ПЕРФИДНИ КОНВЕРТИТИ

О Небојши Крстићу, контрапродуктивној пропаганди и националним изазовима

Карл Манхајм, у књизи „Дијагноза нашег времена“ писаној и објављеној у јеку Другог светског рата (1943), сликовито указује како о ауторитету, правди и моралу мисле људи тоталитарне свести. Чувени социолог у том контексту цитира речи министра правосуђа нацистичке Немачке. Он је сународницима једном приликом императивно поручио: „Раније смо имали обичај да се упитамо да ли је нешто добро или погрешно? Данас питање треба да поставимо другачије – шта би фирер рекао?“

[restrict]

ЛАЖНЕ ДЕМОКРАТЕ Сличан, не само потпуно непримерен демократском систему већ уистину одвратан однос према актуелном председнику Србије имају поједини „жути“ конвертити. Они од њега праве оно што он свакако није и тиме му лепе тоталитарну етикету, те тако дају муницију његовим садашњим противницима, али и црне оријентире за суд историје. У нашем друштву традиционално постоји култ лидера и искрено или чисто профитабилно додворавање истима. Међутим, и ту постоје различити домети, од благе похвале, преко софистициране апологетике, до ауторитарних застрањивања. Најгора од њих, скоро равна ономе што је карактерисало Трећи рајх или Стаљинов СССР, улазе већ у сферу тоталитарног лудила.
Баш ту се неретко налазе они који су до пре десетак година били горљиви заговорници тзв. демократских вредности. Представљали су се као ударне медијске песнице наводних „демократских снага“ које су после 5. октобра дошле на власт. При томе су били агресивни и арогантни. И сада су то, али још у већој мери. Скоро на несхватљив начин. Уз то су постали и заговорници најдегутантнијег култа личности. Раније су примарно наступали као идеолошки и партијски бојовници, а сада зборе као помахнитали персонални промотори.
Шта год да Вучић уради или каже, бране га на тоталитаран и до крајности удворички начин. Праве од њега аутократског идола, што њему свакако не треба, односно реално посматрано не иде му у прилог. С друге стране као да су део СС јуришних одреда, буквално кидишу на све противнике садашње власти (са којим су неретко готово до јуче били саборци и истомишљеници). Симбол тог соја метастазираних пропагандиста је Небојша Крстић. Човек који је некада у својству медијског бојовника био део Тадићевог двора а данас се, још нападније, представља као бранилац лика и дела актуелног председника Србије.

КОНТРАПРОДУКТИВНА ПОМОЋ Вучић је несумњиво, и према истраживањима агенције „Демостат“, која свакако није блиска властима, најпопуларнији политичар у Србији. Од ране фазе Милошевићевог деловања на челу државе нико код нас није имао такав рејтинг. Допало се то некоме или не, објективно је тако. То опет не значи да није ни мало грађана који у односу на лидера СНС-а имају негативан однос. Мање је оних који га не воле него оних што га воле, али су и први бројни иако њихово незадовољство није адекватно партијски профилисано. Пре знају против кога су него за кога су, али их је више него раније.
То су нормална кретања у вишепартијском систему. Нико нема разлога да се због тога љути, као ни због и даље изузетно велике Вучићеве популарности код других сегмената популације. Нека цвета хиљаду политичких цветова и нека се чују различита мишљења. При томе Вучић и те како уме вешто да делује у медијској зони и да сам узвраћа ударце опонентима, односно да према њима наступа офанзивно. У томе му, као и сваком другом актеру на врху политичке пирамиде, користи подршка јавних и тајних сарадника. Али није свако дување у нечија једра пружање подршке. Некада то може да буде и ширење заразе! Баш с намером да она погоди онога коме се наводно помаже.

ПАКЛЕНИ МИКС У наше доба кључне арене политичких надметања су медији. Политички лидери, на власти или у опозицији, траже (дез)информативне делатнике који би бранећи њихове позиције или нападајући конкуренте радили њима у корист. Опет, медијски најамници желе моћне послодавце. То су неретко људи без икаквих идеолошких оптерећења (не значи да немају убеђења већ да су веома прилагодљиви ако им то користи), спремни да своје изражајне капацитете ставе у функцију оних који их желе и нешто им заузврат пружају. Све то је у данашње до вулгарности потрошачко доба легитимно, али у контексту наше приче има наличје.
Како су језуити – а они су добро знали шта је пропаганда – истицали: „циљ полемике је придобијање срца неистомишљеника“. Бар неких и макар на одређени начин. Наравно, не свих и не у истоветном виду. Некада се с делом неистомишљеника чак и циљно ужари линија сукоба да би други били придобијени или бар збуњени. Постоје и разни други модалитети „игре убеђивања“, али да сада с тим не дужим. Битно је рећи да ништа у корист онога за кога раде не постижу људи типа Крстића. Својим приступом али и личним историјатом нити некога убеде, нити друге одрже у стању убеђености, а многе револтирају!
Они који су против Вучића када чују и виде Небојшу Крстића, то постану у још већој мери. Мрзе своје дојучерашње пајташе а потом конвертите и због њих још већу негативну енергију пројектују на онога коме се те персоне додворавају. Уз то их иритира и њихов тоталитарни концепт стварања култа личности. Слично стоје ствари и с присталицама СНС-а. Њих углавном револтирају дојучерашњи „жути“ који су сада позерски постали хистерични вучићевци. И уз то су неретко доказани србофоби.

ВИШЕСЛОЈНА ИСТИНА Ту смо стигли до још нечега што штети актуелном државном врху. Он се у последње време у неким сегментима понаша чудно када се ради о Русији, али је у претходном периоду драстично побољшао односе с Москвом. Србија је после дужег времена почела да набавља и руско оружје а и истрајала је у реализацији пројекта „Јужни ток 2“ (или како се сада каже „Турски ток“). Обе ствари посебно револтирају Запад.
Када се ради о Косову, прекомерно се попуштало Бриселу и учињене су велике грешке у вези са, примера ради, укидањем цивилне заштите која је била најефикаснији механизам одбране северног дела наше окупиране јужне покрајине. За то нема оправдања. Но на другој страни постигнути су озбиљни успеси на пољу супротстављања уласку Приштине у разне међународне институције и када се ради о лобирању за опозив раније датих признања Косова (скоро двадесет држава је тако поступило). То је већ за похвалу.
Укратко, штошта се властима може замерити на националном плану, али далеко је од тога да су и приближно криве као што покушава да их представи, колико и најрадикалнији део опозиције само на други начин (наводно бранећи их што су такви), Небојша Крстић. Судећи по томе како он брани Вучића, испада да би он радо признао Косово па му још приде дао и југозападни део централне Србије, али му то не дају националисти у његовим редовима и, да ствари буду „горе“, лажним патриотизмом хипнотисан народ.
Крле полетно заговара некакав компромис око Косова који нам нико са Запада и не нуди већ под причом о њему подразумева тоталну капитулацију Србије. При томе се служи отужним и демагошким флоскулама да не смемо да жртвујемо будућност нације док заправо предлаже да баш њу угрозимо призивајући нове невоље тиме што бисмо дигли руке од Косова.

ЛУКАВЕ РАБОТЕ Види се да је Небојша Крстић идејни брат са Дубравком Стојановић или Николом Самарџићем. Рекох, идеологија му је много мање битна од личног интереса, али то не значи да је нема. И да не ради мудро а дугорочно у корист идеја у које верује. А све по принципу дупла корист. Да и њему сада буде добро, а да у крајњој инстанци допринесе успостављању регионалних односа по рецепту Соње Бисерко и Наташе Кандић из времена када се нису скидале с малих екрана у покушају да убију све национално у Срба.
Све то што раде ликови којима се бавимо има кумулативни ефекат и пре или касније озбиљно ће нашкодити онима за које раде. Да ли то Крле и њему слични знају? Уверен сам да је одговор позитиван. Док је Крстић радио за Тадића, деловао је много промишљеније и прагматичније. Није био контрапродуктивно тоталитаран као што је сада. Иако личне интересе ставља изнад идеолошке или пријатељске лојалности, ипак му је „душа“ била на страни некадашњег ДС-а. А то што је спреман да прода „душу“ не значи да нема уверења. Када је његов друг Борис пао с власти, пожурио је да претрчи на победничку страну, али очито је у дубини срца према њој задржао одбојност.
То се види по томе колико је нападно и контрапродуктивно брани. Лукаво нема шта. Тако могу да раде само људи који заправо желе да нанесу штету онима којима су се приклонили. У једном периоду – у реду. Морају да се докажу падом у улизички транс. Али када то потраје а не ради се о особама поремећене памети, јасно је да се иза тога нешто крије. То може да буде само намера да се перфидно науди онима којима се служи, како би после, када дође време за нови трансфер у редове оних који једног дана дођу на власт, могли да објасне своје поступке и кажу: „Одмогли смо колико год смо могли док смо наводно помагали.“ Можда то буде довољно за куповину нове милости. Политика је контроверзна.

ПАРАДОКС АУТОШОВИНИЗМА

Ми смо као птица феникс. Делује да смо сагорели а онда поново никнемо из пепела. Срби имају мисију која превазилази свакодневне несреће и баналности а, гле чуда, искрено верујем да у нечему ту позитивну функцију имају и разни наши аутошовинисти. То је наизглед у супротности са оним што сам рекао о њима. Али није. Колико год да нас деле и вређају, још више одржавају за опстанак нужан ниво наше националне енергије. Склонимо смо да се успавамо а они нас буде из учмалости!
Енергија која се тако производи може да буде погодна за оне на власти ако делују државотворно, али много брже него што и слуте када су на врхунцу моћи и због ње опијени може преко ноћи да се окрене против њих ако повуку истински национално деструктивне потезе. Историја је то много пута демонстрирала! А у свему томе Косово и Метохија имају дубинску покретачку моћ. Озбиљно ће погрешити они који у то буду сумњали. Није рационално бити слепо рационалан. Живот је комплекснији.

НАЦИОНАЛНА ШТЕТА Уверен сам да је у основним цртама тако, али није на нама да због тога бринемо. Они који прихватају и ангажују људе о којима је било речи нека размисле шта ће им они донети. Можда некада и годе прекомерне похвале, али разумно је сагледати шта се иза њих крије и какве плодове оне на крају доносе. Али као што рекох, свако је ковач своје среће. Нешто друго је за нас кључно значајно. А то је штета коју разни Небојше Крстићи наносе Србији.
Својим поступањем стварају скоро атмосферу грађанског рата. То раде они што делују на страни власти док неки други јуришници исто чине на линији радикалне опозиције. Да ли је то случајно? Можда, мада сумњам. Онима којима је циљ да Србија буде ослабљена, свакако иде наруку сејање мржње и стварање прекомерних подела које излазе из оквира нормалних политичких антагонизама. Увек је било и биће оних који су спремни да обаве и такав посао на радост Загреба, Приштине, Сарајева, Подгорице али и Вашингтона, Берлина или Хага.
Друга ствар, ништа мање штетна од наведене, то је тровање крви која циркулише артеријом руско-српских веза. Јуришници којима се бавимо, када им се укаже прилика директно, када за то није тренутак индиректно – омаловажавају Русију. Некада официјелни Београд основано или не није задовољан нечим што долази са те стране. Његови жути бојовници то искористе да бљују ватру на Москву (која иначе такође има разлога да разним појавама повезаним са српским врхом буде с времена на време незадовољна). Оду много даље од онога што се од њих очекивало и тако направе штету својим послодавцима. Од тога је много горе што стварају пукотине између Србије и Русије које у једном тренутку могу да се претворе у провалију.

ИДЕЈА НАЦИЈЕ Западни фактори који желе да дефинитивно покоре Србију, да је присиле да трајно прихвати геополитичку антисрпску архитектуру коју од почетка деведесетих стварају на нашем простору, знају да је то тешко постићи док Београд може да се ослони на Москву. По стоти пут то кажем, неће Русија остати без Крима или утицаја у Абхазији, Придњестровљу или Јужној Осетији ако се разиђе са Србијом, већ ћемо ми изгубити механизме одбране Косова и Српске ако се то деси. Нико осим Руса нам у вези с тим виталним националним питањима озбиљно не помаже.
Баш због тога је врло опасно када против Русије воде кампању они који се тамо доживљавају као медијске трансмисије српских власти. Како се каже: „Руси споро прежу али брзо јуре.“ А и козачка сабља је бритка. Отуда, сукоб с Москвом и те како може да буде опасан за овдашњу власт. Њено бирачко тело је у великој мери русофилско и то се не може брзо променити. Не верујем да она стварно жели разлаз с Кремљом из тог али и из националног разлога. Но, Крстић и екипа је гурају у том смеру.
Њихова улога је штеточинска и на многе друге начине, али нема разлога да и даље трошимо време на њих. Уместо тога боље је да се на крају сетимо речи руског филозофа Владимира Соловјева: „Идеја нације је не оно што она мисли о себи у неком периоду већ оно што Бог мисли о њој у вечности.“ Док гледамо нашу друштвено-политичку жабокречину и слушамо разне Крстиће, можемо да помислимо да је и Бог од нас дигао руке. Али није тако. Господ нас је уз све патње кроз које смо прошли и пролазимо сачувао и сачуваће нас.

[/restrict]

Један коментар

  1. Одлична анализа. Занимљива би била колумна у којој би се аутор позабавио осталим ликовима из српске антологије бешчашћа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *