Громада коју не помињу

У формалном смислу ово је одговор на полемички чланак Владана Радовановића из броја 627 часописа „Печат“ под насловом „Не о концептуализму него о пројектизму“

Oвим текстом, одговором Владану Радовановићу, немам намеру да се толико бавим његовом уметношћу, колико да откријем структуру личности овог ауторa. У формалном смислу ово је одговор на његов полемички чланак из броја 627 часописа „Печат“ под насловом „Не о концептуализму него о пројектизму“. Много боље би овом аутору било да није јавно реаговао. По свом обичају тај авангардиста штошта умишља па и да „се његови (Ђорићеви – прим. Д. Ђ.) претходни налети на мене нису добро завршили по њега“. Управо је један од најзначајнијих људи у српској култури сличном приликом приметио „Радовановић му је одговорио као жена“, мислећи на снагу изнесених аргумената.
Зашто мислим да је Радовановић одумро као уметник? Постоје спољњи и унутрашњи разлози. Пре свега је као један од оснивача групе Медиала убрзо издао своје другове и једини се одвојио од те групе харизмата. Њен вођа Леонид Шејка није имао високо мишљење о њему, Милован Видак је са гнушањем говорио о њему, а Синиша Вуковић ми је рекао: „Па зар ви још озбиљно схватате Владана Радовановића.“ Љуби Поповићу сам у његовом последњем великом интервјуу („Печат“, бр. 163) добронамерно поставио питање: „Владан Радовановић, закратко члан Медиале, у светским оквирима неупоредиво је оригиналнији од Марине Абрамовић, горостас авангарде за кога се не зна толико.“ Љуба је одговорио између осталог „такав догађај код нас само сведочи о нашој духовној беди“. За те Љубине речи Радовановић је окривио писца ових редова, што најбоље говори о њему самом. После Медиале Радовановић се бавио експерименталном уметношћу, али никада није досегао наше познате концептуалне уметнике, није он у жижи пажње коју имају Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић, Слободан Миливојевић Ера, Неша Париповић, Зоран Поповић и Радомир Дамњановић Дамњан. У време њиховог успона на европској и америчкој уметничкој сцени Радовановић је био и остао маргиналац. Док њихове радове највећи светски музеји за модерну и савремену уметност откупљују за огромне суме, за њега се не зна, мада он самог себе сматра изванредно значајним. Касније је постао професор, премда у нашој јавности као предавач и теоретичар никада није успео да се уздигне до статуса једног Мишка Шуваковића. Прихватили су га заправо искрено само некадашњи млађи критичари, попут Николе Шуице и писца ових редова, али је и њих касније издао.
Како то да оно што Ђорић пише он „чита са досадом“, или да је верни читалац „Печата“, али се не слаже са ставовима његовог ликовног критичара? То је будаласта изјава јер је Ђорић само изданак политике и културе „Печата“. Ако то што тај критичар пише не ваља („немам шта да научим из Ђорићевих критика“), због чега је управо од њега поручио уводни и опсежни текст за своју монографију, свестан да је то један од најбољих прилога у тој књизи? Како му није сметало када му је Ђорић својим утицајем доделио награду за микс медија на 8. Међународном бијеналу уметности минијатуре, премда интернационални жири није хтео ни да узме његов рад у обзир. А и тај рад „Музичка сфера“ није заправо његов већ је као и код Џефа Кунса и бројних других „напредних“ уметника дело инжењера и вештих мајстора. У том смислу се може поставити питање ауторства таквих замешатељстава. Такође, због чега је управо од Ђорића тражио да објави афирмативну критику о њему у „Печату“ (број 79)?
Радовановић се чак жалио што су у текстовима у „Печату“ често цитирани Драгош Калајић и Милован Видак а не он, као да је Ђорић крив што Радовановић никада ништа битно није рекао. Он „менталистичку област“ стваралаштва назива „умника“; како би се онда назвао уметник који се бави њоме, умник или умњак? Склон произвољним силогизмима, он има и „прочувиђе“ и сијасет сличних. Сви ти напори да се издвоји оригиналношћу нису уродили плодом, па је јадан у својој вечној жудњи за славом. Убрзо након објављивања његове монографије тражио је од Градимира Маџаревића, тадашњег уредника Едиције „КултурАрт“ (мада се подсмевао називу те едиције), издавача „Службеног гласника“ да одмах уради још једну о њему. Иза тог суманутог захтева стоји само љубомора према успелим издањима те едиције о Медиали и Леониду Шејки. Сада без утицаја на нашу сцену (никада га није ни имао), у својој зависти блатећи чак и великог Уроша Тошковића, он је полумртав уметник, чијим се радом не баве водећи музеји, критичари, теоретичари и историчари уметности, понајмање светски. Оставши локална појава, он је у својој надобудности задирао и у области за које нема никаква знања ни компетенције. Ко те је, Радовановићу, терао да створиш физички један од највећих радова у свом опусу посвећен анђелу када сам кажеш да не верујеш у Бога? То скрнављење долази од нестручњака за било каква питања о ангеологији, неверујућег, који одбацује Бога. Сличан је некоме ко би се бавио теоријом релативитета а да не зна математику из основне школе. О неком искуству других, виших светова, код њега нема ни говора, један је од бројних редукциониста, скрнава сакралног каквих има на стотине у (пост)модерни. Рад „Молитвени доручак под окриљем Белог Анђела“ увреда је за милешевског анђела. У љубичастој мандорли, која долази из репертоара вештичијих боја (деца широм света не воле ту боју), има и друге елементе ружења. Десно крило анђела је оборено, тј. сломљено а то је и једина наша представа анђела без лика, потпуно деперсонализована. Прво што је овај „уметник“ требало да научи је да у православљу влада личносно начело, Бог и анђели имају личност и не крију се испод жуто-белих маски, лишених било каквог смисла. Што је најгоре, свега тога овај стваралац није ни свестан.
На такве Радовановићеве неуспехе упућује сама структура његове личности. Он жуди за славом, по сваку цену, све би учинио за овоземаљске почасти, али што се више труди то му више измичу. Потпуно је глув за хришћанску поуку: Опрости да би ти се опростило. Никада неће стећи славу јер је није достојан, он нема ничег харизматског и генијалног у себи. Одлазио је годинама на посао као чиновник ситног менталитета, његови погледи на уметност су у основи уски, можда и малограђански, искључују све што се не уклапа у унапред одређену схему. Ничег прометејског и титанског у том човеку и уметнику, који је јавно авангардиста а приватно папучић забринут за што бољи ручак. Велики светски авангардни уметници попут Маљевича, Кандинског, Дишана као и Љубомира Мицића, правог родоначелника српске авангарде, живели су у складу са својом уметношћу.
Ако је Владан Радовановић једна од најважнијих појава на нашој па и светској сцени, поставља се једно логично питање. Како и зашто о таквој громади нема никаквог помена у књигама, студијама и текстовима најутицајнијих српских историчара модерне и савремене уметности и ликовних критичара – од Лазара Трифуновића, Миодрага Б. Протића, Алексе Челебоновића, Катарине Амброзић, Павла Васића, Срета Бошњака до Зорана Гаврића, Слободана Мијушковића, Лидије Мереник и Иване Симеоновић Ћелић? Да ли је могуће да ти чувени академици, професори, директори музеја и галерија већ 60 година не знају шта раде? Јесу ли они нестручњаци зато што Владан Радовановић за њих не постоји? Покушао је он три пута да уђе у САНУ, наравно без успеха, а у тој Галерији САНУ изложбу Љубе Поповића видело је 50.000 посетилаца, док на његове покоји залута.
Самурајски непогрешиви визионар, који је имао најразвијеније шесто чуло за људе и догађаје, способност да сместа скрозира и процени човека Драгош Калајић из дна душе је због свега овога презирао Владана Радовановића.

Један коментар

  1. Avatar
    Соња Ђекић

    Kоја је поента овог чланка, осим очигледног личног реваншизма аутора? Kако и сам каже – текст нема за циљ да се бави радом Радовановића већ да открије читаоцима његову „структуру личности“, коју он као историчар уметности сматра позваним да деконструише износећи низ увредљивих личних процена, неистина и гласина. Своје увреде ставља у уста људима који већином и нису више на овом свету. Пореди једног добитника Октобарске, Нолитове и Вукове награде са женом – у крајње погрдном и бесмисленом контексту, осуђује Радовановићев приватни начин живота јер се не поклапа са његовим светоназорима о томе како би требало да живи један авангардиста, а своју критику о употреби љубичасте боје у његовом раду заснива на тези да „деца широм света не воле љубичасту боју“?!?!?! Стицајем околности дошла сам до овог текста јер пратим и поштујем Радовановићево дело, и сматрам потпуно срамотним да један лист себи допушта овакво беспредметно блаћење нашег истакнутог уметника – ако не због свега што је урадио – а оно бар због његове седе косе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *