Лајчаков документ

Ултиматум као судбина. Премда обележене извесном патетиком, ове речи именују ситуацију која се правилно понавља кроз српску историју, као сигнал некакве злокобне геополитичке пулсирајуће направе. И данас, у реалном времену овог хаотичног и суморног лета, услед општег метежа од првог, другог и очекиваних следствујушчих таласа пандемије ковида, са својственим им планетарним растакањем стварности, неко опет прориче да ће се Србима догодити поменуто зло политичког уцењивања. Кроз јавни простор проноси се пиштање познатог сигнала: ултиматум!
Повратак правилности зване ултиматум прошле недеље јавно је предочио упућени државни делатник Милован Дрецун. Бивши председник скупштинског одбора за Косово и Метохију повампирио је идеју о „коначној претњи“ доводећи је у везу с хипотетичним обавезујућим споразумом Београда и Приштине под радним насловом – Лајчаков документ. Јавност је претњу, уколико је није занемарила, испратила негодовањем и омаловажавањем: плашите мечку решетом!
Постоји ли уопште такав „папир“, колико је реално да ће под претњом санкцијама Србија морати да га прихвати? Какве поставке и ауторитети обећавају ситуацију у којој се не сме одбити потписивање свеобухватног споразума о нормализацији односа с Приштином, на начин да то заправо означи признавања косовске државности?
Осврћући се на обновљене преговоре Приштине и Београда под европским патронатом, Дрецун је најавио да европски посредник Мирослав Лајчак спрема „документ“ због којег би нам, уколико га не потпишемо, поново запретили санкцијама. Наш буревесник је био детаљан у опису Лајчакових доскочица у прављењу токсичног папира за српску страну.
„Мислим да он жели да се постигне низ договора о економској сарадњи, слободном протоку људи и капитала, расељенима и несталима. Након тога, он би да дода понеку реченицу и да дефинише све на једном папиру као свеобухватни споразум о нормализацији односа. Такав ’документ’ би бацио на сто уз речи да ће нам уследити санкције ако га не прихватимо.“
Створена је међутим и недоумица – да ли се ово драматуршки осмишљено звоњење за узбуну подстиче плански или се пак догађа спонтано, дакле без намере „педагошког“ утеривања у памет српске стране, односно застрашивања јавности у Србији? Уколико је Дрецун у иступању циљано навукао костим враног гаврана, важан је одговор на питање – одобрава ли његову „тактику“ неко утицајан из редова власти (одакле се често поручује предаја није опција!)?
Опција која је јавности сада изнесена одвија се према матрици: Европа стратешки захтева, Лајчак специјалистички припрема, Дрецун процењује и упозорава, српски државни врх се ломи и промишља…
Овдашња трезвена јавна и нејавна сагледавања поменутих околности напомињу да се у овом случају ипак говори о „привиђењу“ – концепту договора који још нико није видео, иако се његово кување наводно наслућује. Није мало оних који изражавају бојазан да је махање „химером ултиматума“ у непосредној функцији кувања Срба, тачније паковања оправдања званичном Београду да прихвати свеобухватни споразум с Косовом.
Суочени с Дрецуновим наративом, рецимо коју реч о кредибилитету оних који наводно прете Србији.
Мирослав Лајчак, европски специјалац, у овом случају намеран да, по повереном му задатку, сломи вољу и опирање било које стране (чини се, првенствено – српске), слови за „још једног у низу високих званичника, припадника либералне политичке елите, која на Косово гледа наочарима деведесетих година“. Под оштрим аналитичарским скалпелом Тобија Вогела и Бода Вебера (виши сарадници Савета за политику демократизације у Берлину и Бриселу) за „Еуобсервер“, овај дипломата израња као лик који „има бурну политичку прошлост – историју политичких неуспеха на Балкану… где је показао озбиљне грешке и ограничене политичке способности“. Ауторски двојац тврди и да „Лајчак има историју стављања личних и професионалних амбиција изнад мисије која му је додељена“.
Када је о ЕУ реч, важно би било разабрати којим би то аргументима она сада запретила Србији? Неко у шали рече – да ли забраном увоза половних голфова? Нажалост, нема сумње да Унија има озбиљан капацитет да политички и економски угрожава Србију, али је такође извесно да је из регистра омиљених пропагандних и психолошких трикова, притисака и претњи понеки и потрошен. На пример онај о могућем укидању Шенгена унеколико је изгубио психолошку убојитост у околностима забране путовања због ковида. Уз „потрошене ЕУ адуте“, неочекивано иду и неке овдашње предности: симптоматично је рецимо да немачки привредници већ звоцају Берлину због најављеног ограничавања доласка радника с Балкана, односно из Србије. Немачка привреда трпи и вапи!
Поводом намера Европе када је о Србима реч, за разумевање преговарачког амбијента важно је познавање духа и мотива који су на овој релацији одлучујући. На један податак који није у непосредној вези с нашом темом, али је важан за разумевање атмосфере у којој се одвијају западне праксе свих разговора вођених са српском државом под овим кишобраном, указао је и француски политиколог Александар дел Вал. У својој књизи „Босна, Косово, Чеченија – Ратови против Европе“ (о којој опширно говори наш аутор Небојша Крајновић) Француз изричито тврди да се западна политика темељи на својеврсном рушилачком и непријатељском „постулату, без обзира да ли Србијом влада Ђинђић или Милошевић“, односно да важи да „какав год био основни вектор српске државне политике, прозападни или, условно речено, патриотски, српски народ и Србија су предвиђени за одстрел“.
Од Дел Вала више ентузијазма и чедне вере у дух европске добре воље према српској страни данас показује генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. На свом званичном твитер налогу он управо поручује: Поздрављам напредак у дијалогу Београда и Приштине под покровитељством Европске уније, као једини начин да се постигне дугорочно политичко решење.
Истог дана када се огласио челник Алијансе, занимљивија упутница за разумевање чињеница о томе с ким Србија данас стварно преговара – стиже с Косова. Косовски историчар Мухамет Маља званично изјављује да српски православни манастир Високи Дечани „представља наслеђе Косова, а не Србије“. Овај експерт је био категоричан: „Српска православна црква то је исполитизовала и то и даље чини.“
Шта се може учинити, а да се не окрену леђа онима на чија се леђа сада наслања Лајчак? Познато је да је Бриселски споразум потписан у атмосфери у којој се воља српских потписника „челичила“ својеврсним ултиматумима. Током година протеклих од потписивања овог важног документа догађаји, пре свега понашање албанске стране која од преузетих обавеза „ни слово“ није испунила, показала се јаловост пристајања на договоре под уценама. Тешко да би потписивање неког новог „бриселског акта“, који би се за промену сада назвао – Лајчаковим, за Србију било срећније решење. Према садржају који је овде предочен, Лајчаков документ је уосталом већ и сам по себи – несрећа. Ако су Дрецунове речи биле прецизне колико и драматичне, Србија неће имати избора: европском специјалном изасланику мораће да одговори резолутним непристајањем. Према омиљеном вокабулару европске стране, то би се могло именовати санкцијама које су за Европу уследиле од Србије!

3 коментара

  1. Dobra zapažanja, daju i dobar tekst. Kada je reč o “Kosovu” meni je uvek, da tako kažem, pred očima sledeća “logika”. Potpisan je “Briselski sporazum,” koji ispunjava samo jedna strana (Srbija), a druga ga ne ispunjava (“Kosovo”). Pri tome, ima se u vidu, da ne postoji u pravnom smislu “sporazum u rinfuzi”, već je on uvek celovit. Ako ga jedna strana ne ispunjava, onda je sporazum nevažeći i raskida se. A mi, bolje reći vlast Srbije, na to odgovara, parafraziram, “Srbija je ozbiljna država i ispunjavaće ono što je potpisala…”. Trebalo bi biti stvarno virtuoz pa pronaći u tome ozbiljnost. A, raskinuti sporazum nije kočnica Srbiji za dalje razgovore. Da li stvarno ulazak u EU (za koji niko ništa ne garantuje) toliko košta?

    • Unutrašnji dijalog o Kosovu (glas naroda)

      @BakiikaB, odlični zaključci.
      Pored brojnih pitanja o Kosovu izdvajam dva koja uopšte nisu jasna. Prvo, Vučić stalno podseća da Srbija ispunjava sve potpisano iz Briselskog sporazuma (kojim je Kosovo dobilo sve državne atribute), a Kosovo ništa ne ispunjava i ne implementira? Kad će jednom narodu konkretno da kaže šta je Srbija ispunila, a šta Kosovo nije ispunilo (od 15. tačaka BS)?
      Nije pitanje “ko ispunjava” nego “šta ispunjava” (predaju, podelu teritoruje.. šta?).
      KONKRETNO – zašto se Briselski sporazum ne dostavi Narodnoj skupštini Srbije na debatu-raspravu-proceduru… da vidi narod šta tamo piše, kakav status je odredjen B. sporazumom, čija će teritorija biti? Takodje o Zajednici srpskih opština govori se samo u naslovu, nikada se ne govori da po sporazumu ZSO će upravljati po zakonma i Ustavu Kosova, nema zakonodavno-izvršna ovlašćenja, sa statusom istim za sve Kosovske opštine?
      Pre Briselskih, Vašingtonskih sastanaka Briselski sporazum treba da prodje skupštinsku debatu-proceduru!?

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu (glas naroda)

    Objektivan i poučan članak LJ. Bogdanović

    OSNOVA ZA PRITISKE-ULTIMATUME je Briselski sporazum (u sklopu geopolitičkih interesa SAD)
    Miroslav Lajčak, evropski posrednik za Kosovo, pretpostavlja se da će imati neki papir- novi dokument u formi pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji, da ga potpišu obe strane Srbija i Kosovo – u vidu pritiska-ultimatuma. Ako ga odmah ne potpišu zbog nametnutih sporednih tema ekonomske saradnje, regionalnog povezivanja prometom ljudi, usluga robe i kapitala i drugih manje bitnih pitanja, kako bi zaokružili “normalizaciju” za konačno rešenje Kosovo-države da se učlani u UN, pripremiće ga za sledeči sastanak.
    Posebno je neizvesno kakav će uticaj na konačno rešenje Kosova (KiM) imati prisustvo američkog predsednika Donalda Trampa, imajući u obzir izjave njegovih posrednika da je Tramp uspešno rešio Izraelsko-Palestinske pregovore za pomirenje: Obe strane potpisale da se Izrael odriče integriteta nad okupiranim oblastima(!)? Neće valjda da primene isti princip i za Srbiju, kada se zna medjunarodno-pravno-ustavno da je KiM srpska teritorija koju otimaju albanski separatisti? Predvidja se Tramp da reši i Kosovo da dominnira za predstojeće predsedničle izbore u SAD.
    SVEOBUHVATNI SPORAZUM o normalizaciji nije nepoznat našim pregovaračima Dačiću i Vučiću. Dačić (premijer) je još na početku briselskih pregovora 2013 god. usmeno razgovarao sa Hašimom Tačijem, na Tačijev zahtev da se sporazumom obuhvati ulazak Kosova u Ujedinjene nacije? Dačič je odgovorio Tačiju da Kosovo može da udje u UN ako se Srbi i Albanci slože. Kad je Dačić dobio kritike u Srbiji zbog takvog stava – branio se “da je mislio na kraju sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji(!)”.
    Milovan Drecun na svaki način brani politiku o Briselskom sporazumu kojim je Kosovo dobilo sve državne atribute, samo da se učlani u UN. Zašto Srbija da preda-pokloni Albancima celu teritoriju KiM, – destruktivan princip da i drugi rasparčavaju Srbiju!?
    SRBIJA uopšte nije trebala da pregovara dok se ne omogući povratak 250.000 proteranih Srba na Kosovu, celokupna srpska imovina, povratak 1000 srpskih vojnika na granici sa Albanijom i drugih tačaka iz Rezolucije R-1244? STOP Briselskom sporazumu – otimanju-predaji teritorije KiM!!! PREDMET: Dijalog o normalizaciji da preuzme SB UN? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *