Европа на линији ватре

Чекајући новембарски расплет у Вашингтону: Ескалација сукобљавања две велике силе око глобалне премоћи и разбуктавање правог, за сада само хладног, рата између САД и Кине ставља Европу (ЕУ) пред тешка, опасна искушења и доводи у питање њену способност да у драматично промењеним околностима самостално и суверено брани сопствене интересе на светској политичкој сцени

Ноћна мора европских (ЕУ) лидера: Сједињене Америчке Државе, некад чврст ослонац и оријентир, тренутно „непоуздан партнер“ (Меркелова) и, чак жесток противник, превише забављен собом, с једне стране, и Кина, с друге стране, са све очигледнијим, не само економским, глобалним амбицијама и силовитим аспирацијама. У чини се незаустављивој спирали сукобљавања на свим фронтовима, и разбуктавању, за сада само хладног, рата између Вашингтона и Пекинга, Европа (ЕУ) се нашла на опасној линији ватре.
У грозничавој потреби да дефинишу сопствену позицију на глобалној политичкој сцени у околностима које је пандемија учинила драматично непредвидивим, Европљани покушавају да реше (немогућу) квадратуру круга: да се не нађу у процепу, између жрвња и наковња сукобљених џинова и да глобално наступају у један глас, као (такође тешка мисија) суверена формација. Немачка канцеларка Ангела Меркел констатује да Европа мора да се позиционира у драматично промењеним околностима у којима се као њени противници појављују Русија, Кина и, први пут, Сједињене Америчке Државе.

[restrict]

Кључ за две браве

У незавидној ситуацији Европљани с надом и стрепњом, у исто време, чекају да се можда на јесен (кад му време није) донекле разбистри туробно небо над њиховим главама: новембарским расплетом у Вашингтону и одложеним (септембар, Лајпциг) али (још) не и отписаним самитом Европска унија – Кина кад би много тога било јасније.
Новембар се јавља као кључ за обе браве, и америчку и кинеску. Исход председничких избора би, наиме, требало да, бар донекле, олакша европско позиционирање према двема силама које бескомпромисно следе (и намећу) сопствене интересе. У важним европским престоницама, у Берлину сасвим сигурно, прижељкују да Трамп оде (најутицајнији немачки медији, а међу њима предњачи „Шпигл“ већ му виде леђа: насловница броја од 25. јула) и да опет, с очекиваном новом администрацијом, у случају победе демократа, буде, бар донекле, „како је некад било“. Лакше би се, потом, оријентисали и према Кини.
(Не)могућа мисија У односу с „компликованим“ а неизбежним (стратешким) партнером, који је у међувремену постао „велики конкурент и опасан ривал“, Пекингом, требало је да се многе ствари рашчисте и разбистре на дуго припреманом самиту лидера Европске уније и Кине. Самит је требало да се одржи средином септембра у Лајпцигу и буде „круна“ немачког председавања, али је корона учинила своје. Самит је одложен и сасвим је неизвесно да ли ће, и да ли се може, одржати у режији Ангеле Меркел, до краја године.
Немци су, у сваком случају, ишли у сусрет (одложеном) самиту с наглашеним амбицијама, да остваре наизглед немогуће. Да, с једне стране, дисциплинују несложну европску фамилију, и све њене чланице обавежу да према Кини наступају јединствено (никако на своју руку, билатерално), самоуверено и снажно. И да, тако јединствени, једногласно, уђу у критички дијалог с Кинезима око светих европских принципа, слободе, демократије и људских права. Хонгконг је, у том контексту споменут као „лакмусов папир“ поузданости Кине као партнера на међународној сцени. Све је то требало рећи водећи, дакако, рачуна да то, ипак, не буде превише иритирајуће за егзистенцијално, судбински важног економског партнера: вредност трговинске размене између ЕУ и Кине дневно премаша увелико милијарду евра!

Офанзивни системски ривал

Државни секретар у немачком министарству спољних послова Михаел Рот формулисао је главне „ставке“ немачке платформе, која би требало да постане европска, у тексту обелодањеном на страницама „Шпигла“. Социјалдемократа је то у неким детаљима и нијансама учинио директније (и оштрије) него што би то, у директном обраћању учинила тренутна „европска краљица“, уздржана Ангела Меркел, иако би суштина остала нетакнута. Канцеларкину политику према Кини критикују сада и неки политичари из редова њене странке. Тврде да је „застарела“, није у складу с временом (Норберт Рентген) и да је заблуда њено веровање како ће снажнија економска сарадња довести до снажније политичке либерализације у Кини.
Немци схватају, иначе, да је Кина за Европску унију важан и незаобилазан партнер у решавању глобалних (пандемија, клима, нуклеарни споразум са Ираном, ситуација у Африци) и регионалних питања и проблема. Упозоравају, међутим, на чињеницу да је Пекинг, у исто време, „системски ривал“ који наступа веома офанзивно (и агресивно) према Европи, користећи сваку прилику у аспирацијама и „бескрупулозној“ демонстрацији моћи. Споменутом Роту пандемија је „дипломатијом с маскама“ пружила драстичан примера за то. Превиђа при томе, да је одсуство европске солидарности у најкритичнијој фази пандемије, с катастрофалним последицама у Италији и Шпанији, отворило врата тој „дипломатији с маскама“.

Корона као аларм

Корона је била аларм: показала је колико је Европа постала зависна од Кине у бројним животно важним областима: маске, заштитна одела, антибиотици. Много тога се производи готово искључиво у Кини. А Пекинг, упозорава Рот, ту зависност користи као средство сопствене моћи. И за продубљивање подела унутар европске фамилије.
Због тога су у Берлину као приоритет немачког председавања формулисали „тимску европску политику“ према Кини: да ЕУ наступа са сопственим интересима јединствено, суверено (не поводећи се за дугима) и одлучно. Одсуство такве политике представљало је, и представља, „Ахилову пету“ ЕУ, констатује Рот. Инсистирањем на билатералним односима и примамљивим понудама појединим чланицама ЕУ, Кинези свесно подривају њено јединство и фундаменталне европске вредности. Лукративни „дил“ с Кином у којем се жртвује политика људских права је „отров“ за европску уверљивост. Те вредности, које су европски ДНК, нису за продају, опомиње Рот.

Кад шавови пуцају

И шта учинити да не буде таквих расколничких искакања? Немци се залажу за увођење квалификоване већине у одлучивању кад је реч о заједничкој европској спољној политици и политици безбедности. Без сада важећег обавезног, и често блокирајућег, консензуса, са снагом вета.
Још једна (готово) немогућа мисија кад је реч о никад оствареној јединственој спољној политици. Шавови увек пуцају пред различитим националним и државним интересима. Више европског суверенитета могуће је очигледно остварити у практичнијим стварима: Европска унија (а Немачка посебно) чврсто је решена да – последица и поука извучена због пандемије и из ње – да се у животно важним областима ослободи превелике зависности од Кине, али и од САД, као што су здравство (опрема) и кључне технологије, као што је развој сопствене 5Г мреже, која је по Роту „централни нервни систем наше дигиталне будућности“. Подозрење према „Хуавеју“ и кинеској предности у развоју 5Г мреже снажно је и у Западној Европи.

Кинеско освајање Европе

За Кину је Европска унија важна као највећи економски блок (и тржиште) на свету, али је њена политичка пажња усмерена на сваку њену чланицу понаособ. С различитим интензитетом и намерама. У њеном „освајању Европе“ свака станица је важна. Већ је, озбиљним инвестицијама у инфраструктуру, у оквиру стратешког подухвата који се у свакодневном жаргону означава као „Појас свиле“, снажно закорачила на европско тле, на источну страну ЕУ и на Балкан. „Укотвила“ се и закупом лука на територији Уније, куповином или улагањем у неке високотехнолошке фирме, због чега су Француска и Немачка увеле ограничења у најосетљивијим технологијама.
Стратешки кинески интерес и циљ усмерен је, међутим, не на Унију као формацију него на оне земље које у европској фамилији имају посебан глас и специфичну тежину. Немачку посебно. С овом земљом је отворен дијалог на око осамдесет различитих канала, не искључујући ни онај о људским правима и слободама, иако је највише деликатан и варничав. За Немце је Кина трговински партнер, по снази и величини узајамне размене, са више од двеста милијарди евра годишње, број један. Испред Сједињених Америчких Држава.

Ултимативни Американци

Управо ту почињу „отимања“ о Немачку и Европску унију између Пекинга и Вашингтона. Кинези у тај подухват улазе деликатно и обазриво, позивајући Унију (и Берлин) да заједно граде праведније међународне односе. Европљани не виде, бар не за сада, за разлику од људи на НАТО кормилу (Јенс Столтенберг, на пример) Кину као опасност за светски мир, за њих би Пекинг могао да буде савезник у одржавању светског мултиполарног поретка утемељеног на систему Уједињених нација, а не наметању интереса и моћи (само) једне светске силе и цепања планете на геополитичке интересе и сфере.
Ту су и то су управо Американци. Вашингтон своје захтеве и интересе испоставља и према Европљанима робусније и изричитије. И чиниће то још ултимативније, поготово ако садашња администрација и после оног фамозног новембра остане на власти, са даљим заоштравањем односа с Пекингом. Има међутим доста оних који су уверени да се тај однос неће битније мењати и с евентуалном променом власти у Вашингтону: амерички стратешки интерес је „обуздавање Кине“, политички, економски и војно.

Гневни Вашингтон, кажњавање Немаца

Европљани им у томе, војнички слаби, нису корисни. Важнији су им у томе савезници на Далеком истоку, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија. Европа би то могла да учини економски. На своју штету, дакако. Ако то не би учинила, изазваће гнев у Вашингтону. Професор универзитета у Чикагу Џон Миршајмер, аутор књиге „Велика заблуда: либерални снови и међународна заједница“ (преведена на српски) и оштар критичар Доналда Трампа, упозорава Европу („Глас Америке“) да ће, ако настави да толико тргује с Кином, „хранећи тако звер“, наљутити САД. Вашингтону ће то бити разлог да повуче војску из Европе.
Трамп је то већ учинио, „кажњавајући“ Немачку: дао је налог да се из ове земље, у којој се у овом тренутку налази 36.000 америчких војника, с главном командом у Штутгарту, ракетама с нуклеарним главама и важним ваздухопловним базама (Рамштајн, Франкфурт), убрзо „пресели“ контингент од око дванаест хиљада, половина у суседну Белгију а половина врати преко Атлантика. Председникову наредбу треба да одобри и потврди Конгрес.

Добра вест за Русију

Да је у питању кажњавање, констатује и искусни немачки дипломата, атлантиста Волфганг Ишингер, директор Минхенске конференције о безбедности: реч је, каже, о Трамповој казненој операцији која доводи у питање кредибилитет НАТО-а. Немачка је најважнији европски партнер САД у овој алијанси, а кад су немачко-амерички односи лоши, трпи цео НАТО: „добра вест за Русију“.
Оштар став Вашингтона Европљанима не оставља много маневарског простора за две опције: да одрже савезништво са Американцима око западних вредности и, у исто време, јаке економске везе с Пекингом. Европска унија нашла се на „линији ватре“ између две силе. С оне стране Атлантика стижу све изричитији захтеви да се Европска унија стави на америчку страну у „обуздавању Кине“ и све жешћем судару две силе, једне у видљивом опадању и друге у стреловитом успону.
Европљани се грозничаво труде да се „еманципују“, да „стану на сопствене ноге“ суочени с опасношћу у којој се могу наћи у не тако далекој будућности, с малим изгледима да у том „одрастању“ заиста буду успешни, јединствени и неспорно суверени.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *