БАНИЈСКО ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ

Запис: Ћераново сунце изнад олује

Како се показало да је најважније да „Олуја“ не одува људе у нама

Товарио сам камион који је требало да крене за Словенију.
Загреб, 29. август 1991.
За разлику од претходних година, ракију коју сам по нашем лепом обичају донео са одмора скоро нико није окусио. Лето је, а постаје хладно. Те године агитовао сам, као секретар Савеза комуниста, за директора који није био по укусу ХДЗ-а. Нелагоду ускоро прекинуше тројица наоружаних људи у цивилу.
Драган Ћеран?
Ја сам.
Ухићени сте.
Људи, радници „Ине“, почеше да се разилазе глумећи да имају посла. Срби први то учинише. Одведоше ме у једну просторију и дадоше ми три папира формата А4. Требало је да напишем све о себи и мојим рођацима.
Почех да пишем, али им убрзо рекох: немам шта да вам напишем. Шта, уосталом, да пишем? О мени и мојој породици све се зна, ништа ми нисмо тајили. Након подужег надгорњавања, поведоше ме. Где?
Касније сам сазнао да је требало да ме спроведу у Крстинац, на стрељање.
Пред нас изађе човек који се презива Милош. Не бих му име помињао. Хрват.
Где водите нашег Ћерана?, упита их. Пустите га, сви знају нашег Ћерана!
Ова тројица устукнуше. Пустише ме.
Иако су ме пустили, видим да се атмосфера не мења.
Мало-мало, када возим камион, полиција ме зауставља. Једном су ме зауставила, опет тројица, са аутоматским пушкама. Претресли су ме као најгорег криминалца. По новчанику су ми тражили чланску карту. Ако сам био Србин, подразумевало се, ваљда, да сам члан СДС-а.
Нисам био.
Зато се жена и ја договоримо. Напакујемо наше ствари, понесемо и неке флаше са алкохолним пићима. Колима пођемо из наше куће у насељу Купински Краљевац, 3. одвојак бб, Нови Загреб, ка Карловцу и Горском Котару. План је био да преко Велике Кладуше стигнем у наш завичај, на Банију. Тамо су наши људи били у већини и тамо бисмо се осећали безбедније.
На Генералском столу седам или осам војника, видим, бацају нож у прелепо стабло кестена. По ознакама би се рекло да су из неке од хрватских паравојних јединица. Са нама су још двоја кола са људима који беже из Загреба. Њих пропусте, нас задрже.
Куда?
Код женине тетке у Велику Кладушу.
Шта ти је снимљено на касети? Пуштај!
Можете мислити шта је било снимљено на касети. Дајем им флашу „штока“.
Триста метара даље, српски положаји. Возим скоро жмурећи. Очекујем рафал, отпозади или с предње стране, свеједно.
Перјасица, Срби, наши.
Куда?
Дадох и њима флашу.
Коначно, Бојна код Глине.
У Загреб нам се више не враћа, није безбедно. До нас стижу вести о убијеним људима. У сопственом стану убијен је наш познаник Бранко Станар. Убили су и оног што се презивао Зец на бензинској пумпи.
Ништа на добро не слути!
У пролеће 1992. и даље сам возач. Возим војни санитет. Војска Републике Српске Крајине. Код села Јаме на наше санитетско возило отварају ватру. Санитетлија, војник, и ја сакрили смо се испод возила које је било изрешетано. Бензин цури, потпуни хаос.
Нас двојица након напада одлазимо по 20 литара бензина и оспособљавамо возило. Пуцали су на црвени крст.
Између борби се некако живи.
Долази 2. новембар 1994. Борбе у Босанској Бојној. Заменик команданта батаљона Љубан Маџарац, везисти, командант дивизиона Ђуро Зинаја и ја смо у једној цркви. Остајемо одсечени. Никако да успоставимо везу са нашима. Нема сна до ујутро. Ујутро око пет све око нас је прокључало.
Куршуми, гранате, пакао.
Не знамо на коју страну да кренемо!
Зинаја седа са мном и насумице крећемо. Опет је то санитетско возило. Налетели смо на муслиманске борце из Бужима, касније сам то сазнао. Почињемо да бежимо. Возим као суманут. Рањен сам на три места, али возим да спасемо главе. Зинаја је смртно погођен и у једној оштрој кривини испада из возила.
Стајем да га убацим у возило, али ме спречава рој метака. Бежим!
Израњаван, сав у крви, стижем до Глине.
Болница.
Све време, ми у Крајини, народ, никада нисмо ни помислили да напустимо своју земљу. Нисмо веровали да ћемо напуштати Крајину.
У петак, 4. августа, око пет сати, гранате неконтролисано падају по Глини. Погађају моју кућу. У кући су моја жена, син, снаја. Комшија Младен Кљајић пада погођен гелером и ја га возим у болницу.
Погинуо је.
Враћам се по баку из истог домаћинства, Зорку Кљајић. Имала је среће, преживела је.
Јосо је погинуо на путу Глина–Класнић. Авион је гађао колону. Био је људина, добричина, Хрват из нашег места. Све време је остао с нама. Син и жена су му били у Загребу.
Међу нама је било Хрвата. Сви су били добри људи и борци. Сви су, колико знам, дошли у Србију. Неки су променили имена, јер их Хрватска тражи.
У суботу увече, начелник полиције саопштава нам да од одбране нема ништа. Деле нам гориво, цигарете, наоружање.
Свиће недеља. Не знам где ми је брат. Једва оца и мајку убеђујем да пођемо.
Женин отац је остао. Преживео је. Крио се у шуми недељама, док пси рата нису напустили подручје. Чули смо за муке које је преживео. Био је тешко пребијан, али о тим понижењима пред нама никада није хтео да говори.
Било, па прошло.
У Двору на Уни гужва, метеж. Пред нашим колима народ, тенкови, трактори, остали аутомобили… Власти Републике Српске нас контролишу, претресају, а хрватска војска нам је за петама. Авиони ракетирају колоне.
Отац је ишао трактором. Све фелне су му биле изрешетане након авионског напада. Њему, хвала Богу, ништа није било.
После кроз Српску нисмо имали проблема. Народ нам је износио свашта, помагао. На граници са Србијом, поново контрола. Не може оружје.
Срем. Кузмин. Прљави смо, изморени, путујемо данима.
Једног домаћина молимо да преноћимо код њега, да се уљудимо.
Каже, не може.
Дођите код мене, каже његов први комшија. Вечера, купатило, туш… Спавамо као људи. У Српској је жена са старцима једном преспавала у неком аутобусу.
У Иригу, сутрадан, пасуљ. Тачно на оној великој кривини. Слатко сам јео, а моја жена се уопште тога не сећа. И како би? Осам дана путовања, све се стопило у једну велику агонију. Отац јој је био остао у „Олуји“.
Сместили смо се у Пригревицу. После два месеца стигосмо у Бајмок.
Временом смо се снашли. Возио сам у „Суботица-трансу“ аутобус. Купили смо малу кућу на Рати, син је инжењер, ту су и унучад, снаја…
Делећи муку, са једним човеком који је из Глине био избегао у Загреб потписали смо уговор о замени некретнина. Желели смо да једни другима сачувамо имовину. Дали смо му у замену кућу од 140 квадрата и гарсоњеру.
Лош човек, изиграо нас је. Није нам вратио имовину у Загребу. Уговор није био оверен.
Четрнаест година тужакали смо се по хрватским судовима. Ниједан српски адвокат није прихватио да нас заступа. Плаше се. Потрошили смо 7.800 евра на адвоката у Хрватској и још око хиљаду за трошкове жалбе у Стразбуру.
На крају смо извисили. Од наше куће и станчића у Загребу нема ништа. Нећемо више да плаћамо адвокате у Хрватској. Жена која је наследила мог адвоката у његовој канцеларији нудила ми је да покренемо процес поново.
Нећемо.
Јесмо остали без ичега, али смо боље прошли од њих. Живот у страху није живот.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *