ВРЕМЕ ПОЛУРАСПАДА

ПОСТИЗБОРНА СРБИЈА

Недеља после избора донела нам је назнаке на основу којих се може претпоставити какав ће бити четворогодишњи период пред нама. Најједноставније речено, ситуација подсећа на скеч Топ листе надреалиста када се у њиховим „вестима“ прелази на домаће теме, па се извештач издиже из свеже ископане јаме уз коментар „у земљи ничега новога“

Није, у ствари, баш тачна тврдња из поднаслова да у земљи нема ничега новога. Има. Да није било ових избора, не бисмо сазнали да у Врању живи чак шест Мађара који су толико омиљени у крају да за странку њихове националне мањине гласа чак 1.265 њихових пријатеља и суграђана. Замислите какав би изборни резултат тамо тек био да је на изборе поред Странке војвођанских Мађара изашла и нека „Мађарска десница“. Миша Вацић би могао одмах да стави катанац на странку. Само да не буде недоумице – није овде новост да током избора има „инжењеринга“, како љубав према Мађарима у Врању назива извршни директор ЦеСИД-а Бојан Клачар, него (макар за већину нас) да у Врању има тих шест Мађара. „Изборни инжењеринг“ стар је колико и демократија у Србији и ту не мислимо само на време од њеног обнављања, али некад инжењеријске радове нису спроводили апсолвенти с Правног факултета спартанског темперамента, већ озбиљнији људи.
И поред тог богатог „инжењеријског“ искуства које поседујемо и којем је владајућа странка, како је оптужују опозиционари, више него вична, на овим изборима није успела да у парламент угура своје сателитске опозиционаре, због чега се, опет по тврдњама „праве“, илити „бојкот“ опозиције нашла у незавидној ситуацији. Мада мало нелогично звучи тврдња да супермени у намештању избора нису успели да наштелују резултат који им не би био овако „нелагодан“. Једино објашњење је да су се толико трудили да људе који би изборе бојкотовали натерају на биралишта, па су они у тој непријатној ситуацији махом гласали за СНС. Ова теорија нам, међутим, намеће закључак да и већина оних који су изборе намеравали да бојкотују, односно да на њих не изађу из неког другог разлога, здушно подржава СНС. Из тог угла гледано, бојкот заиста јесте успео, јер замислите колики би тек проценат гласова СНС освојио да је излазност била већа.

БИЋЕ НЕПРИЈАТНО, АЛИ КОМЕ? Пошто ниједна опозициона странка није ушла у Скупштину (осим часног изузетка у виду листе коју предводи Александар Шапић, али њега и не сматрају „правим опозиционаром“) председник Александар Вучић и његова СНС налазе се, како кажу „опозиционари са лиценцом“, „у каналу“ јер немају никакву опозицију, па је тако раскринкан Вучићев ауторитарни систем и он је сад пред свима, посебно пред Западом, потпуно го. Ова теза је мало натегнута прво због тога што СНС у Скупштини ни до сада није имао опозицију, јер је она која се сматра једином и правом много пре избора почела да бојкотује парламент због мањкавости Пословника који је она сама била донела док је била на власти. Недостатак (бројније) опозиције у Скупштини није, уистину, никаква „нелагода“ за СНС и власт него за државу и народ за чије је здравље и развитак потребно постојање „опозиционог коректива“ у демократским институцијама.
Важно је, међутим, знати да нас те опозиције није лишио Александар Вучић него управо они који су више и од њега самог срозали појам демократије и институција бојкотом и парламента и избора. Да ли је њихова мржња, или је можда боље рећи непријатељство према Вучићу толико да су били спремни да, како би напакостили њему, много више напакосте читавој држави и народу којем се куну да служе?
Тврде исто тако ти „прави опозиционари“ да ће овакав изборни резултат и успех бојкота срушити Вучићев углед у иностранству и потпуно га делегитимисати. Тако је, на пример, лидер Савеза за Србију Драган Ђилас рекао да Александру Вучићу и СНС скоро нико од европских лидера није честитао, јер су видели да овде нема демократије и слободе и да верује да Европа неће толерисати „белоруски парламент у Србији“. Прво, честитке на „победи“ на парламентарним изборима нису обичај. Сви који су пажљивије пратили наше односе са Европском унијом у последњих десет и више година, могли су да запазе да су највиши европски функционери, односно председник Европског савета и Европске комисије до сада честитали искључиво победнику председничких избора. То је био случај и 2012. када су Херман ван Ромпеј и Мануел Барозо упутили (преурањену) честитку Томиславу Николићу и 2017. када су Доналд Туск и Жан-Клод Јункер честитали Вучићу. Овакве честитке непримерене су када се ради о парламентарним изборима, јер се ту победник не зна све до формирања владе и није неуобичајено да странка која је освојила највише гласова извиси за власт. Тако је Српска радикална странка 2003. освојила близу двоструко више гласова од Демократске странке Србије и Демократске странке заједно, па је остала без власти, а слично је било и 2007. Порука из Европске уније која је уследила након ових парламентарних избора не разликује се много од оних уобичајених и послали су је функционери задужени за то по протоколу – високи представник ЕУ за спољне послове Жозеп Борел и комесар за проширење Оливер Вархељи. Оно што је важно у њиховом заједничком саопштењу и на шта би и власт и „бојкот опозиција“ требало да обрате пажњу (ако им је стало до мишљења ЕУ) – јесте да су по њиховој оцени „учесници на изборима били у могућности да воде кампању и да су поштована основна права“, те да је владајућа странка имала „огромну предност у промовисању своје политике у највећем делу значајних медија“, али и да се „радују сарадњи са новом владом“. Колико не толеришу „белоруски парламент у Србији“ јасно је из чињенице да су Вучића у Бриселу свега неколико дана по одржавању избора примили председник Европског савета Шарл Мишел и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен.
Опозиција такође истиче чињеницу да су представници две политичке групације у Европском парламенту – Социјалисти и демократе, и Зелени – оштро критиковали ове изборе називајући их чак и „ругањем демократији“. Заборављају, међутим, да је то сасвим нормални део политичке борбе у тој европској институцији где свака партија подржава ону себи блиску у некој земљи, па је тако и бивши председник Европског савета, а сада лидер народњака Доналд Туск Вучићу пожелео срећу пред изборе, а по изборима му честитао.

ПИРОВА ПОБЕДА Ретко када смо у историји имали случај да се неки савез, или снага распадне пошто добије битку, али не још и рат. У овом контексту први на памет пада грчки краљ Пир, чије су се снаге из победе у победу круниле и нестајале. Ово мало времена које је протекло од избора и од бојкота показало је да би бојкот, уколико је уопште био икаква победа и успех, могао бити само још једна Пирова победа. Не само што је Демократска странка, у којој финална распродаја траје већ дуже време, и пре самог изласка на гласање ушла у стање које се најпрецизније може описати као терминална фаза (јер шта друго рећи за крвави и беспоштедни сукоб људи који се тамане зарад мрвица са политичке трпезе), него је и звезда узданица „правог“ опозиционог деловања у Србији, Савез за Србију, почела да посрће. Прво су се у медијима за које се не може рећи да су баш „провучићевски“ појавили (већ 25. јуна, четири дана после избора) написи да Народна странка Вука Јеремића напушта СЗС (што из НС нису желели да коментаришу), а онда је у главном опозиционом гласилу, дневном листу „Данас“, 29. јуна објављен бомбастичан наслов „Савез за Србију више не постоји“. „Како нам је речено Савез је вечерас одржао последњи састанак на којем је договорен престанак постојања ове групације опозиционих странака које су бојкотовале изборе. Наши извори кажу да су ово осталим представницима странка које су чиниле Савез предложили Вук Јеремић, председник Народне странке и Драган Ђилас, председник Странке слободе и правде. Извори Данаса кажу да су обојица рекли да је Савез достигао свој максимум те да свака чланица треба сада самостално да се развија“, навео је тај лист, додајући да ће „распад СЗС бити маскиран тиме што ће се правити нови опозициони блок који би могао да се зове Српска бојкот опозиција којој би се придружили мањи покрети.“
Ђилас је ове наводе негирао на врло понижавајући и увредљив начин, без трунке обзира према листу који је према њему иначе врло благонаклон: „У стилу Вучићевих таблоида пустили сте без икакве провере лажну вест о гашењу Савеза за Србију. Навели сте да је то урађено на мој предлог. Ни једна, ни друга тврдња апсолутно не одговарају истини.“ Еегов „твитер деманти“, међутим, указује да информација коју је „Данас“ објавио можда није потпуно тачна, али да није ни потпуно лажна, те да где има дима, има и ватре: „Предложио сам на састанку да чланице СЗС, заједно са другим политичким организацијама које су бојкотовале изборе, како онима које функционишу на националном, тако и онима које делују на регионалном и локалном нивоу, формирају Српску опозицију.“ Ово и нема баш превише смисла. Прво, ако се једна стратегија показала успешном, онда је се сваки паметан човек придржава до остварења циља, па стога ако је СЗС остварио успех, зашто га мењати. И сам СЗС је настао удруживањем разних политичких партија и покрета које су се прикључивале у различитом временском оквиру, па зашто му онда сада мењати име да би му се неке нове придружиле? С обзиром на то да је процес у СЗС већ дуже време обрнут, да се пре ради о осипању него о укрупњавању, више има смисла тврдња листа „Данас“, него деманти Драгана Ђиласа. Шта је истина и да ли је СЗС достигао време полураспада, можда ћемо видети већ у среду на најављеном састанку ове групације, када овај број „Печата“ већ увелико буде био у штампи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *