Пијана теревенка на српском гробљу

Сваки наступ себемрзачке интелигенције састоји се у препричавању с локалним колоритом увек истог апстрактног катихизиса о „светском“ грађанству западног типа и његовом етосу. У одбаченој, изолованој и „светски“ избомбардованој Србији, то призивање милосрдних анђела личи на слепу острашћеност жртава стокхолмског синдрома

Kада пролазим ауто-путем поред Јасеновца, ја искључим радио, прекрстим се и помолим за мученике који почивају у том муљу. Никад се не питам колики им је број. Кад је неком мајка умрла од тумора, не питам га да ли је био ситан као рибизла или крупан као орах. Међутим, бројеви су историчарима важни. Они дају размере збивања, често помажу да се разликује стихијски злочин од планског. Зато је веома несувисло, и несмотрено, спорити колико је Јевреја убијено у нацистичким логорима. Убијено их је довољно да би се доказало постојање плана о геноциду.

ЦИФРЕ НЕ ГОВОРЕ О НАМЕРИ У случају НДХ, цифре не говоре о намери, пошто је она била изричита, гласно исказана па и законски регулисана. Цифре говоре само о степену организованости усташке државе у извођењу усвојеног плана – често на ужас италијанских и немачких окупатора, тј. у овом случају савезника. Да је личко и славонско земљиште било гранитно, алпско, а не крашко с толико згодних шпиља и јама, крволочна руља можда не би успела да ликвидира толико Срба на лицу места, те би морала да примени сложенија решења или да гради још који логор. Или би се пак услед тих конкретних тешкоћа заморила, обесхрабрила, па тек стрељала онолико „шизматика“ колико допушта пун шаржер.
Угледни француски католички историчар Ксавије де Монкло у студији Хришћани наспрам нацизма и стаљинизма (Xavier de Montclos, Les chrétiens face au nazisme et au stalinisme. L’épreuve totalitaire, 1939–1945, Editions Complexe, 1991, pp. 151–179) пише о уништавању православних Срба од стране хрватске клерофашистичке државе. План и намеру не оспорава, чак их јасно излаже, но у бројевима је веома опрезан. У његовом раду не сметају умањени бројеви, већ нека чудно, а можда и несвесно, искошена лествица вредности. У тој књизи о судбини свих хришћана пред тоталитаристичким режимима више се места поклања, рецимо, лелујавом миротворству папе Пија XII, него организованом геноциду читавог народа на верској бази уз помоћ значајног дела хрватског католичког клира. Аутор се опширно бави административним недаћама немачког бискупа који се противио абортусу под нацистима, али не спомиње да су две главе СПЦ – патријарх Гаврило и епископ Николај Велимировић – биле заточене у логору Дахау. Историчар није непоштен. Можда ништа и не зна о томе. Или смо му превише далеки, други свет. Као да се источно од Беча људска судбина вреднује другим аршинима.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *