O СЛОБОДИ И ОКУПАЦИЈИ

Животи писаца: Прота Матеја Ненадовић − Борисав Станковић − Станислав Краков

Пише Петар Пијановић

Прота Матеја Ненадовић као писац Мемоара заборављен је у чувеној Скерлићевој Историји нове српске књижевности. Бору Станковића превиђа четверотомна Народна енциклопедији Станоја Станојевића. Дела Станислава Кракова практично нема ни у обимом великој Историји српске књижевности Јована Деретића. Када је реч о тројици ових писаца, та огрешења и промашаји књижевних историчара у процени њиховог значаја мање су битни од чињенице да је њихово дело надживело те промашаје и да је остало да живи у времену

Пре неколико месеци навршено је 125 година од рођења Станислава Кракова (1895–1968), српскога писца, приповедача, филмског ствараоца и публицисте. Његово дело обележио је несвакидашњи дар, као што су његов живот одредили Први и Други светски рат. Но живот и дело овог српског ратника, непунолетног добровољца, па потом официра на Солунском фронту, те врсног приповедача и романсијера осведочили су врло изразит експресионистички нерв и Краковљево младалачко родољубље. Нејаки добровољац, српски патриота пољске племићке крви, па и господске отмености, склон најопаснијим искушењима и животним ризицима, окушао је војничке муке већ у балканским ратовима. Бројни изазови, контроверзе и лична драма, која ће се завршити бекством из земље после Другог светског рата и смрћу у емиграцији, значајне су тачке у животопису Станислава Кракова.
О томе је он оставио трага у романима, приповеткама и у мемоарској прози. Из поменутих разлога Растко Петровић је записао да је Краков „из дечаштва прешао право у војништво, тако да је, као ретко ко у његовим годинама, учествовао у свим ратовима које је водила војска. Видео и доживео уопште све што се може видети у току ратова. Значајно је да он није живео много у ратној атмосфери позадине, већ да је био баш тамо где је олово кидало месо, где се газило блато, где се пробдивале ноћи под страшном механичком олујином експлозија и динамита. Вршио је јурише по терену који су брисали митраљези, носио је гвоздени калпак, маску за загушљиве гасове“. Упечатљив ратни портрет Станислава Кракова Петровић овако завршава: „Он је, дакле, између оних који су се касније прихватили пера, био један од најверодостојнијих сведока великог рата. Зато што може бити најближе аутентичности, његово сведочење о рату имало би да буде и од највеће човечанске и документарне вредности.“ Највећу документарну вредност у Краковљевом опусу има мемоарска књига Живот човека на Балкану (1997), а најизразитији уметнички значај роман Крила (1922) који је као трећи том у Антологијској едицији Први светски рат у српској књижевности управо објављен у издању „Службеног гласника“.
Ако Станислав Краков, ратник и писац Великог рата, по својој улози и по ратним заслугама, представља врсту модерног мита, на супротној страни у вези са истим стоји Борисав Станковић чинећи његово наличје или тамнију страну. У окупираном Београду је животарио, па и сарађивао са латиничким Београдским новинама. Издавач им је био немачка окупациона власт. Током две последње ратне године уредник тих новина био је хрватски писац српског порекла Милан Огризовић.
Српска књижевна историја зна за бројне појаве и личности које обележава појава забрањених или цензурисаних писаца, још тачније њихових од културне јавности скрајнутих имена и дела. То, сваки на свој начин, потврђују Станислав Краков и Борисав Станковић. Аутор Нечисте крви чак се и не помиње у великој Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој Станоја Станојевића која је у четири тома излазила током треће деценије XX века. Да комедијант случај буде занимљивији постарао се уредник ове енциклопедије чијом вољом је у то издање ушао поменути окупаторски официр Милан Огризовић. Као ревностан „присташа франковачке струје праваштва“, како у енциклопедијској јединици записује Антун Барац, Огризовић је током Првог светског рата био окупациони аустријски официр, култур-трегер и „школски инспектор у окупираној Србији“ у којој је била забрањена употреба ћириличког писма. Но та иста енциклопедија не наводи податак да је Огризовић тада био још и уредник Београдских новина у којима је сарађивао Борисав Станковић. За разлику од Станковића, који је трпео последице те сарадње, па зато није ушао у енциклопедију Станоја Станојевића, историја бешчашћа сведочи о томе да је у то издање главом и брадом ушао поменути Милан Огризовић. Као награду за „заслуге“ он је добио велики енциклопедијски текст. Други „случај“ је из истог издања. Наиме, у Народној енциклопедији није добио место ни Станислав Краков који је неколико година пре појаве тог издања имао два објављена романа (Кроз буру, 1921. и антологијска Крила, 1922), а био је и један од најзначајнијих српских експресиониста. Није било довољно ни то што је малолетни Краков био добровољац у балканским ратовима, а у Првом светском рату млади официр који се истакао херојствима на Солунском фронту. Ни тротомна Просветина Мала енциклопедија, која је објављивана после Другог светског рата у великом формату, сигурно због његових политичких грехова, ни речју не помиње изузетно значајног српског модернисту Станислава Кракова.

*

Мемоарски и фељтонски записи Боре Станковића везани су за Први светски рат или, још тачније, за његов невољни, па и подоста мучни живот у окупираном Београду. Томе је претходила несрећа која га је у рату пратила. При повлачењу српске војске 1915. Станковић је, како наводи Јован Деретић, „носио мошти Стефана Првовенчаног од Студенице до Пећке патријаршије. У Подгорици, где је, после силних злопаћења, стигао заробила га је аустријска војска и спровела у Дервенту“. Захваљујући Кости Херману, уместо из Дервенте да оде у тамницу, Борисав Станковић је враћен у Београд. Херманова помоћ, која је на неки начин обавезала српског књижевника, још више слаби имовно стање његове породице у окупираном граду, учинили су да он од децембра 1916. до марта 1918. године буде сарадник окупационих новина. Сарадња му је донела људски и књижевни суноврат. Тог посрнућа он је и ссм био свестан.
О свему томе сведоче у то време објављивани текстови, али и рукописи који су, после пишчеве смрти, штампани 1928. у једном тому његових Дела која је приредио пишчев пријатељ Драгутин Костић. Станковићев опус објављиван је обично без те фељтонистичко-документарне или мемоарске грађе. Но и у наше време она је излазила на видело. То потврђује и шести том – штампан са насловом Заоставштина – у Просветином и БИГЗ-овом издању Станковићевих Сабраних дела која је приредио Владимир Јовичић. Неславни период пишчевог живота и рада у том тому доста уверљиво представљају тематске целине Под окупацијом („Успомене“ и „Белешке“), Београдске шетње и Забушанти. Без стваралачког замаха и уметничке уверљивости, без јаснога плана и концепције, Станковић у тим радовима пише о људима и свакидашњем животу у окупираном Београду, о његовим сликама и (не)приликама. Међутим, са маргине тих записа у први план улази сам писац, немоћан пред мефистофелским ликом Милана Огризовића, уредника Београдских новина. Казано Михизовим речима, Станковић ту пише аутобиографију о другима. На почетку Заоставштине, на једној непуној страни, стоји ова реченица као јасан знак горког талога пишчевог искуства: „И ево моје, најгорег и најпокваренијег књижевника, историје.“ Та реченица је саркастичан и ироничан његов обрачун са другима и са самом собом. Следе потом два пасуса и ту се његов аутобиографски покушај неславно завршава.
У спису с насловом Под окупацијом много је ситуација и ликова који приказују године глади и немира, зебње и страха. Тако у једном разговору чувени глумац Чича Илија Станојевић подсећа Станковића, који мисли да се спасао ропства, како је потребно само да га неко оклевета или осумњичи па да стражарно буде спроведен „на земунску станицу, па у фургон, па у Нежидер“. У једној цртици из Београдске шетње писац помиње „отмена оговарања“ на журевима чија је тема често бивао и он сам. Ту му се у кривицу ставља не само сарадња с Београдским новинама већ и то да за окупациону власт „сада ради друге, прљавије послове“. Лајтмотив тих „отмених оговарања“ је и претња упућивана писцу да ће за све то што ради платити „када се врате наши“. Ма каква да су била, та оговарања, па и претње чинили су неспокојним писца који је и сам подозревао према властитим поступцима. Та мука са собом, али и са речима које га више нису служиле као раније осећа се у свим поменутим списима Боре Станковића.
У вези са овим јесте и питање о разлозима његове сарадње са Београдским новинама и са Миланом Огризовићем. О томе још 1928. расправља и приређивач Станковићеве заоставштине Драгутин Костић. Он наводи четири могућа узрока од којих су први и други нарочито важни. Први узрок је „очајно материјално стање породице, жене и три недорасле кћери, као и његово, по повратку из избегличког логора у Дервенти, у јулу 1916. године. И ако са врло широким кругом познанстава, ограничен на ужи круг пријатеља исто тако слабо материјално обезбеђених, неумешан да се снађе у свету и збрине себе, јер је био поносит и да затражи камоли да замоли, (да се ‘понизи’), Станковић је имао мало изгледа да ће рђаво материјално стање своје породице моћи да поправи другим којим радом, осим књижевнога“. Други разлог, како га види Костић, „изражен је у сталном схватању окупационих власти, којима се могао свачим и најмањим замерити а њима би се он и замерио, те како, да је с ‘достојанством српског књижевника’ одбио понуђену сарадњу са Београдским новинама чак и у рубрици чисто културној без икакве везе са политиком“. Чини се ипак да је главни разлог те сарадње био економски, односно потреба да у тешком времену збрине своју породицу. Да је тако иде у прилог и чињеница да је Станковић одустао од сарадње с окупационим листом у марту 1918. године. Тада је његов пријатељ и добротвор Војислав Живковић одлучио да га материјално помаже, још тачније да издржава породицу великог писца. Међутим, трагови те сарадње остали су на страницама Београдских новина. Сви ти разлози и из њих произашле околности створили су велику конфузију и кризу у пишчевом животу од којих се он никада није сасвим опоравио.

*

Вратимо се поново мемоарима Станислава Кракова у корицама његове књиге Живот човека на Балкану. Та књига је драматичан аутобиографски запис овога писца од његовог дечаштва до пуне зрелости. Мемоарски наратив ту бележи све оно што је одредило његов живот у врло широком распону. На једној страни је млади официр – ратник и херој Солунског фронта, а на другој је бегунац који, после Другог светског рата под стигмом издајника, тражи спаса у емиграцији. Уз ту књигу иде и предговор са насловом „Уводна реч“ коју 1968. потписује писац. Он се у Животу човека на Балкану и у том тексту показује као модерни потомак Проте Матеје Ненадовића. Овај Краковљев предак написао је по свему непревазиђене Мемоаре објављене 1867. Иако те две мемоарске књиге изузетног значаја дели можда и цео век, оне су умногоме блиске, а ипак су сасвим своје и препознатљиве. „Уводна реч“ Станислава Кракова у неку руку јесте заједнички именитељ његове аутобиографије, као и фигура променљивости људске судбине. Треба пажљиво прочитати један пасус из Протиних Мемоара, па део из „Уводне речи“ како би се видела сродност, али и разлика једне те исте истине о човеку. Њихов „разговор“ из две епохе и у два мајсторска гласа могао би да тече овако:
Прота започиње: „Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путеве и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих, живео у сваком благу и изобиљу, и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шаторима вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из мојих уста, и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.“
Краков реплицира у истоме тону: „Седао сам за трпезе многих краљева и био срећан што сам могао да као једину храну испечем шаку кукурузних зрна на ватри која је издисала. Корачао сам стотине метара преко језивог моста начињеног од лешева људи и коња, не додирнувши ногом земљу претворену у густу и дубоку блатну масу, и ношен сам као победник кроз улице покривене цвећем, на рукама раздраганих девојака. Познао сам, понекад се и спријатељио са многим шефовима држава и моћним диктаторима, али сам зато имао прилике да упознам и њихове тамничаре, па чак и џелате. Један од највећих потената савремене Европе слао ми је свој лични авион да ме – са око 2.000 километара одстојања – доведе на његов garden-party, да бих касније, приљубљен лицем уза зид, са рукама више главе, осећао на леђима додир цеви митраљеза људи истог тог мог љубазног домаћина.“
У једној реченици могло би се рећи, а тако и Краков каже у „Уводној речи“ Живота човека на Балкану, да је сваки човек „једна путујућа трагедија“. У том кључу виђена, људска историја само умножава ту истину. И код Проте Матеје и код Кракова та истина о човеку и о историји је противречна и са стотина лица. Као појединац или део народа, свако у њу уграђује свој мали покушај да измени и учини бољим овај свет, те да у њему нађе разлог свог постојања. Ту књижевну истину о човеку, па и о његовој судбини обележава антитеза као стилска фигура. Такву истину, свако на свој начин, осведочавају и Матеја Ненадовић и Борисав Станковић, па и Станислав Краков. Чине то тако што везују устаничку хероику са слободарском епопејом Великог рата, као и окупационим искушењима која су Станковићу и Кракову донели Први и Други светски рат.

*

Краковљев „случај“ у основи је другачији, али је на неки начин ипак повезан са Станковићевим невољама. Поново је реч о рату, Немцима и окупацији Србије и Београда. Краков је, треба подсетити, по уверењу био монархиста и наклоњен четницима, близак Љотићевом Збору, а и сарадник Недићеве окупационе власти. Официр који се у Великом рату истакао херојским делима на Солунском фронту сада је поклекао. После Другог светског рата платио је цену непромишљеног и не баш патриотског држања у време окупације. Зато је морао да бежи из земље и у туђини заврши тежак емигрантски живот. Цена није била само емиграција већ и заборав у јавном и у књижевном животу. Када је деведесетих година прошлога века поново био „откривен“ као писац, уследила су нова издања његових књига и видно интересовање књижевне струке за доста важан Краковљев опус. Но ни та ревизија није једнодушно прихваћена.
Ево нас при самом крају приче о Матеји Ненадовићу, Борисаву Станковићу и Станиславу Кракову, односно њиховим документаристичким делима Мемоари, Под окупацијом и Живот човека на Балкану. У свакој од ових књига огледа се не само уметничка моћ конкретног писца него и његов морални лик. Те књиге у основи су документарне, а не фикцијске, па се и о томе може судити. Оне нису само слика народа у тешким и смутним временима у којима се преламала српска историја, већ су и особени аутопортрети њихових писаца. На аутопортретима има светлих боја, али и тамних сенки. Но каквегод да су боје тих писаца, оне не могу да затамне праве вредности које су они створили. Нису то могле да учине ни забране ни покушаји њиховог искључивања из културне меморије. Било је и таквих покушаја, али и критичарских грешака. Прота Матеја као писац Мемоара заборављен је у чувеној Скерлићевој Историји нове српске књижевности. Бору Станковића превиђа четверотомна Народна енциклопедији Станоја Станојевића. Дела Станислава Кракова практично нема ни у обимом великој Историји српске књижевности Јована Деретића. Када је реч о тројици ових писаца, та огрешења и промашаји књижевних историчара у процени њиховог значаја мање су битни од чињенице да је њихово дело надживело те промашаје и да је остало да живи у времену.