ЛАЖНЕ ПАРАЛЕЛЕ?

27. март и могући, по свему судећи позерски, косовски компромис

С објављивањем свог најновијег романа „И гроб и роб“ (Лагуна, Београд, 2020) Вук Драшковић је вратио у фокус јавности већ помало заборављено питање историјске улоге пуча који се одиграо 27. марта, односно егзистенцијалног потенцијала који је Србији и Југославији пружао који дан раније с наше стране невољно потписан пакт са силама Осовине. И одмах да кажем, у вези с оценама суштинског карактера тих догађаја, потпуно се слажем с аутором књиге. Слажем се око тога с њим колико год да се не слажем с његовим генералним ставом према СПЦ, косовском завету и још понечему што провејава кроз наведени роман, и као што се не слажем с Драшковићевом позицијом око низа актуелних геополитичких питања која нису заступљена у поменутом књижевном делу.

ТРГОВЦИ СРПСКОМ КРВЉУ Изнутра је земља била растрзана хрватским и другим опаким сепаратизмима, а споља опкољена државама које су већ ступиле у савез с Трећим рајхом (а према Југославији су углавном имале територијалне претензије), и није имала алтернативу осим да проба да се некако споразуме с Берлином. Наравно, ако под алтернативом не подразумевамо смрт, коју је нажалост у име те државе и српског народа (али не и за себе) изабрала клика неодговорних, неспособних (у којој мери су то били видело се током Априлског рата) а саможивих пучиста какви су били Душан Симовић, Бора Мирковић и њима слични донатори туђе крви. Радило се о војнополитичком олошу који је гурнуо свој народ у погибију а сам брже-боље побегао на сигурно, не заборавивши да са собом понесе колико год је било могуће државног злата.
Југославија није имала ниједног савезника који је реално могао и хтео да јој помогне, њене сопствене снаге су биле мале а противречности које су је оптерећивале биле су огромне. Упркос томе, и даље имајући у виду српску војничку славу из Првог светског рата, Берлин јој је понудио више него пристојан аранжман. Многи у немачком државном врху су с неверицом посматрали колико се попустљиво у том периоду према Београду односио Хитлер. Од нас није тражено ни да уђемо у рат на страни Немачке, нити да преко своје територије пустимо њену војску да прође, већ искључиво да омогућимо транспорт војног материјала без људства. А гарантован нам је територијални интегритет.
НАТО од нас данас тражи знатно више а отима нам део територије. Ми смо му већ дали право да крстари нашом земљом какво је и у најтежим околностима – из угла пучиста и касније југословенских комунистичких властодржаца – наводно издајничка власт у Београду ускратила трупама нацистичке Немачке. Берлин је и то прогутао. Приступање Југославије Тројном пакту за Хитлера је пре имало симболички него практички значај а нама је обезбеђивало мир. Велике силе би и без нас решиле судбину света. Исход Другог светског рата би био истоветан, само би се пролило мало више туђе а много мање српске крви.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *