ЛУКАШЕНКОВ МАЈДАН

ПОЗАДИНА ДЕШАВАЊА У БЕЛОРУСИЈИ

Неки домаћи „геостратези“ наднаравног талента за анализу и закључивање сматрају да је актуелна ситуација у Белорусији сасвим разумљива – Александар Лукашенко је антируска диктаторска марионета чији конци воде ка рукама западних владара и његово свргавање треба здушно подржати. Ствари, међутим, никада нису црно-беле, па то није случај ни сада у Белорусији, нити је личност самог Лукашенка тако једноставна

Многи домаћи аналитичари трудили су се после најновијих парламентарних избора у Србији да нам објасне како се ово што видимо у земљи – у Европи може наћи само још у Белорусији. Сада, када су након председничких избора у тој држави, на којим је ауторитарни председник Александар Лукашенко поново извојевао победу (са око 80 одсто освојених гласова), избиле насилне демонстрације, поново се праве паралеле, али у обрнутом смеру – они што се сукобљавају с полицијом у Минску и другим белоруским градовима су „честит свет који се бори за своју слободу“. Оваква паралела се не може правити јер док је највише демонстраната у Београду било изразито патриотске, православне и антизападне провенијенције (махом су се они сукобљавали с полицијом), у Белорусији се ради о прозападним и антируским активистима.
Ако смо код паралела, може се направити једна друга (иако и ту постоје врло важне разлике) између република бившег СССР-а и бивше Југославије и република и народа произашлих из ових наднационалних држава. Док се српски народ као највећи и суштински државотворни може поредити с руским, Украјинци му некако дођу као Хрвати – народ који је без конкретне заслуге добио државу на штету „матичног“ народа и који је историјски свој идентитет градио на негирању карактеристика „братске“ нације. Постоје и врло индикативне историјске сличности, јер су и једни и други искористили нацистичку инвазију из Другог светског рата за крвави и брутални обрачун са „суседима“, једни под вођством Анта Павелића, а други следећи Степана Бандеру. Сличност се поновила и касније, код једних 1991, а код других 2014. Док се Украјинцима као народу, што је случај и с Хрватима, мора признати историјски корен и самосвојност (макар оним с крајњег запада Украјине, из Галиције који су, попут Хрвата, током Другог светског рата имали и СС дивизију), то није случај с Белорусима. Као потпуно вештачка држава и нација, Белорусија би се најпре могла упоредити са Црном Гором, баш као што се због дужине владавине најчешће пореде Мило Ђукановић и Александар Лукашенко. Док се Белоруси углавном суштински сматрају Русима, постоје и они који с матичним народом не желе да имају икакве везе и одричу се и свог руског порекла и своје руске традиције, попут Монтенегрина који све Црногорце свесне свог порекла називају „посрбицама“. Лукашенкова улога у свему овоме може се поредити са оном коју је Ђукановић играо крајем деведесетих година прошлог века и почетком новог миленијума – нит је ту, нит је тамо, није се скроз одвојио од Москве и руског националног корпуса, али није баш ни да не намигује онима што раде на промовисању новог националног идентитета. Све по потреби политичког тренутка. Још није „загазио“ као Ђукановић. Ипак је неких пет година мање од њега на власти.
И однос Москве према Белорусији од распада СССР-а може се на неки начин поредити са односом Београда према Црној Гори за време СФРЈ и након њеног распада, све до осамостаљења Црне Горе 2006. Као што је Београд из крајње прагматичних разлога желео да Подгорицу држи сасвим близу, а довољно далеко, тако и Москва жели да јој је Белорусија ту, али не као саставни део Федерације већ у некаквој „савезној држави“. Планови о потпуном уједињењу из разних разлога никада нису спроведени до краја.

[restrict]

ВАГНЕР У МИНСКУ Још једна паралела која би се могла направити између садашње ситуације у Белорусији и нечега што смо раније видели у Црној Гори јесте предизборно хапшење „руских агената“ намерних да „дестабилизују ситуацију“, односно изврше насилну промену власти. Белоруске власти су, наиме, 29. јула у Минску ухапсиле групу „руских најамника“, наводно припадника опскурне фирме „Вагнер“, која руске плаћенике шаље диљем света да ратују за интересе Кремља (ова компанија у Русији званично не постоји и најчешће се помиње у западној, антируској пропаганди); намеравали су да изврше својеврсни државни удар против Лукашенка који није часио часа да изнесе тешке оптужбе на рачун Москве. Убрзо (у року од 24 часа) се, међутим, испоставило да се ради о украјинској подметачини уз највероватнију подршку, а вероватно и подстицај, САД.
По званичним, белоруским информацијама, групу руских „паса рата“ регрутовала је једна белоруска компанија за „посао обезбеђења“ у некој трећој земљи. Они су допутовали у Минск, одакле је требало да продуже за Истанбул, али су пропустили лет и остали у белоруској престоници, где су их током ноћи похапсили припадници службе безбедности у хотелу у ком су одсели (који је, игром случаја, у близини Лукашенкове резиденције). При спектакуларном хапшењу нису пружали отпор, а никакво оружје, као ни планови или било какви докази о злочиначким намерама нису пронађени.
Шта се, заправо, догодило? Руски безбедносни извори тврде, а то преноси московска штампа, да је украјинска безбедносна служба СБУ организовала комплексну, али аљкаво спроведену операцију са циљем изазивања сукоба између Москве и Минска. Читава операција, укључујући и регрутовање, куповину авионских карата и остало, спроведена је из Украјине, и то је највећа грешка организатора захваљујући којој је завера и разоткривена. У суштини, украјински агенти претварали су се да су безбедносна компанија из Белорусије која тражи људе с ратним искуством, по могућству у борби против званичних украјинских снага у Донбасу. Одабрана екипа потом је пребачена у Минск где су, као што смо навели, пропустили заказани лет и остали да чекају следећи. Тада је украјински СБУ обавестио белоруски КГБ (да, и даље носе то име) о присуству „руских плаћеника“. Лукашенко је у међувремену и сам званично признао да је Минск, односно у Белорусији свеприсутни КГБ информацију о завери добио од украјинских колега.
Захваљујући површности Украјинаца и брзом реаговању Москве, овај проблем између Белорусије и Русије брзо је решен, што доказује и промптна и топла честитка за победу на изборима коју је Лукашенку упутио председник Владимир Путин. Међутим, у ваздуху остаје да виси питање – зашто је Лукашенко реаговао како је реаговао, односно зашто је одмах изашао у јавност с бомбастичним оптужбама на рачун Москве, уместо да је прво разговарао с Путином, или да су ступили у контакт шефови служби безбедности. Неки верују да је Лукашенко том „афером“ и затезањем с Москвом желео да придобије гласове прозападних бирача, што је могуће.

КО САДА ДЕМОНСТРИРА? Председник Русије, која је наводно слала плаћенике да руше Лукашенка, садашње насилне демонстрације у Белорусији не подржава. Напротив, не само да их Путин игнорише него је, као што смо навели, Лукашенку честитао на победи и изразио наду да ће његова владавина омогућити „даљи развој обострано корисних односа у свим доменима“. Исту ствар је учинила и Кина, али не и Сједињене Државе, Немачка, Европска унија, НАТО… „САД су дубоко забринуте због председничких избора у Белорусији 9. августа, који нису одржани на слободан и поштен начин“, наводи се у саопштењу Стејт департмента уместо честитке. Шеф немачке дипломатије Хајко Мас отишао је још даље и због „снажних сумњи“ у легитимитет Лукашенкове изборне победе затражио од ЕУ да размотри поновно увођење санкција Белорусији укинутих 2016. године.
За разлику од Владимира Путина, високи представник ЕУ за спољну и безбедносну политику Жозеп Борељ и комесар за проширење и суседску политику Оливер Вархељи у заједничком саопштењу су игнорисали Лукашенкову победу, а пружили подршку демонстрантима осуђујући „непропорционалну и неприхватљиву употребу државног насиља спрам мирних демонстраната“. Истоветну „снажну осуду“ због „насиља над мирним демонстрантима“ навео је у горепоменутом саопштењу и амерички државни секретар Мајк Помпео. Бригу за добробит демонстраната и осуду насиља изнели су и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг и многи други. Подсећања ради (за оне који праве паралеле између Србије и Белорусије) нико од њих није овакав однос имао ни према изборима, нити према демонстрацијама у Србији од пре месец дана. Јасно је, дакле, ко кога овде подржава и коме су наклоњени демонстранти (неки свесно, а неки од њих – не).
За разумевање тога на чију воденицу иду садашње демонстрације важно је имати на уму и да у Белорусији не постоји ниједна важнија опозициона фигура која се залаже за конструктивније и присније односе с Русијом од Лукашенка. Његова главна ривалка на изборима Светлана Тихановскаја, иако не наступа са отворено антируских позиција, јасне је прозападне оријентације, а знаковита је чињеница да су се на њеним предизборним окупљањима, као и сада на демонстрацијама, више од званичних белоруских застава вијориле оне бело-црвено-беле (често са фигуром коњаника на штиту у средини) које су биле симбол краткотрајне Белоруске Народне Републике, основане марта 1918, док је Први светски рат још трајао, као сателитска држава под контролом немачког рајха. Знаковито је, такође, да је Тихановскаја пошто је објављено да је КГБ спречио покушај њеног убиства побегла не у Русију него у Литванију, од чега би већу симболику имао једино њен пребег у Украјину. Што се спречавања њеног убиства тиче, иако на први поглед делује чудно да би Лукашенков КГБ онемогућавао смакнуће његове главне опозиционарке, то је сасвим вероватно, јер би таквим чином Тихановскаја постала савршено жртвено јагње у борби против Лукашенка. Овом методу вероватније би пре прибегле западњачке него руске службе, јер су такву праксу примењивале и раније. Сетимо се само убиства руског опозиционара Бориса Њемцова на прагу Кремља фебруара 2015.
Док је пре избора, поводом афере с „руским плаћеницима“, Лукашенко оптуживао Москву да му ради о глави, у овом случају за подршку и организовање демонстрација не криви Кремљ него Велику Британију, Пољску и Чешку. „Они контролишу наше, опростите на изразу, овце. Они (демонстранти) не разумеју шта раде и да су већ под контролом“, рекао је Лукашенко прецизирајући да је до информација о њиховој умешаности у организовање насилних демонстрација дошла обавештајна служба „пресретањем телефонских разговора из Пољске, Британије и Чешке на дан одржавања избора“.
Лукашенко се сада налази у ситуацији да је, као што наводи професор са факултета у Отави Пол Робинсон, „невољен у Москви, поново парија на Западу и суочен са демонстрацијама код куће“. Заиста, Лукашенков углед у Русији (иако никада и није био баш висок) драматично се урушава и многи аналитичари који су га у прошлости хвалили због наводно „чврстог“ става спрам Запада сада га се отворено гнушају. Делује као да је његова хваљена „вишевекторна политика“ потпуно пропала и да се његов покушај седења на две столице завршава тако што му се обе измичу. Белорусија је, међутим, за Русију са стратешко-безбедносног гледишта изузетно важна, важнија од Украјине, и она себи никако не сме да дозволи да је изгуби из своје орбите, са Лукашенком или без њега. Ем је на стратешки виталном положају, ем располаже оружаним снагама које су веома добро обучене и опремљене (за разлику од украјинских), те представљају врло важну полугу за Кремљ, утолико пре што су, поред чињенице да су руске снаге распоређене на територији Белорусије, односи две војске дубоки и пријатељски.
Иако је свестан да не може у потпуности рачунати на Лукашенка, јасно је да је Путин одлучио да поново заигра на његову карту, макар док се на белоруској сцени не појави неки нови играч у којег би могао имати више поверења. За сада Лукашенков останак на власти и превазилажење тренутне кризе делују вероватније од његове пропасти. С обзиром на то да су од 2016, а посебно у последње две године, западни лидери ишли линијом приближавања Лукашенка себи, а сада најављују чак и враћање санкција, и он сам ће у предстојећем периоду сигурно, попут турског Ердогана, заузети „прорускији“ правац у својој политици. Задржавање статуса кво (Лукашенка на власти) у Белорусији не може за Москву, међутим, никако бити дугорочно решење и потребно је што пре му наћи замену.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *