Кетрин Никси: „Света срџба. Како су рани хришћани разорили антику“

Catherine Nixey: Heiliger Zorn. Wie die frühen Christen die Antike zerstörten, DVA, München 2019

За „Печат“ из Минхена Зоран Андрић

О запаженој и награђиваној књизи која је заправо еклектички збир истина, полуистина и неприкладних тврђења сплетених у један конструкт који није само једностран већ и погрешан

Књига британске новинарке и књижевнице Кетрин Никси отвара један нови, у сваком случају радикално другачији приступ раном хришћанству. Иако је дело опсежно, ипак се чита лако и полетно, јер стил ауторке плени англосаксонском културом споја есеја и научног дискурса. Илустрације у књизи чине ову лектиру још прегледнијом и делимично разумљивијом. Иако је општепознато да рани хришћани нису били јагњад без греха, али у којој мери су они то били и шта су заправо све чинили је изненађујуће и делом застрашујуће у виђењу ауторке. Она нуди различите примере за оно што је наопако протекло или и даље траје. Испитује и прогон хришћана, али то потискује и описује са извесним understatement-ом, што дакако није исправно.
Катрин Никси је студирала класичну филологију на универзитету у Кембриџу и више година је била предавач пре него што је постала новинарка у лондонском Тајмсу. Света срџба је њена прва књига која је пошто је објављена у Енглеској изабрана у више наврата за књигу године (Book of the Year), и додатно награђена од стране Royal Society of Literature Jerwood Award. Свету срџбу је и Њујорк тајмс уврстио у најзанимљивије књиге 2018. године.
Ево теза Никсијеве: равнодушност, затуцаност и срџба хришћанског разарања државно подстицана од стране цара Константина од 312. године до затварања Платонове академије у Атини 529. од стране цара Јустинијана, који је био кривац за готово потпуно уништење латинске и грчке књижевности – карактеришу то време. Хришћани су разорили небројене храмове, статуе божанстава разбили у парампарчад а, иако мирољубиве, нехришћане потчинили или убили. Победници пишу историју. То изгледа на пример овако: пртив свих непријатељстава и гоњења хришћани првих столећа били су непомућено одани својој религији. Испуњени жестоким пламеном вере, преводили су све више људи у хришћанство, док није постало римска државна религија. У знаку Христовог учења и надмоћног монотеизма античко многобоштво доживело је своје такорећи мирно изумирање. Премда су хришћанске цркве сачувале у својим манастирима кроз тамна столећа средњег века стару културу, рецимо текстове античких аутора.

ИКОНОКЛАЗАМ И РАЗАРАЊЕ КУЛТУРЕ Кетрин Никси ово последње не пориче, али мисли да је управо хришћанство изазвало затамњење да би се забашурио иконоборачки гнев (фурор) и разарања културе у 4. и 5. веку. Не, антика није мирно издахнула – њу је хришћанство угушило! Овако се може овај интернационални бестселер саркастично поентирати. Има ли се на уму с каквом су се бруталношћу католички и протестантски хришћани једни против других борили, онда није тешко представити како је борба с многобожачком антиком изгледала.

МРЖЊА АТИНЕ Ауторка описује историју класичних статуа, попут богиње мудрости Палас Атине, којој су хришћани у својој срџби над кумирима развалили удове и лице разлупали.
Они су јој урезали крстове на чело или њену статуу употребљавали као степеник, што је један други вид понижења. Ауторка описује уништене библиотеке и масакриране научнике; хорде хришћанских хулигана и парамилитаристичких банди су, попут Талибана, девастирали античке културне споменике.
Хришћани су потискивали древне духове и божанства уверени да их Сатаном опседнути свет препун демона доводи у искушење. Религиозни фанатизам, догматска ускогрудост, антиинтелектуализам, мржња свега што је световно и животна радост из страха од оностраног одликовали су „полицајце вере“, како их ауторка назива.
Света срџба је софистички испредена књига, историјска панорама засићена једностраним фактима. Никсијева не доводи у сумњу да ово није „потпуна“ истина о хришћанима већ само једна страна. Али проблем није у изопачењу факата него у избору примера о хришћанском духу разарања, односно њиховој полемичкој тенденцији.
Љубав за антику поводи ауторку да с одушевљењем пише и велича „античку толеранцију“ као противтежу хришћанству. Бојимо се да је овде на делу супкритичка идеализација антике као потенцирање разлика. Отуда је читаоцу препоручено да тезе Никсијеве не прихвата здраво за готово. Ко жели да се сериозно информише о овим темама препоручујемо дела Јоханеса Хана о насиљу хришћана и многобожаца у позној антици или Волфганга Шпајера о уништењу књига и цензури, као и Петера Гемајнхарта о античком хришћанству и образовању.
Књига Кетрин Никси преведена је на пет језика и слављена од стране недовољно учених журналиста. Делу недостаје компетенција у фаху, умереност у суду, настојање на предметном представљању и контекстуализацији. Оно је некакав еклектички збир истина, полуистина и неприкладних тврђења сплетених у конструкт који није само једностран већ и погрешан, те са жаљењем констатујемо да је ипак један terrible simplificateur био на делу пишући ову књигу.

4 коментара

  1. posmatrač i svedok

    Autorka je potpuno u pravu. Hrišćani su bili nepismeni ološ koji nije pojma imao ni o čemu. Uništili su sve do čega su stigli, ubijali filozofe i matematičare(Aleksandrija). Doveli svet u mračni srednji vek. Srećom, znanje i umetnost se ne mogu tek tako uništiti, pa je došla renesansa, ali kasno, do tada je mnogo uništeno, kao što sada radi ISIS .

    1
    1
  2. Мислим да је књига К. Никси још једна у низу постмодернистичких покушаја деконструкције и интерпретације одређених догађаја у историји. Такви постмодернистички приступи су узели маха и свако свашта може да лупета. Проблем је што су те књиге произвољна тумачења па читалац може да их доживи као играрију и кримић. Потребне су нам озбиљне анализе од стране озбиљних људи. У свету су се одавно подигли филозофи, историчари, психолози против те необавезне постмодернистичке машинерије за испирање мозга људима. Поставља се питање зашто је Србија затрпана преводима баш тих постмодернистичких књига а нема превода књига озбиљних мислилаца 21. века. Неко упорно Србију доживљава као пожељну за пласирање постмодернистичког ђубрета. У свету се води права битка против шупљег и површног постмодернизма. Молим озбиљне њуде да почну да преводе озбиљну литературу.

  3. Đorđe Vulić

    Izvanredno delo. Autorka se posebno osvrnula i na varvarsko ubistvo Hipatije, grcka matematicarke, fizicarka i filozofa koju je ubila hriscanska rulja. Svucena je do gola, odvucena do obližnje crkve i divljački iskasapljena, školjkama, do kostiju. Inspirator ovog događaja, aleksandrijski patrijarh Kiril, koji je već bio poznat po antisemitizmu kroz organizovanja pogroma aleksandrijskih Jevreja, uspeo je da izdejstvuje opštu anatemu i proglašavanje ateista za jeretike, postajući time ne samo simbol ortodoksije, već i svetac.
    Hipatijina najveca naucna dostignuca su, samim tim i celog helenskog sveta: astrolab, suncani sat, HELIOCENTRICNI SISTEM, u fizici Hipatijin princip neodredjenosti, abiogeneza, teorija evolucije, logicko pravilo modus pomens… Onda smo usli u mracnu hriscansku dogmu, gde su ljudi verovali da je zemlja ravna ploca i centar svemira.

    Kada savremeni komentatori govore o razaranju arhitekture u Palmiri, antičkom gradu u centralnom delu današnje Sirije, od strane „bradatih, u crno odevenih revnitelja“, čitalac ne pomisli na pljačku hrišćanskih fundamentalista iz četvrtog veka već na televizijske slike islamskih terorista od pre nekoliko godina. A sustinski medju njima i nema razlike. Umesto da hvalimo hrišćane zbog očuvanja samo malog delića klasične mudrosti, trebali bismo priznati koliko su toga svesno izbrisali.

    Mnogi drevni hrišćaniu u helenskom svetu verovali su da je svet koji naseljavamo opasno mesto, prepuno zlonamernih natprirodnih bića i lažnih bogova. Dužnost hrišćanina je da ih iskoreni. Uništavanje „neznabožačke“ statue ili spaljivanje knjiga za hrišćane je bilo nešto kao amputacija gangrenoznog uda: spašavate zdravu celinu sprečavanjem širenja zaraze. Npr., ako je neuki, primitivni um jednog hriscanina bio ubedjen da mermernu statuu poseduje demon, onda je za njega imalo smisla iskopati joj oči i zabiti joj krst u čelo. Ako je isti taj um bio ubedjen da su „Satana i njegovi anđeli ispunili čitav svet“ i postavili zamke za čestite ljude u vidu čulnih zadovoljstava, onda je unistavanje helenske tradicije za njega savršeno racionalno.

    Legalizacija hrišćanstva započela je eru apsolutnog milosrđa božjeg autoriteta, uništavanja slobodne misli i zatvaranja ljudskog uma vekovima. Drevni Heleni uspostavili su logiku čak i za svoj koncept božanskog. Njihova verska ubedjenja nikada nisu ometala niti se mesala u njihov naučni, umetnički ili bilo kakav vid društvenog razvoja. Rezultat je bio izliv najveće civilizacije koju je svet ikada poznavao, a koja je postavila osnove današnje civilizacije. Hriscanstvo je svoje ucenje zasnovalo na zarobljavanju ljudskog intelekta u neprestanom strahu od večne kazne.
    Treba razumeti da nije bilo ničeg mirnog u prelasku s etičkog helenskog pogleda na svet u hriscanstvo.

    Na kraju i sami vidimo koliko je hriscanski bog surov, za razliku od antickih bozanstava koji su imali mnogo vise humanih crta.

  4. gde ima u srbiji da se kupi ova knjiga? po mogucstvu na srpskom. ja znam engleski ali me zanima da je kupim kao poklon

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *