Литваније која је постојала од 1569. и 1791. године.

ОПОЗИЦИОНИ ПЛАН Опозиција не крије да ће, по доласку на власт, систематски и темељно разградити све што је Лукашенко до сада урадио на приближавању Русији и очувању државног суверенитета у односу на Запад. Намеравају излазак из државне уније с Русијом, Евроазијског економског савеза, Организације уговора о колективној безбедности и других „проруских“ интеграционих процеса. Залажу се за јачање свести о засебном белоруском националном и културном идентитету, што би вероватно значило и укидање руског језика као званичног, што је, подсетимо, учињено у Украјини после државног преврата. Такође, план је да се протерају сада присутне руске оружане снаге с простора Белорусије, а потом испуне сви услови и затражи чланство у ЕУ и НАТО-у.
Када се види какве су намере опозиције, јасно је да Русија ни на који начин не сме да дозволи „неконтролисани“ пад Лукашенка и испадање Белорусије из њене сфере утицаја. Због тога не чуди што двојица врло важних теоретичара, Александар Дугин и Максим Шевченко, истичу и могућност руске војне интервенције у Белорусији. У случају војне претње из Литваније и Пољске (на коју Лукашенко упозорава) „ми ћемо послати војску, која није стварно послата у Украјину, али у крајњем случају послаћемо је у братску Белорусију“, навео је Дугин. „У случају претње јачања антируских снага у Минску, Руска Федерација неће имати другог избора него да Белорусију окупира војно. Можда уз учешће снага ОДБК-а и савезничких јединица белоруске војске. Чак и узимајући у обзир могуће војне сукобе с Пољском и балтичким земљама уз учешће Украјине. Ово је стратешко питање и ту нема компромиса“, истакао је Шевченко.
С друге стране, председник комитета за одбрану и безбедност Франц Клинцевич рекао је врло сликовито да (за сада) нема никакве потребе за руском војном интервенцијом: „Па видели сте да у Белорусији није разбијен ниједан излог, није згажен ниједан травњак… Зашто би руска војска требало да тамо иде? Ову ситуацију ће решити власти Белорусије.“ Заиста, за тим тренутно нема никакве потребе, али је спремност јасна. Утолико пре што је Путин током два телефонска разговора (али не би чудило да их је било и више) Лукашенку обећао сву могућу помоћ. Сада је она, на спољашњем плану, само дипломатска, али снажна. Тако је Путин у уторак немачкој канцеларки Ангели Меркел и председнику Француске Емануелу Макрону јасно и гласно рекао да је спољно мешање у унутрашња питања Белорусије „неприхватљиво“ и да би могло бити контрапродуктивно. Путин је то учинио у два одвојена телефонска разговора иницирана из Берлина и Париза у време док лидери ЕУ разматрају увођење нових санкција Белорусији (видео-конференција треба да буде одржана у среду, када овај број већ буде био у штампи).

ПЛАН ГВАИДО Док многи, укључујући и нас, често садашњу ситуацију у Белорусији пореде са оним што се раније већ десило у Украјини, постоје велике сличности и са оним што САД и ЕУ већ годинама безуспешно покушавају да учине у Венецуели, где су одбили да признају победу Николаса Мадура на председничким изборима и уместо њега за легитимног председника прогласили опозиционара Хуана Гваида. Подршка демонстрацијама, субверзивни рад, санкције, замрзавање средстава само су неки поступци које је колективни Запад спроводио против Венецуеле, а који се сада употребљавају против Белорусије.
У том светлу треба посматрати и „спремност“ Светлане Тихановскаје, која је, као ривалка Лукашенку, на председничким изборима освојила десетак посто гласова, да буде „национални лидер“ у случају да се Лукашенко одлучи за расписивање нових избора. „Спремна сам да преузмем одговорност и будем национални лидер током тог периода“, рекла је Тихановскаја из Литваније у коју је побегла пошто ју је белоруска служба безбедности упозорила на могућност да на њу буде извршен атентат. Али шта би јој, осим западне подршке која је несумњива, дало легитимитет за тако нешто? Хуан Гваидо је пре него што је „изабран“ за председника макар био председник Скупштине и као такав и имао неког основа да претендује на председнички престо. Тихановскаја нема никаквог већег легитимитета од било ког другог грађанина Белорусије. Освојила је десет посто на изборима? Ако Лукашенкових 80 посто нема легитимитет, какав онда има њених десет? Дају јој га „десетине хиљада демонстраната“ на улицама белоруских градова? Видели смо да је и Лукашенко кадар да окупи толико присталица, али ни десетине хиљада не значе ништа пошто је бирачко тело Белорусије око 6,8 милиона људи.

Подржати Лукашенка у Москви је демоде, а у провинцији – хит

У Белорусији зри „Мајдан“ и док оспоравани председник Белорусије Александар Лукашенко добија преко потребну помоћ од свог руског колеге Владимира Путина, руско друштво је и само подељено око будућности Лукашенка, али и Белорусије. Нема ниједне јавне личности из сфере културе која је отворено подржала Лукашенка, као легитимног лидера Белорусије.
Будући да је руско друштво, као и његова елита, идеолошки подељено на мањински, али изузетно утицајни либерални део, и већински конзервативни табор, и ставови о догађањима у Белорусији следе описану структуру. Либерални део руског друштва, као и његови најеминентнији представници већ недељу дана се у мањем броју окупљају пред амбасадом Белорусије у Москви. Амбасада се налази на скученој раскрсници Јерменског сокака и улице Маросејке у центру руске престонице, и она и не може да прими много људи, али зато може да послужи као добро место за фотографисање с протестним транспарентима.
У међувремену су и руски музичари потписали петицију против полицијског насиља у Белорусији, међу којима се као најпознатији истиче рок легенда Борис Гребеншчиков. Занимљиво је да међу потписницима нема много звучних имена, изгледа као да руска естрада још није начисто ко ће из битке изаћи као победник, Лукашенко или опозиција. Боље је сачекати тренутак када ће исход бити јаснији, нико неће да ризикује свој ангажман усред епидемије која је ионако срезала приходе многих звезда и звездица.
Познати руски писац и хемингвејски авантуриста Захар Прилепин дао је интервју у коме се прилично скептично изражавао о Лукашенку као политичкој фигури, али није подржао „Мајдан“ и долазак опозиције на власт. Прилепин је један од водећих конзервативних мислилаца у Русији и ако он критикује Лукашенка за недостатак легитимитета и вођење неискрене политике између Русије и Запада, онда је јасно шта на ту тему могу мислити водећи руски либерали. Руски конзервативци сматрају да је Лукашенко довео ситуацију у пат-позицију где Русија не може да допусти његов пад, јер би то значило и губитак Белорусије, али не може ни отворено да га подржи, јер ће против себе имати најактивнији део белоруског друштва и изгледати као „жандарм Европе“.
Либерали пак не изненађују, као ни медији наклоњени њиховом гледишту. Телевизијски канал „Дожд“, интернет-портал „Медуза“, новински лист „Новаја газета“ сви преносе сижее директно из пера белоруске опозиције и њој наклоњених медија – портала „Tut.by“ и телеграм канала NEXTA. Лукашенко је пропагандну битку у руској престоници већ изгубио, грађанска класа не сме ни да помисли да га подржи, а друштвени притисак је толико велики да је чак и прокремљевски конзервативни водитељ Владимир Соловјов морао великим словима да напише: „Ја сигурно нисам за Лукашенка“. Своје обраћање је завршио противљењем „Мајдану“, као и Прилепин, али је Лукашенка већ отписао.
Руски државни медији у земљи и иностранству такође углавном осуђују полицијско насиље у Белорусији, а преносе и опозиционе процене о броју демонстраната које се крећу до невероватних 400.000 у Минску, 16. августа. Ипак, после јавне подршке коју је Владимир Путин упутио Лукашенку, државни медији нагињу ка позицији неутралности и пажљивом дистанцирању од протеста.
Државни институт за истраживање јавног мњења – московски ВЦИОМ – направио је анкету у циљу опипавања пулса руских грађана о белоруском „Мајдану“. Обични Руси верују да ће Лукашенко задржати власт, њих 59 посто, док 64 одсто грађана каже да је у интересу Русије да Лукашенко задржи председничку позицију. Што даље од престонице, то су просечни Руси у већој мери наклоњени Лукашенку. Друштвени притисак либералне грађанске класе не функционише у руралним деловима руске унутрашњости. И док у Москви није културно подржати Лукашенка, руска провинција симболички маше заставама Белорусије и то не оним бело-црвено-белим.
Специјално за Печат из Москве: Александар Ђокић

[/restrict]

Један коментар

  1. Xionathi1956

    Skrecem paznju redakciji na tri knjige italijanskog publiciste i istrazivackog novinara: Evropski Matriks, Finansijski Kartel i 31 Slucajnosti korona virusa u novom hladnom ratu USA/Kina. Francesko Amodeo na besprekoran nacin koristeci zvanicna dokumenta koje citira u svojim knjigama dokazuje cija je tvorevina EU, ko je unistio svetsku ekonomiju te kako je svet dovden do pandemije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *