ЛУКАШЕНКОВ МАЈДАН

ПОЗАДИНА ДЕШАВАЊА У БЕЛОРУСИЈИ

Неки домаћи „геостратези“ наднаравног талента за анализу и закључивање сматрају да је актуелна ситуација у Белорусији сасвим разумљива – Александар Лукашенко је антируска диктаторска марионета чији конци воде ка рукама западних владара и његово свргавање треба здушно подржати. Ствари, међутим, никада нису црно-беле, па то није случај ни сада у Белорусији, нити је личност самог Лукашенка тако једноставна

Многи домаћи аналитичари трудили су се после најновијих парламентарних избора у Србији да нам објасне како се ово што видимо у земљи – у Европи може наћи само још у Белорусији. Сада, када су након председничких избора у тој држави, на којим је ауторитарни председник Александар Лукашенко поново извојевао победу (са око 80 одсто освојених гласова), избиле насилне демонстрације, поново се праве паралеле, али у обрнутом смеру – они што се сукобљавају с полицијом у Минску и другим белоруским градовима су „честит свет који се бори за своју слободу“. Оваква паралела се не може правити јер док је највише демонстраната у Београду било изразито патриотске, православне и антизападне провенијенције (махом су се они сукобљавали с полицијом), у Белорусији се ради о прозападним и антируским активистима.
Ако смо код паралела, може се направити једна друга (иако и ту постоје врло важне разлике) између република бившег СССР-а и бивше Југославије и република и народа произашлих из ових наднационалних држава. Док се српски народ као највећи и суштински државотворни може поредити с руским, Украјинци му некако дођу као Хрвати – народ који је без конкретне заслуге добио државу на штету „матичног“ народа и који је историјски свој идентитет градио на негирању карактеристика „братске“ нације. Постоје и врло индикативне историјске сличности, јер су и једни и други искористили нацистичку инвазију из Другог светског рата за крвави и брутални обрачун са „суседима“, једни под вођством Анта Павелића, а други следећи Степана Бандеру. Сличност се поновила и касније, код једних 1991, а код других 2014. Док се Украјинцима као народу, што је случај и с Хрватима, мора признати историјски корен и самосвојност (макар оним с крајњег запада Украјине, из Галиције који су, попут Хрвата, током Другог светског рата имали и СС дивизију), то није случај с Белорусима. Као потпуно вештачка држава и нација, Белорусија би се најпре могла упоредити са Црном Гором, баш као што се због дужине владавине најчешће пореде Мило Ђукановић и Александар Лукашенко. Док се Белоруси углавном суштински сматрају Русима, постоје и они који с матичним народом не желе да имају икакве везе и одричу се и свог руског порекла и своје руске традиције, попут Монтенегрина који све Црногорце свесне свог порекла називају „посрбицама“. Лукашенкова улога у свему овоме може се поредити са оном коју је Ђукановић играо крајем деведесетих година прошлог века и почетком новог миленијума – нит је ту, нит је тамо, није се скроз одвојио од Москве и руског националног корпуса, али није баш ни да не намигује онима што раде на промовисању новог националног идентитета. Све по потреби политичког тренутка. Још није „загазио“ као Ђукановић. Ипак је неких пет година мање од њега на власти.
И однос Москве према Белорусији од распада СССР-а може се на неки начин поредити са односом Београда према Црној Гори за време СФРЈ и након њеног распада, све до осамостаљења Црне Горе 2006. Као што је Београд из крајње прагматичних разлога желео да Подгорицу држи сасвим близу, а довољно далеко, тако и Москва жели да јој је Белорусија ту, али не као саставни део Федерације већ у некаквој „савезној држави“. Планови о потпуном уједињењу из разних разлога никада нису спроведени до краја.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *