Додик враћа у живот Клинтонову идеју

Објављивање мировног плана 42. америчког председника из 1995. године – који је предвиђао да РС добије право да се путем референдума отцепи од БиХ – власти у Бањалуци ће покушати да искористе за афирмацију права Српске на самоопредељење

За Бошњаке, али, што је далеко значајније, и западне међународне факторе сваки, макар и хипотетички, наговештај евентуалног референдума грађана Републике Српске о отцепљењу од БиХ представља неприхватљиву јерес. Од високих представника стационираних у граду на Миљацки па до мање или више релевантних дипломата из Вашингтона, Брисела, Берлина, Лондона или Париза у таквим ситуацијама сте могли чути одлучно објашњење да Срби из мањег ентитета „немају по дејтонском уставу право на тај сепаратистички чин, већ ће за вијеке вјекова бити део суверене и јединствене Босне и Херцеговине“.
Народ и политички представници РС требало би, дакле, у складу са овим „Светим писмом“, да заувек забораве и саму помисао да је тако нешто могуће, док ће се онај ко се усуди да спомене такву могућност суочити с ризиком да буде политички анатемисан као „кршитељ Дејтонског споразума“. Под притиском протектора и свесни неповољних међународних околности, политичари из Српске су две деценије избегавали да јавно говоре о овој теми, а онда је ћутање прекинуо Милорад Додик поручивши да ће РС „када се за то стекну повољне прилике у свету спровести референдум о свом статусу“.

[restrict]

„КОНЦЕСИЈА БОСАНСКИМ СРБИМА“ Иако је ово било само спомињање далеке будућности, већ и овако вербално отварање Пандорине (референдумске) кутије изазвало је незадовољство како у Сарајеву, тако и у западним центрима моћи. Са заоштравањем притисака на мањи ентитет у циљу унитаризације БиХ по мери Бошњака, државник из Лакташа је постајао све конкретнији, па је тако у фебруару 2019. године саопштио како ће „у случају да иницијатива СДА за промену имена РС дође на Уставни суд БиХ бити расписан референдум о одвајању Српске од Босне и Херцеговине“.
Неки сматрају да се садашњи члан Председништва БиХ из РС никад неће усудити да пређе са речи на дело, дежурни чувари „духа Дејтона“ осуђују његове „неприхватљиве сепаратистичке претње“, али је на читав „референдумски проблем“ нову светлост бацила недавно обелодањена садржина документа из некадашњег тајног плана Била Клинтона за Босну и Херцеговину из 1995. године. Тадашњи, 42. по реду, становник Беле куће је – према документима са којих је скинут жиг тајности – желео у лето те године, дакле у време сукоба око Сребренице, да што пре мировним споразумом оконча рат у БиХ. Овај спољнополитички успех требало је да му послужи као јак адут у кампањи за реизбор 1996. због чега је Вилијам Џеферсон Клинтон, иако разочаран „неуспехом босанских снага да сачувају Сребреницу“, био спреман да начини концесије „босанским Србима“.
Према овом плану Република Српска је требало да добије нешто више од половине територије БиХ (а у Дејтону јој је припало 49 процената) и, што је још важније, Американци су наводно били спремни да притисну Изетбеговића и његове сараднике како би пристали да Срби „две и по до три године по окончању рата одрже референдум о издвајању из заједничке државе“.
„Уколико босански муслимани не могу да убеде босанске Србе да њихова будућност лежи у реинтеграцији БиХ, нема смисла блокирати мирно раздвајање заједничке државе по чехословачком моделу“, наводи се у поверљивим документима које је објавила Председничка библиотека Била Клинтона.

АЛТЕРНАТИВНО РЕШЕЊЕ ИЛИ – КО ЈЕ „МИНИРАО“ ПЛАН Предвиђено је, међутим, било и алтернативно решење у случају пропасти плана, а њим се давало зелено светло за повлачење мировних снага Уједињених нација, укидање ембарга на испоруку оружја босанским снагама и пружање ваздушне (НАТО) подршке бошњачко-хрватским војним јединицама.
Спровођење плана почело је неколико месеци пре пада Сребренице, али је његов епилог на крају био знатно другачији од овог, за српске интересе повољног Биловог мировног пројекта. Уместо права на референдум, добили су, после обелодањивања злочина у Сребреници, „решења“ из алтернативног плана, да би након војног губитка значајних територија били приморани да у Дејтону прихвате уставна решења која нису давала права Републици Српској да се демократском вољом грађана издвоји из БиХ.
Остаје питање да ли су план тадашњег председника САД „минирали“ његови сарадници који су се – како пише у документима – противили да „они који су вршили етничко чишћење буду за то награђени“. Или заправо, како сматрају неки, ни сам Клинтон није искрено желео успех свога, сада обелодањеног плана, већ је чекао да добије повод (што се ускоро и десило у Сребреници) за примену „алтернативног решења“!?
Извесно је да се Републици Српској у босанском рату највише нудило (макар и неискрено) у ситуацији док је још била војно и територијално доминантна, баш као што би било погрешно извлачити закључак да објављивање Клинтоновог плана наговештава промену америчког „босанског курса“ у случају да се након евентуалне Бајденовове победе на новембарским изборима чувари „Билове и Хиларине заоставштине“ врате на власт. Ипак, стављање свету на увид нереализованог мировног плана човека из Арканзаса је, без сумње, корисно за Бањалуку јер показује да су творци Дејтонског споразума и каснији најгорљивији браниоци „недељиве Босне“ у једном тренутку, макар и накратко, били спремни да Републици Српској признају право на референдум, односно отцепљење од БиХ.
Ту чињеницу ће наравно у новим околностима настојати да максимално експлоатише Милорад Додик који већ најављује „рехабилитацију Клинтонове идеје“ и „реафирмацију права РС на самоопредељење“.

… ПО ЧЕХОСЛОВАЧКОМ МОДЕЛУ Мада скидање вела тајности с Клинтоновог мировног плана из 1995. неће довести до промене односа Вашингтона (и осталих глобалних центара моћи) према некадашњој централној југословенској републици, његовим објављивањем се разобличује све лицемерје и непринципијелност курса западног дела тзв. међународне заједнице у односу на демонизоване „агресорске Србе“. Иако то не желе да јавно признају, Американци врло добро знају да је Република Српска самосвојна државна творевина која може постојати без БиХ, као и да би мирно раздвајање „принудних партнера“ по чехословачком моделу донело стабилност овом простору. Али проблем је у томе што је преовладало уверење (од кога се не одустаје ни након две и по деценије од Дејтона) да се политиком притисака може добити цела Босна (наравно доминантно бошњачка) без нежељене Републике Српске.

„Време је да се афирмише Клинтонова идеја и да Срби добију право да изаберу где и у каквој држави желе да живе. Ово није њихова држава нити је Срби тако доживљавају. Њихова држава је Република Српска.“
Јасно је, наравно, да пут до (ре)афирмације овог права грађана мањег ентитета БиХ неће бити лак пошто најмоћније западне државе неће тек тако одступити од вишедеценијске подршке „недељивој Босни“. Несумњиво је да би у Бањалуци више волели да садашњи станар и након новембарских избора остане у Белој кући, али ни Трампов реизбор не даје превише наде да би администрација – која је првог човека РС оставила на америчкој (Обаминој) „црној листи“ због „кршења Дејтонског споразума“ – могла у другом мандату да начини тако радикалан заокрет у политици према Босни који би значио повратак Клинтоновој идеји из 1995. години.
У овом тренутку је дакле мало вероватно да ће Додик у скоријој будућности добити повољне међународне околности за спровођење идеје о референдумском изласку српског дела Босне из наметнуте државе. Због тога је реално очекивати да најодговорнији људи Српске у наредном периоду форсирају тему враћања „отетих дејтонских надлежности“, што, међутим, не значи да се истовремено неће радити на деликатном послу „реафирмације права РС на самоопредељење“. Најављене промене Устава садашњег мањег ентитета БиХ могле би да донесу значајан корак у том правцу, тачније озваниче могућност да се грађани Републике Српске у одређеним измењеним политичким околностима путем референдума изјасне о свом даљем статусу.
А такве околности могле би наступити и пре него што се створе „повољни међународни услови“ за спровођење референдума. Даље отимање надлежности Републике Српске (као и гашење њеног имена) путем пресуда Уставног суда БиХ вероватно би приморало Додика да, у недостатку даљег маневарског простора, посегне за, сада само најављиваном, рискантном „референдумском картом“. Постоји нажалост још један догађај који би могао – мада се ми искрено надамо да до њега никада неће доћи – актуелизовати „референдумску карту“ руководства РС. Реч је о за сада само хипотетичком „сценарију“ признања независности Косова од стране службеног Београда, што би у Бањалуци било искоришћено као адут за покретање питања статуса Републике Српске.

[/restrict]